Male priče

Ime ljubimca: Leo

Godine: 6

Rasa: Zlatni retriever

PRIČA:

Prijatelji iz srednje škole smislili su tajni plan. Za moj 18. rođendan, stvarno su me iznenadili: skupili su međusobno novac i kupili mi Lea. Zavolela sam ga od prvog dana. I zato sam bila tužna kada je Leo nestao na Božić pre tri godine. Pokušala sam da ga pronađem na različite načine, davala sam oglase u medijima, lepila plakate po banderama sa Leovom slikom. Ali ništa nije pomoglo. Kupila sam drugog psa. Godinu i po posle nestanka, pozvali su iz jedne veterinarske ordinacije. Našli su podatke u čipu koji je Leo dobio prilikom prve vakcinacije. U tom trenutku, u našoj kući bila je gošća iz inostranstva, i to sama, pošto sam ja s porodicom letovala u Hrvatskoj. Ona je rekla da ne zna ništa o nestalom psu, pogledala u dvorište i dodala da je pas tu, bio je to onaj koji sam u međuvremenu kupila. „Niko ne nedostaje“, odgovorila je veterinaru. Srećom, uskoro je misterija rešena. Posle par dana, kada sam se vratila sa odmora, svi smo bili srećni, naročito Leo i ja.

Đurađ (29)

Kako se osećaš danas?

Zadovoljan i umoran Učestvujem u pripremi festivala koji obuhvata svih devet vrsta umetnosti i održava se u napuštenoj ciglani. Visio sam na konopcima i slikao sam jedan veliki zid.

Šta se trenutno dešava u tvom životu?

U mom životu traje ekspanzija po pitanju rada. Crta se stalno, na festivalima, za naručioce. Non stop se putuje, spava u autobusima, kod nekih ljudi. Radno, izuzetno radno.

Koja je tvoja poruka ljudima sveta?

Volite se, ljudi.

Kako sebe vidiš za pet godina?

Za pet godina vidim kako radim velike zidove i putujem po svetu i da mogu da živim od toga

Sanja (23)

Kako se osećaš danas?

Prodajem ručno rađene kožne sandale Tabanica sa tvrdim povezom. I baš mi je lepo danas.

Šta se trenutno dešava u tvom životu?

Trenutno se dešava svašta. Tetoviram, dizajniram, studiram. Osećam se srećno i zadovoljno u nekom napretku.

Koja je tvoja poruka ljudima sveta?

Poručila bih svim ljudima da budu što bolji u onome što rade i da se vole.

Kako sebe vidiš za pet godina?

Za pet godina bih volela da budem negde na moru. Volela bih da odem malo dalje, ali da se kasnije vratim sa nekom boljom porukom

Dragana (44)

Kako se osećaš danas?

Kao što peva Lu Rid u „Perfect Day“ – „Living with someone tha makes each day a perfect one“. Osim dela sa zoo vrtom, pošto mislim da su oni veoma depresivni.

Šta se trenutno dešava u tvom životu?

Pokušavam da živim sadašnji trenutak i istovremeno da budem pripremljena za budućnost. Gotovo svakodnevno učim nešto korisno.

Koja je tvoja poruka ljudima sveta?

Humanost iznad profita!

Kako sebe vidiš za pet godina?

Pa, pet godina je veoma dug period u zemlji u kojoj živim. tako, nadam se da ću za pet godina biti u stanju da pravim planove za narednih pet godina.

  

Branko (45)

Kako si danas?

Danas je nedelja. Uglavnom deluje kao da jeste. Šetam ulicama i zavidim ljudima koje vidim, zastajem i okrećem se za njima. Trudne žene hvataju za ruke “svoje”muškarce, „radne“ žene besne na svoju decu, “slobodni” muškarci gledaju neprimereno u helanke

mlađim ženama. Kažem, ne nije nedelja. I radujem se, drugima je gore nego meni. Ja samo mislim kako da ne mislim o sutrašnjim obavezama. Nemam problema sa obavezama. Brine me ono što do mene nije. Drugi. Oni ili “Oni”..il kogod, al daj SAMO da su na mojoj strani…daj…hm,mislim: Ako oni urade ono što treba, ma uradim ja prvi, ako ja uradim, možda urade i oni, pa i ako ne urade, ajd ja da uradim al posle njih, al ček ko treba šta da radi, a ko da URADI…hm..nerešivo…zasad. Meni. Al ajd da se zapitam ponovo…i…ne, opet ne bih znao red: šta je to u Čoveku, u Ljudima, u Meni. Šta je to, šta ih TO muči i zašto ne bismo mogli jednostavno i bogougodno da dočekamo PRVU sledeću

nedelju, ne ovog ili onog kalendara, ne ove ili neke sledeće godine, ne u ovoj ili onoj veri ili neveri, ne u onom što biti neće, nego u onome što je SAD, što učiniti sad, tad, ma sad!!!

…Sedmog dana meseca Av Komforter-a,a ne Nisana.(!?nap.aut.)….i reci mi:

ŠTA JE TO ŠTO NEDOSTAJE DA BUDEM DANAS SRETAN KAD ME NEKO PITA; DA ISKRENO I BEZ STIDA I SRAMA I ZAVISTI TUĐE USUDIM SE REĆI DA SAM…..

”I am fine, thank you on your question, and I m feeling JUST happy…”(nap.prev.)

Šta se trenutno dešava u tvom životu?

Pokušavam da uzmem uzde kontrole nad vlastitim životom. Ne uspevam. Lažem.

Uspevam. Više nego dovoljno, ali ne znam prema čemu ili prema kome da se orijentišem.

Zapad, Istok, Čovek, Društvo, Socijalizam, Komunizam, Država, Pojedinac, Oni, Mi… Pitam se gde sam tu Ja. Da,odgovaram na pogrešno pitanje, znam i to sa zakašnjenjem al poenta je: Osećam se zbunjeno i ZAPITANO. Čini mi se da to odgovorih prethodno, sad videh, no eto da bi znao šta mi se dešava sa nazovi mojim životom, morao bih da znam bar kako se osećam..hm…čini mi se. Ma šta da ti kažem nesuđeni čitaoče, mom Životu dešava se SKORO pa sve isto kao I TVOM. Pardon, Mom životu se dešava nažalost skoro pa stalno jedno te isto, dešava mu se nešto ali wtf. ja slabo pratim, dešava mu se nešto, pa ja nešto mislim, jbg. valjda je on moj, a ne ja njegov il pretpostavljam da on i ja treba da budemo JEDNO pa da nam se dešava ISTO …no možda je sve to

uobrazilja…nisam protiv tog, na tome rastao, time sebe hranio, druge istim privlačio i privlačim, a po potrebi odbijam, sve u svemu kad bi se pojednostavio na pitanje, osećam se: UOBRAŽENO a mislim da mi se i to ISTO i dešava upravo SADA u mom Životu i nad njim se dešava, prosto neka uobrazilja tj. Iluzija. No, ne znam…ŠTA DA TI KAŽEM, osim:

Oprosti,kad moj život bude moj,reći ću ti.

Šta je tvoja poruka ljudima sveta?

“Ljubav NEĆE pobediti ako nema kritičnu(nap. aut. ne kritičku!) MASU” PS. Pošto ne znam šta sebi da kažem, nemam šta da kažem drugima, a kamoli celom svetu, najbolje što

mogu, da citiram prethodne iliti prethodnike, što i tebi savetujem.

.

Kako sebe vidiš za pet godina?

U istom danu. Čitajući Kanta, Kjergegora, Ničea, Šopenhaueara I Irvinga Jaloma koji piše o istom. Vidim sebe u JEDNOM TE ISTOM danu. Al tešim se, bar se vidim, neradujem se, no otaljavam, sebe da sam video na tvoja pitanja glupa odgovarao ne bih…SAD, a kamoli Sutra. Sutra je uvek Malo. Malo (je) Sutra…lokalizam. Oprosti.

Mi nedeljom I dalje ponekad jedemo konzervu.Kupujem peršun na pijaci punoj lepog povrća, cveća i GMO naduvanih pantljičara. Ne, ne mogu oni nama uzeti Nedelju…ako sad nije, dodi će…restorani zatvoreni, al nama oči pune, duša nam vapi za onim što nama PRIPADA, to smo imali oduvek, a sad nismo u stanju ni da se čestito pokajemo, nek drugi vode politiku, zemlju, ma nek i gaje to povrće na steroidima, mi napravimo sebi svoju Nedelju. Sve sa konzervama ne bi li evocirali uspomene vlastite…ne,nije problem, lepota je u oku posmatrača,kao što reče Niče…(nap.aut.namerna greškasarkazam)

Oprosti,pitao si me za mejl na kom me nadješ za 5 godina!?

Aleksandra (24)

Kako se osećaš danas?

Veoma sam entuzijastična. Upravo tražim neke online kurseve kako bih unapredila svoje znanje iz fotografije i jezika. I nadam se suncu, pošto je ovih dana oblačno

Šta se trenutno dešava u tvom životu?

Trenutno pokušavam da ostvarim neke svoje životne planove, kao što je širenje mojih vidika i prikupljanje više iskustva. Učim mađarski kako bih dobila mađarsko državljanstvo. Želim da iskoristim tu priliku zato što želim da putujem po svetu, da srećem ljude na raznim stranama i da dobijem neki dobar posao u EU.

Koja je tvoja poruka ljudima sveta?

Sledite svoje snove, poštujte sebe, poštujte razlike među ljudima i poštujte okruženje u kojem živite jer imamo samo jednu Zemlju.

Kako sebe vidiš za pet godina?

Nadam se da ću imati dobar posao koji će mi pričinjavati zadovoljstvo, pomoći mi da vidim svet i da stvorim sopstvenu porodicu.

Ne morate da idete u svet da biste ga videli jer svet dolazi kod nas! To bi moglo da se kaže za upravo održanu manifestaciju Marketing Kingdom, koja je u četvrtak i petak okupila veliki broj zainteresovanih posetilaca u Cineplexxu tržnog centra "Ušće". O čemu je reč? Organizatori ove manifestacije pred domaću publiku su doveli vodeće svetske stručnjake iz sveta marketinga koji su sa njima podelili svoja znanja i veštine. Još pre četiri godine, što je tada bilo skoro pa nezamislivo, kroz ovu manifestaciju do Beograda su stigli predstavnici Google, zatim Facebook, ove godine, između ostalih, pričao je i predstavnik YouTube. O ovoj manifestaciji pričamo sa Kostom Petrovim, osnivačem agencije P World, koji ne krije entuzijazam spram velikih planova u pogledu Marketing Kingdoma.

Manifestacija Marketing Kingdom održana je prvi put u Beogradu 2011. Posetioci konferencije bili su po prvi put u našoj sredini u prilici da čuju i da razgovaraju sa predstavnicima vodećih svetskih kompanija, kao što su Google i Facebook. Da li ste zadovoljni načinom kako je ova manifestacija zaživela kod nas, kako je prihvaćena od domaće javnosti?

- Marketing Kingdom je za samo četiri godine postao najveći marketinški događaj u regionu. Bez sumnje mogu da kažem da je Marketing Kingdom jedino regionalno okupljalište globalnih lidera marketinga. To je nešto što ovaj događaj čini jedinstvenim. Pre našeg skupa, da bi se čule prezentacije globalnih gurua marketinga, morali smo da idemo, recimo u Njujork ili London. Ovaj događaj je to promenio. Sada možete da čujete prezentacije vrhunskih predavača iz Facebooka, YouTube, Google u svojoj zemlji.

Većina učesnika su "povratnici", što znači da se iznova registruju kako bi prisustvovali događaju, što nas čini ponosnim. Mi smo uvek pokušavali da dovedemo najbolje brendove na naše događaje, a neprestana podrška regionalne marketinške zajednice zaista nam je pomogla da pozicioniramo skup kao jedna od najboljih marketinških događaja u ovom delu sveta.

I ove godine konferencija nam dovodi veoma značajne paneliste i sagovornike. Čini se da je akcenat stavljen na društvene mreže, što je i inače "vruća tema" na sličnim manifestacijama širom sveta. Da li smo, u našem regionu, ne samo po pitanju agendi skupova kakav je Marketing Kingdom, već i po praksi, u koraku sa svetskim dostignućima kada je reč o korišćenju mogućnosti društvenih mreža?

- Moje mišljenje je da ponekad sebe doživljavamo kao manje važne u odnosu na zapadne zemlje i da samo pratimo trendove, a ne kreiramo ih. Velika stvar sa društvenim medijima je da smo sada svi uvezani, tako da nije važno da li ste američka ili srpska kompanija. Ono što je zaista važno, jeste da li ste, ili niste dobri na društvenim medijima. Video sam neke zadivljujuće kampanje na društvenim medijima od strane lokalnih kompanija i ubeđen sam da mi nismo puki pratioci trendova, već da ih i kreiramo.

Osim u Srbiji, proširili ste Marketing Kingdom u još osam zemalja, uključujući Azerbejdžan, Katar i Jordan. Šta je tajna uspeha ovog događaja u tako mnogo zemalja?

- Bez sumnje mogu da kažem da će Marketing Kingdom za dve godine postati najveći marketinški događaj u svetu. Trenutno, događaj se održava u osam zemalja, ali već od ove godine planiramo da ga proširimo na još dve države, a sledeće i u Sjedinjenim Američkim Državama, te Južnoj Americi, što će biti veoma uzbudljivo. Ključ uspeha je veliki rad i posvećenost, ali najvažniji je rad za pravim ljudima. Bilo gde, organizujemo događaje sa lokalnim marketinškim liderima. U Srbiji smo, pored ostalih, razvili izuzetno partnerstvo sa agencijom McCann Beograd, koja nam je pomogla da događaju damo karakterističan lokalni pečat. Konačno, vi treba da date svojim klijentima najbolja iskustva kako bi oni nastavili da kupuju vaše proizvode i usluge. Za nas, naši klijenti su na prvom mestu i mi znamo, ako su oni srećni, naša misija je ispunjena.

Da li ste i vi ovih dana otišli do „Sazvežđa“? Na Fest mislimo, koji je u toku po 43. put. Ove godine uz slogan „Tu smo… u sazvežđu pobednika“. Na ovogodišnjem festivalu koji je u jednogodišnjem kalendaru kulturnih manifestacija Beograda jedna od najzačajnijih, gledamo dobre filmove, upoznajemo značajne predstavnike iz sveta sedme umetnosti koji su nam, istovremeno, stigli iz „dalekog sveta“.

Ali, ovde ćemo o nečemu što je naizgled „prateći program“ – to je vizuelni identitet Festa. U drugoj deceniji 21. veka, u digitalnoj eri, kada je sve što je moglo biti digitalizovano, na početku svake projekcije gledamo „pucketavu“ najavnu špicu festivala, istu kao i prethodnih decenija, sa logom koji ga prati od prvog izdanja. Mogli bismo da kažemo da to budi nostalgiju, ili možda sentimentalnost koja nadilazi nostalgiju i generiše u nama znati želju za, ljubav prema, fasciniranost „pokretnim slikama“

Imali smo sreće: na temu vizuelnog identiteta Festa s nama su, i pored mnoštva obaveza, hteli da razgovaraju Jugoslav Pantelić, umetnički direktor Festa, čije ime je već decenijama neizostavno vezano za sve što se tiče filma kod nas, te Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, istovremeno jedan od onih doajena filmske umetnosti uz čiju pomoć su generacije „filmofila“ napravile prve korake u „sazvežđu“ sedme umetnosti. Osim toga, Zelenović je od samih početaka vezan za Fest. Evo šta su nam oni rekli.

GBr.: Jedna od konstanti Festa je njegov vizuelni identitet. Grafičko rešenje logoa Festival prati od početka i zato se može reći da je ono već "klasika". Da li je to razlog što i sadašnja generacija selektora programa i organizatora nije htela da eksperimentiše, da ponudi novi vizuelni identitet, stilsko-grafički-animirano bliži drugoj dekadi 21. veka?

Jugoslav: Grafičko rešenje logoa Festa jeste klasika i spada u ono što će, siguran sam, negovati i generacije koje dolaze posle nas. Od ove godine smo rešili da celokupna kampanja Festa bude u znaku nekog od velikana sedme umetnosti. Fantastična fotografija Milene Dravić koja je nastala u pauzi snimanja filma "Čovek nije tica" reditelja Dušana Makavejeva učinila nam se kao dobro rešenje za ovogodišnji festival. U godini koja podrazumeva pregršt festivalskih novina bilo je potrebno osloniti se na svetlu tradiciju koje zahtevaju više klasičan pristup. Kratki film o počecima Festa prikazan na otvaranju podrazumevao je arhivske snimke sa kompjuterski integrisanim elementima koji su sa Hristinom Popović snimljeni za tu potrebu. Ovo navodim kao primer "klasike" u ramu 21. veka, kako vidim i celokupnu kampanju festivala.

Radoslav: Dugovečnost je dobar znak, slažem se da je on već klasika, mada je u jednom trenutku bilo razmišljanja da će se to promeniti, srećom nije. Mišljenja sam da je ovaj prepoznatljiv deo Festa dostojanstveno ostario i da ga nikada ne treba menjati.

GBr: I dok je vizuelni identitet u smislu logoa, najavnih špica uoči projekcija nepromenjen, svedoci smo da Fest u jednom drugom segmentu drži korak sa aktuelnošću. A to su slogani i poruke koji se plasiraju u javnosti. I ovde je zapravo reč o konstanti: slogani Festa uvek korespondiraju sa aktuelnim trenutkom u društvu. Koliko je izazovno, istovremeno i osetljivo ako imamo u vidu da je reč o prestižnom kulturnom događaju, da "flertuje" sa aktuelnim društvenim zbivanjima kroz slogane i poruke?

Jugoslav: Mislim da je poželjno, ali ne i neophodno. Ove godine smo se odlučili da celokupna kampanja bude u slavu filmske umetnosti i samog Festa. Otud i slogan "Tu smo... u sazvežđu pobednika", koji aludira na novoustanovljenu nagradu festivala, ali i početak takmičarske forme festivala.

Radoslav: Dobro je da Fest „drži korak“ sa vremenom u kome se dešava, menjanjem slogana. Taj spoj prošlosti i sadašnjosti za sada daje dobre rezultate i tako treba nastaviti. Ta vrsta „flerta“ u slučaju Festa odavno je postala „stabilna veza“.

GBr: Nekada "festival festivala", zamišljen kao revija najznačajnijih filmskih ostvarenja u svetu, Fest dugo nije imao takmičarski karakter. Sada imamo "Beogradskog pobednika" kao veoma efektno rešenje koje referiše na jedan drugi simbol Beograda - Meštrovićevog Pobednika. Koliko "Beogradski pobednik" kao nagrada Festa doprinosi dodatnom "brendiranju" festivala i njegovoj još jačoj simboličkoj vezi sa Beogradom?

Jugoslav: Fest je Beograd i Beograd je Fest. Dugo smo razmišljali šta treba da bude glavna festivalska nagrada. Meštrovićev Pobednik je deo svih nas, deo Beograda i mislim da je to bila prirodna odluka. Takmičarska forma donosi festivalu veći značaj, a samo priznanje "Beogradski pobednik" ili "Victor" učiniće ga prepoznatljivim daleko van naših granica.

Radoslav: Lično nisam veliki pobornik ideje da Fest postane takmičarski. Zamišljen je kao mogućnost da u nekoliko dana vidimo najzanimljivija ostvarenja i pobednike mnogih festivala. Treba tako i da ostane jer su u međuvremenu nastali festivali (Kustendorf, Festival Evropskog filma Palić,  Festival autorskog filma...) koji su takmičarski. Fest nije kao u vreme kada je nastao jedini festival (međunarodni) na našim prostorima. Što se Beogradskog pobednika tiče, on je prihvatljivo rešenje, ali treba biti oprezan kome je on namenjen. Da li samo pojedincima čiji doprinos filmu želite posebno da naglasite ili ostalim značajnim gostima. Da bismo pravilno procenili promene koje su inicirane ove godine, trebaće da njihovo dejstvo vidimo na nekoliko festivala u narednim godinama. Ne isključujem mogućnost da se ovogodišnji pokušaj pokaže kao recept za uspešan Festival.

Od 23. marta do 9. aprila dogodiće se i 12. izdanje, zbog čega je Aja Jung kao osnivač i glavna snaga projekta ovih dana u velikom poslu. Ipak, zamolili smo je, a ona je pristala da bude sagovornica u rubrici "3za1". Postavljamo joj pitanja koja se odnose na temu ovog broja, a to je promocija kulturnih manifestacija s ciljem privlačenja publike. Uspeh Beogradskog festivala igre, kako među profesionalnim izvođačima, te stručnom kritikom, tako i kod široke publike, te interesovanje medija (programe svake edicije u proseku prati preko 18.000 gledalaca, i oko 120 akreditovanih domaćih i stranih novinara), čini Aju sagovorniciom koja i te kako ima šta da nam kaže. Dodajmo i to da je projekat privukao partnere koji ga pomažu na različite načine, što nas dovodi do još jednog važnog aspekta realizacije vrhunskih kulturnih programa.

Sledi 12. izdanje Beogradskog festivala igre. Po dužini trajanja to je i dalje "mlada" manifestacija, ali po rezultatima svakako među najvažnijim kulturnim projektima koji se dešavaju u našoj sredini. Osim lične energije i entuzijazma koji ste uložili, kako biste još objasnili vanredne rezultate u, inače, učmalom ambijentu u kojem već godinama obitava ovdašnji kulturni život?

- Verujem da bez brze lokomotive nema ni dobre kompozicije. Moju kompoziciju čini svega par saradnika, međutim, na svakoj stanici u zemlji i inostranstvu pronašli smo prijatelje. Publiku, ljude koji su zavoleli savremenu igru ili postali njeni poštovaoci, donatore, partnere, novinare...  Tako je od jednog regionalnog projekta nastao svetski festival. Verujem da je od presudnog značaja bila moja urođena upornost, koja ni u jednom trenutku nije zakazala ili posustala pred izazovima. Receptu bih dodala i rad bez radnog vremena, vikenda i praznika. Uvek je nevreme za umetnost u Srbiji, i nikada nema dovoljno novca. Pa, ipak nešto smo pokrenuli, i dokazali da se stvari mogu raditi i sa osmehom, bez obzira na sva saplitanja i teškoće. Baš kao i kod vrhunskih sportista, modrice i povrede baletskih igrača su samo njihova stvar.   

Pre nekoliko meseci, poznanici koja je akademska slikarka sam se požalio dok smo pili kafu u kafiću pored Malog Tašmajdana: „Ne verujem više svojim rečima. Zamisli kada to kaže novinar, koji živi od reč… Čini mi se da sam ih mnogo posejao…“ A Vedrana mi je odgovorila: „Ni ja nisam baš sigurna da verujem svojim slikama… Zato već neko vreme ne slikam“… Bila je to obostrana empatija, ali podjednako velika dragocenost te jesenje večeri bila je što mi je Vedrana rekla: „Moraš da se povežeš preko Facebooka sa Danijelom Stojanović. Izvanredna je“. Još iste večeri poslao sam friend request i odmah dobio potvrdan odgovor. Narednih nedelja i meseci pratio sam Danijeline postove i bio frapiran, istovremeno njihovom jednostavnošću, ali i pogađanjem suštine.

Danijela je klinički psiholog. Eedukaciju iz geštalt psihoterapije završila kod Mladena Kostića, pionira tog metoda u radu sa pacijentima na našim prostorima, a edukaciju iz EMDR-a kod Rodžera Solomona. Počela je da se bavi privatnom psihološkom praksom 1991, a obavlja je i danas u svom psihološkom savetovalištu “Kontrapunkt”, kao klinički psiholog i sertifikovani geštalt i EMDR psihoterapeut. Član je Saveza psihoterapeuta Srbije, Udruženja geštalt psihoterapeuta, kao i EMDR asocijacije Srbije. Danijela je pristala da mi odgovorni na nekoliko pitanja koje sam postavio, onako "iz glave" jer su mi odgovori na njih važni, ali i na osnovu nekih njenih postova na Facebook nalogu koji ima mnogo pratilaca.

Terorizam je često pogrešan odgovor na dobro postavljena pitanja, kaže Žil Feragi, istoričari i politikolog iz Pariza kojem je ove godine izašla knjiga "Istorija terorizma". Ali ne staje na ovoj konstataciji, već dodaje i sledeće: kada hoćete da oduzmete legitimitet protivniku koji se laća oružja, jednostavno ga nazovete - teroristom. Posledično, objavite i "rat protiv terorizma", a pošto je meta tog rata onaj koji nema legitimitet, praktično sva sredstva su dozvoljena. Međutim, Feragi uočava da i tu postoji manjak delotvornosti, odnosno: kao što ni terorizam ne uspeva da ponudi adekvatne odgovore na ispravna pitanja, tako ni borba protiv terorizma često ne daje prave rezultate.

Ovog naučnika koji predaje na Univerzitetu Zapad u Parizu i tamošnjem Fakultetu političkih nauka sreli smo u ponedeljak u Beogradu, gde je bio gost Francuskog instituta, kao govornik u sklopu ciklusa "Razmišljanja o ratu", koji je započet proletos uz medijsko pokroviteljstvo našeg lista. Naslov Feragijevog predavanja bio je "Rat i terorizam - Stara priča, stalni izazov". A priča je stara koliko i revolucionarna istorija Francuske, tvrdi on, jer je terorizam od 1789. postao sredstvo za obračun s neistomišljenicima. Kada su koalicione snage porazile Napoleona i okupirale Pariz 1814, tada je terorizam bio francuska izvozna roba koja se proširila, najpre po Evropi, a kasnije i svetu.

- Teror je emocija, veoma stara. Terorizam je način delovanja koji koristi tu emociju s ciljem da se izazove strah u javnosti. A kada u igri imamo javnost, onda za terorizam možemo reći da je on političko nasilje. Naravno, može biti manjinski, kada ga čine pripadnici ugroženih grupa ili državni, kada iza njega stoji država. Druga karakteristika je pitanje (ne)legitimnosti protivnika. I teroristi, i oni koji se bore protiv njih jedni drugima negiraju legitimitet i tako ih stavljaju izvan dijaloga. Mnogo je primera. Uzmite nekadašnju Jugoslaviju ili Francusku za vreme Drugog svetskog rata. Nemački okupatori su pokrete otpora, koji su odricali legitimitet zavojevačima, zvali banditima ili teroristima - objašnjava Feragi.

Terorizam se razvija i efikasan je na "granicama". Onim pravim i onim imaginarnim, kaže naš sagovornik. Zato je terorizam koristio Hladni rat jer  je Gvozdena zavesa bila plodno tle za njegovo postojanje. S padom Berlinskog zida, velike terorističke grupe u Evropi su postepeno nestale. Ali, nije se dogodio "kraj istorije": pojavljuje se novi terorizam koji se razvio na drugim "zidovima", recimo između Zapada, koji ne razume islam, i radikalnog islamizma koji krivi Zapad za sve nedaće. Dakle, ista priča, kao u vreme bujanja levičarskog terorizma po Zapadnoj Evropi pre nekoliko decenija, samo sada je pozornica postala ceo svet. Uz to, na vidiku je nešto što je potencijalno još opasnije.

- Razvoj nekih aktivnih grupa pokazuje da nema više ideologa u terorističkim organizacijama. To je omladina koja traži avanturu. Govorim o grupama koje ja poznajem, onima u Baskiji, na Korzici, kao i nekim organizacijama među mladim Ircima ili u Siriji. To je omladina koja nema ni političko obrazovanje i koja nije u mogućnosti da shvati evolutivni put u postizanju ciljeva. Znači, korišćenje sile je prečica, a politički način je jako spor. Gavrilo Princip je imao ideal pre 100 godina. Sadašnji mladi teroristi imaju nostalgija za "starim vremenima", za avanturom, za osvetom. Oni nemaju ideologe među sobom, oni se hrane ideologijom svojih očeva i dedova - kaže.

A u središtu ideologije predaka je svetinja: nacija, rasa, vera. Kada postoji nešto što je proklamovano za svetinju, lako će se naći ljudi koji će reći da je nasilje legitimno, legitiman metod da bi se ona zaštitila. Ako se može govoriti o nekakvoj utehi, onda bismo mogli da je nađemo u "prirodi" nekih današnjih terorista koji su želji avanture. Avanturisti se mnogo brže zasite, zamore. Oni žive svoj rat dok se ne smire, a nekadašnji teroristi-idealisti su imali potrebu da izigravaju, odnosno da podnesu žrtve. Tuđe i sopstvene. A ako se prisetimo ekstremista iz 18. veka, neki među njima su se čak i deklarisali kao teroristi. Danas tim određenjem niko ne želi da se "okiti" jer ima negativnu konotaciju.

Feragi kaže da se može desiti da teroristički pokreti napuste nasilničke metode, i to onda kada čitava generacija aktivista shvati da nasilje ne donosi rešenje. S druge strane, i društvo kao šira zajednica može da stupi u delotvornu akciju. Jedan od načina je i proces obrazovanja, mada mora da prođe vreme da se vide rezultati. Trenutno, to radi švedska vlada sa mladim muslimanima u toj zemlji, to su radili i Egipćani sa nekima od svojih džihadista, u zatvoru su ih obrazovali. Ali, ne misle svi tako. Zapadne države su spremne da potroše enormna sredstva, da i podnesu vojne žrtve u cilju onoga što se danas naziva "ratom protiv terorizma".

- U Francuskoj smo imali ministra koji je govorio "Treba terorisati teroriste". To objašnjava i situacija sa američkim zatvorom u bazi Gvantanamo na Kubi. Kada je u pitanju međunarodno pravo njihov status je status kindnapovanih, a u suštini oni su taoci. I tako, dok su demokratije najpoželjnija meta terorista jer teroristi se svojim činovima obraćaju javnosti, demokratije istovremeno koriste terorizam da bi se obračunali s terorizmom. "Rat protiv teorizma" je koncept SAD koji se pojavio u vreme plana "Kondor" sedamdesetih u Latinskoj Americi. I sve metode korišćene tada su viđene u takozvanom "drugom ratu protiv terorizma" od 2001. godine naovamo - kaže naš sagovornik.

I tu dolazimo do paradoksa: terorizmom na terorizam. Pogrešno, smatra Feragi jer u terorističkim aktima, bez obzira da li mu pribegavaju manjinske grupe ili države, vidi političko nasilje te stoga insistira da je pravo rešenje za sve što ima predznak političkog - dijalog. Zato je dobro kada se govori o političkom izlazu. U situaciji kada postoji političko krilo s jedne strane, a s druge je leva ruka koja koristi političko nasilje, procedura izlaska iz terorizma prolazi preko priznavanja tog političkog krila i kroz pacifikaciju onog radikalnog. Nedavno smo to videli sa Baskijom, ili sa Hezbolahom, koji je od teorističke organizacije postao politički pokret. „Dakle, moguće je", zaključuje Feragi.

Danas, novembar 2014.

Geto naspram svetlosti

Naučnik iz Pariza kaže da u njegovoj zemlji deo omladine, a to su deca imigranata, ne prepoznaje se u Francuskoj jer u njoj nema svoje korene, ali stoga ima osećaj građana drugog reda. "Kao društvo smo svesni toga, ali ima se utisak da nema pravog rešenja da se izađe iz krize. Jedan deo te omladine vidi političko nasilje kao odgovor na putu traženja sopstvene budućnosti i identiteta koji u Francuskoj ne nalaze. Sličan fenomen postoji i na evropskom nivou."

- Istorija Pariza u 19. veku je istorija neprestane revolucije. Kada govorimo o Parizu kao o gradu svetlosti, to su sveslosti električne energije, ali i svetlosti razuma koji su imali republikanci. Pariske revolucije prekinuli su republika i glasački listić.  Zato poslednja revolucija, ona studentska 1968. više je bila slavlje nego li revolucija u pravom smislu. Pariz je zato danas definitivno grad svetlosti, kaže Feragi.

Britanski model

Engleski, odnosno britanski kolonijalni model je bio zasnovan na "indirektnoj vladavini". Oni su priznavali lokalne elite. Taj način vladavine je koristio nasilje, ali je i stvarao lokalnu elitu koja je u trenutku dekolonizacije spremna na miroljubivo rešenje. Zato postoji taj model dekolonizacije bio mirniji od francuskog, jer Francuzi nisu dozvoljavali da se u njihovim kolonijama stvore lokalne elite - kaže Feragi.

  

Uz neobičnu izložbu fotografija: U gostima kod Viktora Ljujića

I to na „slepo“, jer je trebalo pretpostaviti, na primer, koje boje su bile na odori cara Nikolaja, kao i kako je tutnjao francuski top iz Prvog svetskog rata. Autori su se dovijali, išli su po muzejima, otkupljivali snimke iz privatnih fonoteka. Bez sumnje, ogroman posao.

Frederik Gelton bio je istorijski savetnik serije „Apokalipsa, Prvi svetski rat“. Osim toga, on je član naučnog saveta Misije za proslavu stogodišnjice Prvog svetskog rata. Radio je kao istoričar u Ministarstvu odbrane Francuske i predavao istoriju međunarodnih odnosa na Institutu političkih studija u Parizu, kao i vojnu istoriju na Visokoj vojnoj školi Sen Sir. U Beograd je došao povodom prikazivanja filma, a u okviru ciklusa „Razmišljanja o ratu“, koji organizuje Francuski institut, održao je i predavanje.

- Kolorisanje arhivske građe iz Prvog svetskog rata se može posmatrati i kao etičko pitanje. Lično mislim da je to bilo opravdano jer smo hteli da se približimo najširoj publici, naročito mladima koji žive u svetu obojenih pokretnih slika. Na kraju krajeva, da su hroničari sa kamerama pre sto godina mogli da biraju, svakako bi se opredelili za snimanje u boji. Naš zadatak je bio da publici prenesemo razmere tog rata, koji se nije vodio samo između Francuske i Nemačke od Severnog mora do granice sa Švajcarskom, već je imao i svetsku dimenziju. Njegovi glavni protagonisti nisu bili kraljevi i državnici, već obični ljudi, kaže Gelton za naš list, koji je, inače, medijski pokrovitelj ciklusa „Razmišljanja o ratu“.

Živimo u multimedijalnom dobu. Da li je za vas izazov da koristite različite medije kako bi poruka koju želite da prenesete dostigla što veći broj ljudi?

- Ako jedan istoričar misli da može da živi izvan svog vremena, a možda i može, njegov doprinos društvu i nauci biće ravan nuli. Moj stav je da se istorija piše u sadašnjosti. Tačno je da ona pokušava da odgonetne prošlost, ali ako nije okrenuta budućnosti, dakle prema mladima, pokoljenjima koja dolaze, onda takva istorija postaje besmislena. Naša nauka treba da bude svetionik i zato istoričari moraju da koriste medije koji su dostupni. Da li je istorija statična? Mislim da nije.

Prilično avangardno deluje najnovija ideja da se istorijski događaji, naravno naučno verifikovani, prenose mladima u formatu video-igrica. Kako se vama to čini?

- Ako bi u takvoj video-igrici mladi Francuzi ili mladi Srbi ubijali animirane neprijatelje svojih predaka iz Prvog svetskog rata, onda sam protiv, ali ako bi nešto mogli da nauče, ako bih ih to približilo stvarnom ratu i mogućnosti da se on sagleda, onda sam za. Imam četvoro dece, dve ćerke i dva dečaka. Supruga i ja se trudimo da ih naučimo kritičkom pogledu generalno prema životu, pa i kada je rat u pitanju. A takva deca onda imaju potencijal da objektivno sagledaju strahote rata, a video-igrica bi za njih mogla da bude dodatni alat da se upoznaju sa važnom temom.

Kao što ste pomenuli Francusku, i u kolektivnoj svesti u Srbiji akcenat stavljamo na početne bitke 1914, povlačenje preko Albanije, Solunski front. Da li je to pogrešno?

- Kulturne evolucije svih društava se odvijaju sporo. Do šezdesetih godina prošlog veka francuska istorija bila je nacionalna, ali kako je vreme prolazilo, razvijala se Evropska unija, počeli smo se zanimati i za ostale. Ipak, trebalo je sačekati kraj 20. veka da se pojavi prvi zajednički francusko-nemački priručnik iz istorije. Dakle, ima napredaka jer drugačije nije moguće, ali to uvek ide sporo.

Svođenje velikih događaja na nacionalni, lokalni nivo, ako se dobro razumemo, jeste nužnost koja se može prevazići evolutivno, sazrevanjem određenih sredina.

- Evo primera. Dekolonizacija je za Francusku počela ratom u Indokini. To se dogodilo posle Drugog svetskog rata, kada francusko društvo nije htelo ponovo da krvari. Zato su poslati dobrovoljci u daleki, „mali rat“ za koji se verovalo da će biti brzo završen. Ali, Ho Ši Min, koji je predvodio Vijetnamce, rekao je jednom novinaru: „Rat protiv Francuza trajaće godinu, 10 godina, 100 godina, 1.000 godina, ali mi ćemo pobediti.“ Jer za njih je to bio važan rat, rat za oslobođenje. Razlike na gledanje istorijskih događaja su nužne, ali one nužno ne isključuju da se jednom dosegne objektivno sagledavanje.

Plakat za serijal "Apokalipsa - Prvi svetski rat"

Kolika je u tom smislu odgovornost istoričara, da li vi osećate teret te vrste?

- Uloga predavača, intelektualaca, novinara i medija nije da određuju gde ljudi treba da idu i u kom pravcu, već da budu avangarda koja ostalima ukazuje, daje neophodna sredstva, alate, da bi izvršili, ne možda dobar ili loš izbor, već pre svega jedan svestran izbor. Ja pokušavam da objasnim studentima da je na delu konstantna evolucija koja se kreće kao i plima – polako, ali nezaustavljivo, uvek u jednom pravcu. Naravno uz plimu idu, i oluja, i talasi, ali plima je ta makropojava.

U tom smislu pretpostavljam da istoričar mora da bude fleksibilan kako bi bio uverljiviji za one kojima se obraća.

- Jedan od razloga zašto mnogo volim da predajem jeste u činjenici da sam svake godine stariji za jedno leto, ali uvek i iznova predajem dvadesetogodišnjacima koji me prinuđavaju da razmišljam kao čovek od 20 godina. To mi ne dozvoljava da ostarim iako već imam dovoljno godina i povremene bolove u kostima. Osim fleksibilan, ja bih dodao da je istoričar po prirodi optimista za razliku recimo od filozofa koji vidi beznađe ljudske vrste.

Da li je Prvi svetski rat generalno zapostavljen u odnosu na Drugi svetski rat zato što je ovaj „izdašnije“ praćen, bio pokriven raznovrsnim medijima, kao što su radio, zvučni film, fotografija i filmska slika u boji?

- Drugi svetski rat, uključujući i mlade generacije, mnogo je razumljiviji zato što smo do početka 21. veka živeli u sličnom ambijentu u kojem je vođen najveći sukob. Avioni i tenkovi su danas možda brži i veći, ali u osnovi su slični. S druge strane, iako su moderna oružja doživela premijeru baš u Prvom svetskom ratu, za njega se delimično može reći da je bio sukob 19. veka. Moj pradeda, koji je još živ, bio je od 1912. do 1918. u konjici, u crvenoj uniformi kakvi su nosili Napoleonovi konjanici.

Da li ste za svoje kolege suviše moderni zbog ovakvih ideja, pa i saradnje na projektima zasnovanim na atipičnim medijima za jednog istoričara?

A sudeći prema procenama poljskih biznismena, kao i predstavnika poljskih firmi u Srbiji, potencijal je i te kakav. Podaci Privredne komore Srbije za 2012. ukazuju na to da je razmena između dve zemlje iznosila 600 miliona dolara, čime je Poljska dospela na 15. mesto liste spoljnotrgovinskih partnera naše zemlje. Treba podsetiti da je beogradsko Gradsko saobraćajno preduzeće lane nabavilo 200 autobusa od poljske firme Solaris, dok Fijat automobili Srbija uvozi delove iz fabrike italijanske firme u Poljskoj.

Ali postoje i drugi, veoma uspešni, primeri saradnje o kojima se ne priča toliko. Jedan od tih primera je firma Gemius Srbija, ogranak matice iz Poljske, na čijem se čelu nalazi Milan Kovačević. Reč je o najvećoj kompaniji u Evropi za praćenje i analizu ponašanja publike na internet sajtovima, što je veoma važno za vlasnike portala i oglašivače. Posluje u više od 30 zemalja, ne samo Starog kontineta. I u Srbiji, Gemius je glavni „analitičar“ većine agencija koje se bave „medija bajingom“, zatim izdavačkih preduzeća, kao i samih oglašivača. Od Gemiusa dobijaju iscrpne podatke o ponašanju ovdašnje internet publike. Komentarišući uspostavljanje svakodnevne linije sa Varšavom Kovačević ističe da će mu to doneti velike uštede u vremenu s obzirom na to da najmanje pet puta godišnje odlazi u Poljsku.

Kompanija mySafetu, sa sedištem u Švedskoj, u Srbiju je stigla preko Poljske. Reč je o, samo naizgled, neobičnom biznisu, odnosno o sistemu za pronalaženje izgubljenih stvari poput ključeva, telefona, novčanika, čak i kućnih ljubimaca. Sistem funkcioniše jednostavno, na predmete koji mogu da se izgube stavlja se nalepnica sa brojem telefona na koji je moguće prijaviti pronalazak. Pronalazači dobijaju nagradu, a korisnici plaćaju veoma mali iznos na godišnjem nivou da bi bili u sistemu. Maćej Ponjatović iz Poljske, inače direktor kompanije mySafety za Centralnu i Istočnu Evropu kaže da su ovakve vesti „topao vetar u leđa“ poslu i razvojnim planovima za ceo Jadranski region, koji osim Srbije uključuje i ostale zemlje nekadašnje Jugoslavije.

- Nesumnjivo je da će uspostavljanje direktne avio veze između Varšave i Beograda olakšati saradnju sa našim partnerima, jer je prenos nou-hau u ovom biznisu suštinski važan i neprekidan proces. Sada ćemo i ličnim prisustvom moći da doprinesemo razmeni iskustava. Direktan avio-let otvara mogućnost da sadašnje i buduće klijente iz Srbije i okolnih zemalja, za samo par sati, ugostimo u Varšavi, gde na licu mesta mogu da se uvere u funkcionisanje sistema. Zato ovaj potez Er Srbije vidim kao realnu, infrastrukturnu podršku našem poslu, kao i širenju na zemlje nekadašnje SFRJ i Albanije koje pripadaju Adriatik regiji, a biće pokrivane iz Beograda. Iz dobrog tranzicionog iskustva Poljske, ovakvim, naizgled malim, koracima podstiču se privredne aktivnosti, kao i izvozni potencijal Srbije, na koji mi svakako računamo - kaže Ponjatović.

Vest o uspostavljanju direktnog leta između Beograda i Varšave obradovala je i Igora Bogojevića, direktora srpskog ogranka preduzeća Profit sistem iz Poljske, inače najvećeg sistema specijalizovanog za oblast franšizinga u centralnoj Evropi.

- Mi smo poljsko-srpski džoint venčer i ne moram da objašnjavam kako bolja saobraćajna veza donosi direktne uštede i nama kao partnerima, ali i našim zaposlenima i sistemima. Konkretno,biće manje nepotrebnih boravaka, a time i troškova smeštaja, ishrane, logistike... Putovanja se lakše organizuju i sada, konačno, možete posao od jednog dana da završite u jednom danu - komentariše Bogojević.

Kada postoji bolji most, on se lakše i pređe, smatra direktor Profit sistema u Srbiji, uz opasku da je važno da naši ljudi dođu u poziciju da lakše i jeftinije odu i vide Poljsku danas. Posebno oni koji je znaju „od juče“ i koji pamte i pominju to „gde smo bili mi, a gde oni“. „Razlika je danas neverovatna, i - inspirativna! Poljska je pravi primer gde bi mogla da nas odvede valjana integrativna politika“, poručuje Bogojević.

Posle pauze od 15 godina

- Izuzetno mi je zadovoljstvo da objavim ponovno uspostavljanje letova između Beograda i Varšave i to posle pauze od 15 godina. Ova linija između dva glavna grada će, bez sumnje, mnogo značiti putnicima koji putuju kako zbog posla, tako i zbog odmora i zadovoljstva, i dodatno će doprineti daljoj kulturnoj, turističkoj i ekonomskoj saradnji između Srbije i Poljske. Otvaranje ove rute je u skladu sa strategijom širenja mreže Er Srbije koja će do kraja godine obuhvatati 38 destinacija - kaže Dane Kondić, generalni direktor Er Srbije. Inače, na ovoj liniji saobraćaće avion erbas A319 sa 128 sedišta.