Raskošni svet male mansarde sa Karaburme
13:33
Uz neobičnu izložbu
fotografija: U gostima kod Viktora Ljujića
Priča počinje iz tame
ili iz mekog sivila, često se završava u senci koja je u jakom kontrastu u
odnosu na okolinu. Ono što se u teoriji vizuelnih umetnosti naziva „negativnim
prostorom“, što bi moglo da se doživi kao suvišak koji posmatrača zamara, a od
kojeg umetnik pokušava da pobegne, da ga svede do najmanje moguće mere, na
fotografijama Viktora Ljujića je jako izražajno sredstvo. U njegovim radovima
taj negativni prostor, tama ili samo naizgled tupo sivilo, demonstrira gotovo
savršen mir, ali i energiju koja se niotkud, iz ničega stvara, a koja je toliko
jaka da pogled snažno „odbacuje“ ka suštini. A suština je najčešće senka koju
prave Viktorovi modeli ili objekti.
- Senka je moćna jer
je neupadljiva što može da je učini snažnijom u odnosu na njene „roditelje“,
svetlost i objekat koji je stvaraju. Istovremeno, onaj koji bi hteo da bude
senka, da se pretvori u nju, da se u njoj sakrije, rizikuje da ispadne smešan.
Senka, dakle može da nas učini moćnim, ali i smešnim – kaže Viktor čija je
izložba „Tajna male mansarde“ otvorena do petka u foajeu upravne zgrade Dunav
osiguranja u Makedonskoj ulici broj 4. Na 20 izloženih fotografija je očigledno
ispitivanje senke, mogućnosti da se bude ili moćan ili smešan, što određuje „negativni
prostor“ u kojem ona živi. A Viktor kao da se ne opredeljuje ni za jednu od
krajnosti, on kao da traži sklad senke i okruženja.
Rođeni Pančevac, koji
ravničarskim poreklom objašnjava taj mir i sklad kompozicije na svojim
radovima, suživot bitnog i onog što je nebitno (ako je išta nebitno), savio je
pre sedam godina svoj životni prostor na krovu zgrade u naselju Karaburma. Baš
kao i na njegovim fotografijama, posetilac najpre ulazi u mali i jednostavno
namešten stan, neobično mali za sredovečnog čoveka koji se ostvario u mnogim
aspektima (pa i u smislu karijere, onog „od čega se živi“, a što nije
fotografija i umetnost). Taj prostor ne nagoveštava da je u blizini ceo jedan
svet u svetu do kojeg vodi uzani prolaz, uzak toliko da dvoje ne mogu da se mimoiđu.
A onda, iza ćoška koji
pravi spoj zidova stana, otkriva se veličanstvena terasa od 22 kvadrata. Na
njoj je razno cveće, među saksijama su i „martinke“ – cokule koje su kažnjene
da „ugoste“ rastinje zato što su se potrošile pre vremena. I moćni foto aparat
na stalku, koji je Viktorovo treće oko. Tek poneki krovovi okolnih zgrada kvare
taj idilični pogled ka Zvezdarskoj šumi, a iznad nje prema nebu i zvezdama.
Gradsko uzvišenje je nazvano po
opservatoriji, a na terasi podno šume je „zvezdarnik“ koji je stvorio Viktor
Ljujić. Iako se dugo bavi fotografijom, pre sedam godina kao da je sebi izrekao
presudu, kaznu na koju je bespogovorno pristao: osudio se na karaburmsku
mansardu.
- Možda i 95 odsto snimaka koje sam napravio u
poslednjih sedam godina su nastali ovde, na mansardi – kaže. Ali baš kao da je
to samoograničenje izazvalo kreativnu erupciju. Za nevericu je šta se sve može
snimiti na 22 kvadrata terase koja se, da li slučajno, nadvila nad Danteovom
ulicom, čija „Božanstvena komedija“, kao najveće delo srednjovekovne
književnosti, takođe počiva na kontrastu (dela koja tragično počnu, a srećno se
završe, kako je u njegovo vreme definisana komedija, razlog je što je Dante po
tom „ključu“ nazvao svoje remek delo). Ali nije Viktor tu stao, kao da mu nije
bilo dovoljno što se ograničio na otvoren, ali skučen prostor. Kao da je hteo
još veći izazov.
Za svoje modele
izabrao je dve žene koje boje njegov život. Kćerku Saru i suprugu Aleksandru. I
dok devojčica na terasu donosi živost kroz dečju igru, zrela žena prostoru oko
sebe predaje smirenost i jednu blagu notu čežnje, sete, taman toliku i takvu da
utisak idile ne bi skliznuo u patetičnu iluziju savršenstva. Ne, nevina dečja
igra i ta ženska „melanholičnost s prisustvom“ daju tako snažan osećaj punoće.
Tu je, doduše, i još jedan model – bela golubica Radmila koja se odomaćila na
terasi, koja sama ili u društvu svojih letećih pratilaca ume da napravi ples
senki po zidovima. A kao što je već pomenuto, senka je taj važan motiv na
fotografijama Viktora Ljujića.
- Izaći ću uskoro sa
male mansarde s svojim objektivom. Želim da fotografišem i na drugim mestima –
kaže Viktor. Biće to šteta, ne toliko za ovog nadarenog fotografa, ili za
terasu na Karaburmi nad kojom će, dok je bude, igrati svetlost i senke. Biće to
pre svega šteta za oko posmatrača Viktorovih fotografija koje, barem na
trenutak, uspevaju da zaustave misao, da je izvedu izvan reči i „zarobe“ na
nesigurnom ali opojnom polju vizuelnih utisaka. Biće šteta jer Viktor
fotografiše na mansardi ne više od pola sata dnevno, onda kada je svetlost
najizdašnija, kada su senke najizražajnije što je još jedno dobrovojljno
samoograničenje, kazna koju autor maestralno „robija“.
Danas, septembar 2014.
Постови
0 коментара