Frederik Gelton: Veliki rat se vodio u boji

16:29

Od 500 sati filmske građe trebalo je napraviti izbor za petočasovnu televizijsku seriju „Apokalipsa, Prvi svetski rat“, koja je nedavno prikazana i našoj publici u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. Ali, to nije sve: prvi put arhivska građa u crno-beloj tehnici i bez zvuka je potpuno kolorisana, naravno i ozvučena, pri čemu je bojenje jednog minuta trajalo u proseku sedam časova.




I to na „slepo“, jer je trebalo pretpostaviti, na primer, koje boje su bile na odori cara Nikolaja, kao i kako je tutnjao francuski top iz Prvog svetskog rata. Autori su se dovijali, išli su po muzejima, otkupljivali snimke iz privatnih fonoteka. Bez sumnje, ogroman posao.

Frederik Gelton bio je istorijski savetnik serije „Apokalipsa, Prvi svetski rat“. Osim toga, on je član naučnog saveta Misije za proslavu stogodišnjice Prvog svetskog rata. Radio je kao istoričar u Ministarstvu odbrane Francuske i predavao istoriju međunarodnih odnosa na Institutu političkih studija u Parizu, kao i vojnu istoriju na Visokoj vojnoj školi Sen Sir. U Beograd je došao povodom prikazivanja filma, a u okviru ciklusa „Razmišljanja o ratu“, koji organizuje Francuski institut, održao je i predavanje.

- Kolorisanje arhivske građe iz Prvog svetskog rata se može posmatrati i kao etičko pitanje. Lično mislim da je to bilo opravdano jer smo hteli da se približimo najširoj publici, naročito mladima koji žive u svetu obojenih pokretnih slika. Na kraju krajeva, da su hroničari sa kamerama pre sto godina mogli da biraju, svakako bi se opredelili za snimanje u boji. Naš zadatak je bio da publici prenesemo razmere tog rata, koji se nije vodio samo između Francuske i Nemačke od Severnog mora do granice sa Švajcarskom, već je imao i svetsku dimenziju. Njegovi glavni protagonisti nisu bili kraljevi i državnici, već obični ljudi, kaže Gelton za naš list, koji je, inače, medijski pokrovitelj ciklusa „Razmišljanja o ratu“.

Živimo u multimedijalnom dobu. Da li je za vas izazov da koristite različite medije kako bi poruka koju želite da prenesete dostigla što veći broj ljudi?

- Ako jedan istoričar misli da može da živi izvan svog vremena, a možda i može, njegov doprinos društvu i nauci biće ravan nuli. Moj stav je da se istorija piše u sadašnjosti. Tačno je da ona pokušava da odgonetne prošlost, ali ako nije okrenuta budućnosti, dakle prema mladima, pokoljenjima koja dolaze, onda takva istorija postaje besmislena. Naša nauka treba da bude svetionik i zato istoričari moraju da koriste medije koji su dostupni. Da li je istorija statična? Mislim da nije.

Prilično avangardno deluje najnovija ideja da se istorijski događaji, naravno naučno verifikovani, prenose mladima u formatu video-igrica. Kako se vama to čini?

- Ako bi u takvoj video-igrici mladi Francuzi ili mladi Srbi ubijali animirane neprijatelje svojih predaka iz Prvog svetskog rata, onda sam protiv, ali ako bi nešto mogli da nauče, ako bih ih to približilo stvarnom ratu i mogućnosti da se on sagleda, onda sam za. Imam četvoro dece, dve ćerke i dva dečaka. Supruga i ja se trudimo da ih naučimo kritičkom pogledu generalno prema životu, pa i kada je rat u pitanju. A takva deca onda imaju potencijal da objektivno sagledaju strahote rata, a video-igrica bi za njih mogla da bude dodatni alat da se upoznaju sa važnom temom.

Kao što ste pomenuli Francusku, i u kolektivnoj svesti u Srbiji akcenat stavljamo na početne bitke 1914, povlačenje preko Albanije, Solunski front. Da li je to pogrešno?

- Kulturne evolucije svih društava se odvijaju sporo. Do šezdesetih godina prošlog veka francuska istorija bila je nacionalna, ali kako je vreme prolazilo, razvijala se Evropska unija, počeli smo se zanimati i za ostale. Ipak, trebalo je sačekati kraj 20. veka da se pojavi prvi zajednički francusko-nemački priručnik iz istorije. Dakle, ima napredaka jer drugačije nije moguće, ali to uvek ide sporo.

Svođenje velikih događaja na nacionalni, lokalni nivo, ako se dobro razumemo, jeste nužnost koja se može prevazići evolutivno, sazrevanjem određenih sredina.

- Evo primera. Dekolonizacija je za Francusku počela ratom u Indokini. To se dogodilo posle Drugog svetskog rata, kada francusko društvo nije htelo ponovo da krvari. Zato su poslati dobrovoljci u daleki, „mali rat“ za koji se verovalo da će biti brzo završen. Ali, Ho Ši Min, koji je predvodio Vijetnamce, rekao je jednom novinaru: „Rat protiv Francuza trajaće godinu, 10 godina, 100 godina, 1.000 godina, ali mi ćemo pobediti.“ Jer za njih je to bio važan rat, rat za oslobođenje. Razlike na gledanje istorijskih događaja su nužne, ali one nužno ne isključuju da se jednom dosegne objektivno sagledavanje.

Plakat za serijal "Apokalipsa - Prvi svetski rat"
Kolika je u tom smislu odgovornost istoričara, da li vi osećate teret te vrste?

- Uloga predavača, intelektualaca, novinara i medija nije da određuju gde ljudi treba da idu i u kom pravcu, već da budu avangarda koja ostalima ukazuje, daje neophodna sredstva, alate, da bi izvršili, ne možda dobar ili loš izbor, već pre svega jedan svestran izbor. Ja pokušavam da objasnim studentima da je na delu konstantna evolucija koja se kreće kao i plima – polako, ali nezaustavljivo, uvek u jednom pravcu. Naravno uz plimu idu, i oluja, i talasi, ali plima je ta makropojava.

U tom smislu pretpostavljam da istoričar mora da bude fleksibilan kako bi bio uverljiviji za one kojima se obraća.

- Jedan od razloga zašto mnogo volim da predajem jeste u činjenici da sam svake godine stariji za jedno leto, ali uvek i iznova predajem dvadesetogodišnjacima koji me prinuđavaju da razmišljam kao čovek od 20 godina. To mi ne dozvoljava da ostarim iako već imam dovoljno godina i povremene bolove u kostima. Osim fleksibilan, ja bih dodao da je istoričar po prirodi optimista za razliku recimo od filozofa koji vidi beznađe ljudske vrste.

Da li je Prvi svetski rat generalno zapostavljen u odnosu na Drugi svetski rat zato što je ovaj „izdašnije“ praćen, bio pokriven raznovrsnim medijima, kao što su radio, zvučni film, fotografija i filmska slika u boji?

- Drugi svetski rat, uključujući i mlade generacije, mnogo je razumljiviji zato što smo do početka 21. veka živeli u sličnom ambijentu u kojem je vođen najveći sukob. Avioni i tenkovi su danas možda brži i veći, ali u osnovi su slični. S druge strane, iako su moderna oružja doživela premijeru baš u Prvom svetskom ratu, za njega se delimično može reći da je bio sukob 19. veka. Moj pradeda, koji je još živ, bio je od 1912. do 1918. u konjici, u crvenoj uniformi kakvi su nosili Napoleonovi konjanici.

Da li ste za svoje kolege suviše moderni zbog ovakvih ideja, pa i saradnje na projektima zasnovanim na atipičnim medijima za jednog istoričara?

- Ako mi neko prebacuje da sam moderan istoričar, da li to čini što tako misli ili zato što bi voleo da je uradio ono što sam ja radio. Istina, u svakom organizovanom društvu plemenski duh je realnost. Na primer, vojnici vole da žive među vojnicima, novinari se lepo osećaju sa novinarima. A predavači na univerzitetima među predavačima. Ja sam dugo bio u vojnoj službi. Iako sam još devedesetih godina odbranio doktorsku tezu na Sorboni, možda sam ostao svojevrsno hibridno biće, uz smeh zaključuje naš sagovornik.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара