Ge­ne­ral Sve­to­zar Ca­re­vić je pen­zi­o­ni­san 1993. sa gru­pom od osam­de­se­tak ge­ne­ra­la, ka­da je voj­ni i dr­žav­ni vrh pro­kla­mo­vao ta­ko­zva­no pod­mla­đi­va­nje Voj­ske Ju­go­sla­vi­je. Še­zde­se­tih je za­vr­šio vazduhoplovnu voj­nu aka­de­mi­ju, a po­čet­kom osam­de­se­tih Ško­lu na­rod­ne od­bra­ne, po­zna­tu i pod ime­nom Ge­ne­raš­tab­na ško­la. Do ras­pa­da biv­še Ju­go­sla­vi­je bio je ko­man­dant kor­pu­sa u Ni­šu, a pen­zi­ja ga je za­te­kla na me­stu na­čel­ni­ka za avi­ja­ci­ju u Ge­ne­ralš­ta­bu VJ. Na MIG-ovi­ma je le­teo 26 go­di­na, a da­nas sa ze­mlje pra­ti de­ša­va­nja u voj­sci i na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je.

O ak­tu­el­nim pri­li­ka­ma na Ko­so­vu i na­ja­va­ma na­pa­da NA­TO-a na na­šu ze­mlju, Sve­to­zar Ca­re­vić je pri­stao da go­vo­ri za „Da­nas“.

Ka­ko sa voj­nog sta­no­viš­ta oce­nju­je­te sa­daš­nji tre­nu­tak ko­sov­ske kri­ze i ka­kav is­hod pred­vi­đa­te?

- Na Ko­so­vu se ne na­la­ze te­ro­ri­sti, već na­o­ru­ža­ni na­rod - ge­ri­la. Te­ro­ri­sti ni­kad ne pre­ten­du­ju na te­ri­to­ri­ju, već mu­nje­vi­to na­pa­da­ju i po­vla­če se. Ve­sti sa Ko­so­va nam, pak, ka­zu­ju da Al­ban­ci dr­že ce­la pod­ruč­ja, ko­mu­ni­ka­ci­je i dru­ge objek­te na te­ri­to­ri­ji na­še ze­mlje, što zna­či da se do­le vo­di ge­ril­ski rat. Mo­žda su na­pa­di na po­li­ci­ju i voj­sku u po­čet­ku i bi­li na­me­nje­ni po­bolj­ša­nju pre­go­va­rač­kih po­zi­ci­ja Al­ba­na­ca. Me­đu­tim sa­da, kad Ru­go­va vi­še ni­je us­ta­nju da smi­ri ta­ko­zva­nu Oslo­bo­di­lač­ku voj­sku Ko­so­va, oni idu na odva­ja­nje de­la te­ri­to­ri­je i nje­nu gr­če­vi­tu od­bra­nu.

Ka­ko je bi­lo mo­gu­će da do­đe do ta­kve si­tu­a­ci­je?

- Go­di­na­ma ni­smo po­zi­va­li Al­ban­ce u voj­sku, pod iz­go­vo­rom da ne že­li­mo obu­ča­va­ti one ko­ji će nas jed­nog da­na ubi­ja­ti, ia­ko je to bi­lo pro­tiv Usta­va. Ge­ne­ra­ci­je mla­di­ća ko­je od po­čet­ka de­ve­de­se­tih ni­su slu­ži­li voj­ni rok  u na­šoj ze­mlji, pri­pre­mlje­ne su za bor­bu da­le­ko struč­ni­je u evrop­skim cen­tri­ma za obu­ku. Sa­da su doš­li na Ko­so­vo, gde se uve­li­ko bo­re sa srp­skom po­li­ci­jom. Po­red to­ga, ve­ro­vat­no je na­ša oba­veš­taj­na slu­žba pot­ce­ni­la Al­ban­ce, pre sve­ga či­nje­ni­cu da oni ima­ju jak lo­bi u ino­stran­stvu. Ve­li­ke ko­li­či­ne nov­ca ovaj lo­bi je pri­ku­pio za na­o­ru­ža­nje ko­je je sti­glo u srp­sku po­kra­ji­nu, za obu­ku Al­ba­na­ca u ino­stran­stvu.

Či­me je srp­ska stra­na tre­ba­la od­go­vo­ri­ti na to po va­šem miš­lje­nju?

- Naj­bo­lje je iz­be­ći su­ko­be, pre­go­va­ra­ti. Me­đu­tim ako se ra­di o ugro­ža­va­nju in­te­gri­te­ta i te­ri­to­ri­je za­mlje što je, ustav­no­prav­no gle­da­no, slu­čaj na Ko­so­vu, za to je nad­le­žna i ospo­so­blje­na je­di­no voj­ska. Po­li­ci­ja ima sa­svim dru­ge za­dat­ke: da šti­ti gra­đa­ne, da hva­ta kri­mi­nal­ce u gra­do­vi­ma. Za­to što ni­su pri­pre­mlji­ni, pri­pad­ni­ci MUP-a ima­ju ve­li­ke žr­tve, ia­ko im se u po­čet­ku su­pro­sta­vlja­la ge­ri­la s pe­ša­dij­skim, go­to­vo tro­fej­nim ki­ne­skim na­o­ru­ža­njem. Sa­da su se, me­đu­tim, Al­ban­ci na­o­ru­ža­li, što se de­si­lo i sa pa­ra­voj­nim for­ma­ci­ja­ma pre­ko Dri­ne pret­hod­nih go­di­na. U ta­kvim uslo­vi­ma je mno­go te­že no­si­ti se sa po­bu­nje­ni­ci­ma.

Da li je sa­da uoptše mo­gu­ća ve­ća ak­ci­ja voj­ske ili po­li­ci­je, ob­zi­rom na pret­nje me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce?

- Ni­je, poš­to je za­pad spe­man da kre­ne u ak­ci­ju pro­tiv na­ših sna­ga ako bu­de pro­ce­nje­no da su ugro­že­ni in­te­re­si za­pad­ne ali­jan­se. Ako kod lju­di iz srp­skog re­ži­ma ne pre­vla­da ra­zum,  on­da ni­je is­klju­če­na se­lek­tiv­na in­ter­ven­ci­ja.

Šta bi pod­ra­zu­me­va­la ta se­lek­ti­van in­ter­ven­ci­ja?

- Cilj bi bio da se ne­u­tra­li­šu ili, čak, is­te­ra­ju ju­go­slo­ven­ske sna­ge sa Ko­so­va, na ko­je bi doš­li voj­ni­ci NA­TO-a u for­mi ne­ka­kve mi­rov­ne mi­si­je. Da bi se to po­sti­glo, u voj­nič­kom smi­slu je po­treb­no iz­vr­ši­ti bom­bar­do­va­nje stra­teš­kih ci­lje­va. Pre sve­ta, to se od­no­si na ae­ro­dru­me, ko­ji su kr­ca­ti avi­ja­ci­jom po­vu­če­nom iz ot­ce­plje­nih re­pu­bli­ka. Po­red to­ga, na uda­ru bi se naš­li ra­ket­ni si­ste­mi ze­mlja-va­zduh, ra­dar­ski si­ste­mi i ne­ki va­žni­ji voj­ni objek­ti, kao što su ve­će ko­man­de i ska­la­diš­ta. Mo­gu­će je da bi me­ta bi­li pu­te­vi i mo­sto­vi na Ko­so­vu ra­di ote­ža­va­nja ma­ne­vra ju­go­slo­ven­skih sna­ga. Ne ve­ru­jem da bi na­pa­li gra­do­ve, zbog re­ak­ci­ja svog jav­nog mne­nja. Me­đu­tim, is­ku­stvo nas uči da su pri­li­kom bom­bar­do­va­nja mo­gu­će greš­ke, od­no­sno da ume­sto voj­nog bu­de po­go­đen ci­vil­ni cilj.

Ka­kve su na­še od­bram­be­ne mo­gu­ćno­sti u slu­ča­ju na­pa­da NA­TO-a?  

- U slu­ča­ju va­zduš­nog na­pa­da na­ma je na ras­po­la­ga­nju za­sta­reo si­stem pro­tiv­va­zduš­ne od­bra­ne. Nje­ga či­ni ra­dar­ski si­stem pr­ve i dru­ge ge­ne­ra­ci­je, sa skrom­nim mo­gu­ćno­sti­ma i ose­tljiv na ome­ta­nje. Zbog su­že­ne te­ri­to­ri­je Ju­go­sla­vi­je, on ima ma­lu du­bi­nu re­a­go­va­nja. Dru­gi deo si­ste­ma PVO je lo­vač­ka avi­ja­ci­ja, ko­ja je ba­zi­ra­na na avi­o­ni­ma MIG 21, mo­de­li­ma sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, sa pre­va­zi­đe­nim na­pad­no-na­vi­ga­cij­skim si­ste­mom i sred­stvi­ma za lan­si­ra­nje ma­log do­me­ta. Tre­ća kom­po­nen­ta su ra­ket­ne je­di­ni­ce ze­mlja-va­zduh do­me­ta naj­vi­še do 24 ki­lo­me­tra. Ako je po­zna­to da NA­TO na­pa­da sa uda­lje­no­sti, a sa­vre­me­na sred­stva omo­gu­ća­va­ju da se to či­ni sa ra­sto­ja­nja i do 800 ki­lo­me­ta­ra, ja­sno je da ne­ma­mo ni­ka­kve šan­se.

Ka­ko bi te či­nje­ni­ce uti­ca­le na mo­ral na­še Voj­ske i na­ro­da u slu­ča­ju ra­ta?

- Ne­ma do­bre voj­ske bez ko­man­dan­ta, ne­ma po­be­de kad ne­ma ko­man­de. Zna­mo da je vr­hov­ni ko­man­dant na­še voj­ske pred­sed­nik SRJ Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, ko­ji je to fak­tič­ki bio i pri­li­kom ra­to­va­nja pret­hod­nih go­di­na. Pri tom, sve je ma­nje onih ko­ji bi gi­nu­li zbog otr­ca­nih fra­za po­put one o Ko­so­vu - na­šoj ko­lev­ci. Voj­ska, kao i na­rod, že­li da zna šta je od­lu­če­no, ko­ji su even­tu­al­ni ci­lje­vi bor­be. Ofi­cir­ski ka­dar je sa­zdan od ži­vih lju­di ko­ji vi­de da Ko­so­vo po­la­ko iz­la­zi is­pod kon­tro­le, pri če­mu vr­hov­na ko­man­da ne do­no­si pra­ve od­lu­ke.

Da li ofi­ci­ri, pre sve­ga ak­tiv­ni, sem voj­nog ima­ju i po­li­tič­ko gle­diš­te na na­šu slo­že­nu si­tu­a­ci­ju?

- I oni su sa­mo obič­ni lju­di, ko­ji go­di­na­ma po­sma­tra­ju šta se de­ša­va. Pri to­me, nji­hov i ži­vot nji­ho­vih po­ro­di­ca je sro­zan na naj­ni­že gra­ne. Za­to oni i po­li­tič­ki raz­miš­lja­ju, pri če­mu je ve­li­ki broj ofi­ci­ra ko­ji su iz­ra­zi­to kri­tič­ni pre­ma re­ži­mu. Ina­če, Voj­ska se mo­že po­de­li­ti na voj­ni vrh - ofi­ci­re na vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma i na osnov­ne tak­tič­ke sa­sta­ve je­di­ni­ca - ofi­ci­re na na ni­žim po­lo­ža­ji­ma, gde ima mno­go če­sti­tih lju­di. Oni u vr­hu, da bi ta­mo bi­li, mo­ra­li su se do­bro po­ka­za­ti to­kom bez­bed­no­sne pro­ce­ne što je, ustva­ri, dru­go ime za po­dob­nost pre­ma re­ži­mu.

Da li u ta­kvim uslo­vi­ma Voj­ska mo­že da se po­ja­vi na po­li­tič­koj sce­ni kao pro­tiv­nik re­ži­ma?

- Sva­ko ko je u Voj­sci po­ku­šao da uči­ni neš­to mi­mo vo­lje pr­vog čo­ve­ka re­ži­ma, bio je pen­zi­o­ni­san. Ta­ko je 1993. pen­zi­o­ni­sa­no osam­de­se­tak ge­ne­ra­la pod pa­ro­lom pod­mla­đi­va­nja VJ, pri če­mu je pen­zi­ja za­o­biš­la mno­ge sta­re ofi­ci­re, ali za­to lo­jal­ne re­ži­mu. Ustva­ri, re­žim je stra­ho­vao da gru­pa sta­ri­jih ge­ne­ra­la ne ot­ka­že po­sluš­nost u jed­nom tre­nut­ku. Za­to su po­žu­ri­li da ih se re­še, a na nji­ho­va me­sta su do­ve­li mla­đe, ko­ji su uslo­vlje­ni na­pre­do­va­njem u slu­žbi. Osim to­ga, pen­zi­o­ni­sa­nje je bi­lo i svo­je­vr­sno pre­ba­ci­va­nje kri­vi­ce na Voj­sku za po­raz pre­ko Dri­ne. U to vre­me u voj­nom vr­hu je vla­da­la po­de­la na mir­no­dob­ske i rat­ne ofi­ci­re, ko­ji su vo­je­va­li po biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Ovi dru­gi su za­u­ze­li ru­ko­vo­de­ća me­sta, ia­ko su stal­no gu­bi­li od Al­pa do Dri­ne. Te ka­dro­ve sad do­če­ku­je Ko­so­vo, a na­rod­na mu­drust po­ru­ču­je: „Jed­nom gu­bit­nik, uvek gu­bit­nik“.

Da li od­go­vor­nost za pri­li­ke u voj­sci, ali i u ze­mlji, po­red re­ži­ma sno­si i  voj­ni vrh?

- U vojnom vrhu se nalaze ljudi koji razmišljaju na staromodan način. To ilustruje odbijanje približavanja  NA­TO-u, u ko­ji smo mo­gli ući pre mno­gih dru­gih ze­ma­lja. Ume­sto to­ga, naj­ve­ro­vat­ni­je će nam se de­si­ti da bu­de­mo pot­pu­no okru­že­ni čla­ni­ca­ma NA­TO-a i ta­ko sa­svim izo­lo­va­ni. Kao čla­ni­ca, na­ša ze­mlja bi bi­la ap­so­lut­no zaš­ti­će­na od agre­si­je, a ova­ko će mno­gi mer­ka­ti de­lo­ve na­še te­ri­to­ri­je. Šta reći o vojnom vrhu koji smatra da zapadni vojni savez, nije za nas, dok se naše kom­ši­je ubr­za­no spre­ma­ju za ula­zak u NA­TO i ku­pu­ju sa­vre­me­na oruž­ja. I mi, doduše možemo nabaviti sa­vre­me­ni­ja oružja i to od Ru­sa, ali oni tra­že pa­re ko­jih ne­ma. Pro­tiv­a­vi­on­ski ra­ket­ni si­stem S 300, ko­ji nam je ne­op­ho­dan za slu­čaj in­ter­ven­ci­je, koš­ta 75 mi­li­o­na do­la­ra. Me­đu­tim, pre će nam uve­sti sank­ci­je ne­go što mi sku­pi­mo pa­re i ku­pi­mo ra­ke­te.

Ako već ne mo­že Voj­ska, da li će nas od­bra­ni­ti po­li­ci­ja?

- Po­li­ci­ja ne mo­že bi­ti ja­ča od Voj­ske, ia­ko su u na­šoj ze­mlji broj­ni­je sna­ge MUP-a. To naj­bo­lje po­ka­zu­je sta­nje na Ko­so­vu, gde oni ne uspe­va­ju da iz­vr­še voj­ne za­dat­ke. Pri­če ka­ko po­li­ci­ja ima ten­ko­ve i avi­o­ne su ne­i­sti­ni­te. Isti­na je da MUP u svom sa­sta­vu ima oklop­ne tran­spor­te­re i he­li­kop­te­re, me­đu nji­ma i sko­ro na­ba­vlje­ne ru­ske M-24, ko­ji se ko­ri­ste na Ko­so­vu. Zna­či, po­li­ci­ja ni­je ja­ča od Voj­ske u voj­noj si­li. Me­đu­tim, či­nje­ni­ca da je VJ po­no­vi­la kon­kurs za pri­jem na aka­de­mi­je u sva tri ro­da voj­ske, naj­bo­lje po­ka­zu­je ko­li­ko smo „ja­ki“ u na­rod­nim oči­ma. Obra­zlo­že­nje po ko­me su me­sta osta­la ne­po­pu­nje­na zbog vi­so­kih kri­te­ri­ju­ma pri­li­kom pri­je­ma spa­da u one pri­če ko­ji­ma ve­ru­je sve ma­nje gra­đa­na ove ze­mlje.

Danas, jun 1998.