Rat mi je mlađi brat od kojeg bežim
13:53 |
Patrik Baz, jedan od najuglednijih ratnih fotografa u svetu |
- Bard ratne fotografije 20. veka Don Mekulin
rekao je svojevremeno: „Ako i sa 50 godina budem pravio fotografije sukoba,
kakav ću čovek postati“. Ja danas imam 51 godinu, 32 sam bio u raznim konfliktima.
Postoje u meni te nevidljive rane. Došao sam do granice koju ne želim da
pređem. Nisam više dvadesetogodišnjak, neću da me tuku, da se povlačim po
blatu, između eksplozija. Ima novih izazova, dosta sam slikao rat, želim
objektiv da okrenem prema životu, kaže za Danas trenutno jedan od najcenjenih
fotoreportera na svetu Patrik Baz. Rođeni Libanac, naturalizovnai Francuz ne
odriče se ničega iz životnog iskustva, ali hoće promenu.
Smatrao sam da je u Sarajevu nepristojno da ja
jedem voće, meso, slatkiše, a da stanovnici grada gladuju. Zato sam delio hranu
sa zaposlenima u hotelu, sa domaćim vodičima. U jednom trenutku sam skinuo
kacigu i zaštitni prsluk jer me je bilo sramota da budem zaštićen. Nisam hteo
da izigravam vanzemaljca na ulicama. Jer postoji emocija i empatija, ona je
ljudska, a fotoreporteri nisu roboti
- Kada sam imao 12 godina, te 1975, dobio sam mlađeg brata – bio je to građanski rat u Libanu. Od tada pa do 1988, kada sam otišao u Francusku, za ništa drugo nisam znao. A već sledeće, 1989. vratio sam se da fotografišem. Kada se nalazim na ratnom terenu, moj instinkt za preživljavanjem proradi. Odrastao sam u tome, oružje je uvek bilo oko mene, nasilje i stradanja svakodnevica. Ipak, kada je, posle muslimansko-hrišćanskog konflikta, izbio sukob unutar moje hrišćanske zajednice, bio sam potpuno izgubljen, nisam mogao da fotografišem jer to je bilo kao da su ratovali moj brat protiv brata ili oca, a ja sam trebao da to beležim objektvom. Zvali su me i jedni, i drugi, ja sam mislio kako su svi ludi, zato sam u jednom trenutku otišao.
Nije za Patrika dilema vezana samo za rodni
Liban. Jednako je sa svim sukobima. „Kako je razmišljao zapadni novinar ili
fotoreporter 1999. u bombardovanom Beogradu i Srbiji? Kad ga danima bombarduju
on će jednostavno reći: Dosta više!“ Baz je imao takvo iskustvo u Sarajevu.
.“Išao sam kod bosanskih Srba da dobijem hranu za Bošnjake. Smatrao sam da je nepristojno
da ja jedem voće, meso, slatkiše, a da stanovnici grada gladuju. Zato sam delio
hranu sa zaposlenima u hotelu, sa domaćim vodičima. U jednom trenutku sam
skinuo kacigu i zaštitni prsluk jer me je bilo sramota da budem zaštićen. Nisam
hteo da izigravam vanzemaljca na ulicama Sarajeva. Jer postoji emocija i
empatija, ona je ljudska, a fotoreporteri nisu roboti“, kaže.
- Bavim se jednim od najsubjektivnijih zanata. Ne verujem u objektivnost fotografije, naročito ratne. Ja koristim svetlost, objektiv, kadar, kadriranje, biram dan kada ću ići da fotografišem. Sve to proizilazi iz mog bekgraunda, iskustvenog, vrednosnog, religioznog. Uzmimo, Srbiju na primer: ono što vi i ja vidimo u vašoj zemlji nema apsolutno veze jedno s drugim. To ne negira empatiju, ona itekako postoji. Ne možemo da se sakrijemo od nje, da joj umaknemo. Ona je, naravno, opasna kada se nalazite sa vojskom, sa milicijom, pobunjenicima. Čak i ako ne delite njihova uverenja oni su tu da vas čuvaju, ako dođe do napada na grupu, vi ste kao deo te grupe životno ugrožen kao i ostali članovi. Čak i sa neistomišljenicima empatija je moguća – kaže.
Pokušavao je Patrik da uspostavi odnos i sa
civilima, i sa vojnicima. „Ima nekih koji me prihvataju, a neki odbijaju. Kad
idete sa američkim vojnicima postoje pravila kojih morate da se pridržavate. Ne
smeju da se fotografišu ranjenici, recimo. Problem je u tome što se osećate kao
nekakav dodatak na tuđem telu. Među ljudima ste koji godinama ratuju i žive
zajedno, oni vas primaju zato što je to naredila viša komanda, ali da li vas
prihvataju?“Navodi kao tipičan problem komunikacije baš iskustvo s Amerikancima: oni pričaju o ragbiju, Patrik bi
o fudbalu, on o formuli 1, vojnici o američkim relijima. „Dvadeset godina su
mlađi od mene. Ali kada se u takvim uslovima ostvare prijateljstva, ona su
čvrsta i trajna.“
- Od svojih saradnika tražim da objektivom traže odgovore na pet novinarskih pitanja (ko, šta, gde, kada, kako) iako to nije moguće uvek. Jer kada izvučemo fotografiju iz konteksta to može da navede na pogrešan zaključak. Evo najsvežijeg primera: prethodnih dana pratio sam papa na turneji po Bliskom istoku. Kada je držao misu na stadionu u Amanu, glavnom gradu Jordana, gde inače ima malo hrišćana, vijorilo se mnoštvo libanskih zastava. Nosili su ih vernici iz obližnjeg Libana. Taj detalj bi naveo gledaoca na pomisao da su snimci načinjeni u Libanu. Ne pripadam toj školi koja kaže da fotografiji nije potreban opis. Slika je jedna celina sa rečju, mi smo novinari koji umesto penkala imaju objektiv, a ne umetnici.
Mladi fotografi ne znaju koliko su srećni zbog toga što im omogućava savremena tehnologija. Ja sam, recimo nerazvijene filmove slao po putnicima aviona iz Bejruta u Pariz, a objavljene fotografije sam viđao tek nekoliko meseci kasnije, pošto bi neki drugi putnici doneli novine i magazine iz inostranstva.“
Pstoji izreka koja kaže da slika vredi hiljadu reči, ali Patrik tvrdi
da samo jedna reč može promeniti celu sliku. Ako je slika bez legende, pisane
fusnote koja treba da objasni šta je fotograf hteo da kaže vizuelnim jezikom, onda
ona nema smisla. Čak i umetničke fotografije ili slike u galerijama i muzejima imaju
one male pločice sa ispisanim podacima. „Mnogi misle da sam ja umetnik, ali ja
se opredeljujem za foto novinarstvo koje je, inače postalo jako moderna
kategorija. Činjenice da ja sada pokušavam da imam jedan više umetnički pristup,
da fotografije budu manje sirove nego nekad, posledica je moje evolucije.
Gledate druge, pratite šta se radi, dešava, pa se i vi menjate.“
U razorenom Libanu rat se u jednom trenutku zaustavio, ali on čak ni danas nije gotov, završen. Vremenom sam shvatio sam da sam se rodio i odrastao u zemlji kojoj bi najbolje pristajlo ime Apsurdistan. U oktobru prošle godine sam napravio izložbu o Libanu koju sam nazvao Razglednice iz Apsurdistana
Na Patrikovim slikama paradoks je često
izražajno sredstvo. Zgodna devojka se sunča u bikiniju pored bazena, a u
pozadini je razrušeni hotel u Libanu. Mladić na glavi drži šlem koji je
izrešetan… Kao da pokušava paradoksom da ukaže na apsurd rata. „Tako sam počeo,
sa paradoksom. Jer jednog dana rečeno mi je da trebam da ilustrujem život u razorenom Libanu. Rat se u
jednom trenutku zaustavio, ali on čak ni danas nije gotov, završen. Vremenom
sam shvatio sam da sam se rodio i odrastao u zemlji kojoj bi najbolje pristajlo
ime Apsurdistan. U oktobru prošle godine sam napravio izložbu o Libanu koju sam
nazvao Razglednice iz Apsurdistana, sa ciljem da napravim kontrast naspram zvaničnog
propagiranja Libana kao turističke destinacije.“
- Imam puno sreće pošto sam se našao usred tehnološke revolucije. Počeo sam da radim sa pozitivom i negativom, a sada mogu da fotografišem i ajfonom. To je fantastično ali svaka revolucija, kao i evolucija, ima i dobru i lošu stranu. Treba iskoristiti ono što je pozitivno. Mnoge moje kolege smatraju da je internet katastrofa za našu profesiju, ja tvrdim baš suprotno. Recimo, mogućnosti prezentacije fotografija danas su fantastične. U vreme analogne fotografije mogli smo da objavimo samo jedan ili dva snimka u magazinima čiji urednici su sami pravili selekciju. Danas postoji slajdšou na internet sajtovima, milioni ljudi mogu da vide naše radove – kaže.
Iako se slaže da je situacija danas loša zbog
ekonomske krize, („ne možemo da se vratimo u osamdesete godine koje su bile
zlatno doba reporterske fotografije u finansijskom smislu“), ne krije da je
pristalica modernih tehnologija „Danas ljudi vide svoje slike odmah pošto ih
naprave, zato su nove generacije odlični tehničari, znaju šta hoće, dobro
vladaju zanatom. Ali ne znaju koliko su istovremeno i srećni zbog toga što im
omogućava savremena tehnologija. Ja sam, recimo nerazvijene filmove slao po
putnicima aviona iz Bejruta u Pariz, a objavljene fotografije sam viđao tek
nekoliko meseci kasnije, pošto bi neki drugi putnici doneli novine i magazine
iz inostranstva.“
- Fotošop je relativno nov, ali ono što on omogućava je staro koliko i sama fotografija. Tajm magazin je napravio sajt na kome se nalazi 100 najpoznatijih fotografija koje su „prerađene“, dakle na izvestan način falsifikovane. I znate šta: tu su, između ostalog slike građanskog rata Sever-Jug u Sjedinjenim Američkim Državama na kojima su „montirani“ generali konjima sa motivima bitke u pozadini. Postoje i noviji primeri, recimo iz Sovjetskog Saveza gde su likovi koji su pali u nemilost Staljina brisani s fotografija. Dakle, prepravljanje fotografija nije ništa novo, nova je tehnologija. Međutim, istovremeno je veća i svest ljudi da su zloupotrebe moguće – kaže Patrik.
Danas fotograf teško može da napravi dobru
fotografiju a da ne dobije komentar na društvenim mrežama kao je reč o fotošopu.
„Moj snimak MIG-a koji noću pada na Bengazi izazvao je mnogo komentara, navodno
da je to urađeno kompjuterski. Meni je to smešno. Ako postoje ljudi koji su
pravili gluposti, to ne znači da svi rade tako. Na primer, jedan fotoreporter
je uhvaćen i priznao je, to ga je koštalo karijere. Ljudi koji gledaju slike
treba da znaju da agencije koje drže do sebe kada utvrde da je došlo do
naknadne obrade, to obznanjuju jer je ulog veliki: reputacija, kako agencije,
tako i onih fotoreportera koji rade časno.
Danas, maj 2014.
Постови
0 коментара