Kada bi danas bili izbori, istraživanja javnog mnjenja kažu da bi u Vojvodini vladajuća koalicija Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice bila smenjena samo ako bi joj se suprostavila udružena opozicija. Čudo dosad neviđeno, dakle, usledilo bi ako opozicione vođe usaglasile minimum minimuma, koji se tako očevidno krije iza zajedničke želje za promenom režima u Srbiji, uz šta obavezno ide i ovdašnja “psebnost” sročena u zahtevu za povratkom autonomije Vojvodini.

Ali, avaj: da su izbori zakazani baš za danas, čuda neviđenog najverovatnije ne bi  bilo, pošto je srpska opozicija i dalje samo “sve bliže postizanju dogovora”. Taman toliko daleko i blizu, koliko je potrebno aktuelnom režimu da javno likuje preko “glasnogovornika”, inače saveznog ministra za informacije Gorana Matića, koji je pre nekoliko dana ponovio “kongresnu” izjavu Slobodana Miloševića kako ono što sebe naziva opozicijom u Srbiji, zapravo, i ne postoji.

Mada je na ovim prostorima već apsolvirano da ni ministrima ne treba svaku uzimati “zdravo za gotovo”, izjava ovog mitrovčanina na “privremenom radu” predsednika Gradskog odbora Jugoslovenske levice u Novom Sadu, u najmanju ruku, konstatacija je koju podupire više argumenata.

Suočen sa  prilično sumornim višemesečnim porođanjem čeda zvanog Ujedinjena opozicija Srbije, deo vojvođanske demokratske elite je odlučio da svoju političku praksu podredi ranije proklamovanim političkim ciljevima. Umesto sizifovskog ujedinjenja u Beogradu, inicirano je organizovanje opozicije u Novom Sadu, a rezultat toga je dogovor predstavnika deset autentično vojvođanskih stranaka.

Nazivajući sebe Vojvođanskom demokratskom opozicijom, oni su početkom prošle nedelje obznanili Sporazum o sadejstvu, koji podrazumeva ravnopravnost svih činilaca ovog složenog preduzeća sa jasno definisanom“poslovnom” politikom: pobeda na izborima i uspostavljanje široke autonomije od Beograda.

No, iako ujedinjene, “autentične” vojvođanske snage ne zaboravljaju da je po sigurnu izbornu pobedu za sada moguće otići samo na jedan način: ruku pod ruku zajedno sa “beogradskim” opozicionim strankama, od kojih neke imaju neosporno jaka uporišta u Pokrajini.

Demokratska stranka “broji” mnogo pristalica u urbanim sredinama, Srpski pokret obnove među kolonistima i njihovim potomcima, Socijaldemokratija je u usponu, a partije poput Demokratske stranke Srbije i Nove demokratije nemaju ništa manje privrženika od bar polovine političkih subjekata udruženih u Vojvođansku demokratsku opoziciju.

Iz VDO je, tek pošto je taj opozicioni blok i formiran, ponuđeno da na nivou Pokrajine budu sačinjene izborne liste na kojima bi ovoj organizaciji pripao 51 procenat, dok bi se “beogradske” stranke trebale zadovoljiti ostatkom.

Da li je to izvodljivo, pitanje je koje se nameće posle višemesečnog natezanja oko usaglašavanja izbornih listi na nivou Srbije. Čak i ako bi se liderske i stranačke sujete sklonile u stranu, ostala bi dilema ko je koliko politički jak u Vojvodini, shodno čemu treba deliti i procente.

Iako su nominalno svi članovi Vojvođanske demokratske opozicije ravnpravni, činjenica je da mađu njima veću “specifičnu težinu” imaju Liga socijalemokrata Vojvodine, Refromsiti Vojvodine, odnosno Savez vojvođanskih Mađara i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara. Ostali, a to su Demokratski savez Hrvata Vojvodine, Vojvođanski pokret, Savez građana Subotice, Stranka somborskog prosperiteta, Građanski pokret Vojvodine i Svenacionalni demokratsi front Vojvodine, politički su subjekti sa jasnim ciljevima, ali i slabije razvijenom stranačkom infrastrukturom, shodno tome i manjim uticajem u Pokrajini.

Usled toga, postavlja se pitanje, da li će stranke sa sedištem u Beogradu, čiji predstavnici u Pokrajini sve glasnije osporavaju bilo kome pravo da ih tretira manjim Vojvođanima, prosto prihvatiti ponuđeni omer. Oni svakako neće pristati da im drugi procenjuju politički kapital, nastao tokom bavljenja politikom za desetogodišnjeg pluralizma u Srbji pa da, shodno tome, uglave svoje apetite u 49 procenata vojvođanskog izbornog kolača.

Iz VDO, zato, već sada nagoveštavaju da su spremni na kompromis oličen u predlogu da se od pomenutog omera može odstupiti u sredinama u kojima “vukovci”, “đinđicevci” i pristalice ostalih lidera iz Beograda imaju jaka uporišta.

No, čak i kad bi omer 51:49 na taj način bio relativizovan, problem bi svakako ostao pošto je malo verovatno da će svako hteti da “vidi” kako su druge, a nje njihove stranke jače po vojvođanskim opštinama. Zato, nije nemoguće da se priča o narastanju procenata na dvesta i više odsto sa republičkog nivoa prenese na pokrajinski.

Od kada je pre deset godina ukinuta autonomija pokrajina u Srbiji, u to vreme malobrojne snage su se politički organizovale sa ciljem da se vlast nad Vojvodinom vrati u Novi Sad. Predstavljajući alternativu tokom poslednje decenije vladajućoj političkoj stvarnosti, autonomaši su jačali na sve većem nezadovoljstvu građana. Osim stranaka vojvođanskih Mađara, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Reformisti Vojvodine su naročito uspeli da “poste korenje” po vojvođanskoj ravnici, i takvi se nametnu srpskoj opoziciji kao autentični predstavnici interesa severne pokrajine.

Zato su ove stranke, iako nikad izričito nisu odbile, prilično hladno odgovarale na česte pokliče manjih autonomaških partija za vojvođanskim ujedinjenjem. Stvari su se počele menjati početkom ove godine, kada su LSV i RV uzeli aktivno učešće u dogovorima vojvođanskih stranaka, gotovo paralelno sa sve mršavijim rezultatima pregovora u Beogradu.

Iako to niko nikad nije izričito rekao, utisak je kako su Čanak i Isakov  sa pristalicama tokom proteklih meseci lagano shvatali da pregovori na nivou srpske opozicije pre obećavaju jalovost, nego li formiranje uspešnog fronta prema aktuelnoj vlasti. Logičan ishod bilo je okretanje sopstvenom ataru, u kome je bilo lako okupiti pobrojane političke stranke, čiji je zajedniči imenitelje smena režima i obnova autonomije.

Tako osnovana Vojvođanska demokratska opozicija poručuje da je čine čvrsto ujedinjene stranke sa jasnim ciljem. Iako su i ranije pravljene slične organizacije u Pokrajini, poput Koalicje Vojvodina posle čijeg je rastura nastala izrazita politička mržnja na relaciji Čanak – Isakov protiv Veselinova, u VDO poručuju da su autonomaši ovaj put sigurniji nego ikad da će smeniti vlast i vratiti autonomiju, odnosno da se pre toga neće posvađati i razići. U trenucima “pojačane” emotivnosti, oni kažu kako okupljaju samo autentične vojvođanske snage, a ne “izdajnike vojvođanskih interesa”, kako je jedna od blažih grdnji na račun Dragana Veselinova.

Iako mneđu članicama VDO postoji programska disonanca u pogledu stepena autonomije, sve ove stranke “vide” Vojvodinu kao visoko autonomnu regiju u okviru Srbije i Jugoslavije. U tom smislu programski, ali i pragmatično pošto “beogradske” opozicionie stranke jesu ozbiljan politički faktor i u vojvođanskoj pluralističkoj stvarnosti, autonomaši nisu “minirali” mostove prema prestoničkoj opoziciji. Oni poručuju da njihov dogovor ne može štetiti eventualnom sporazumu opozicije na rapubličkom nivou. Šta više, zaključuju Vojvođani, njihovo ujedinjenje treba shvatiti ne kao pretnju, već kao podstreg većoj efikasnosti i odlučnosti opozicije i u ostatku Srbije.

Svesni da bi samostalnim izlaskom na izbore dobro uzdrmali postojeću vlast u Vojvodini, ali da je ne bi i srušili, u VDO zato insistiraju na dogovoru sa “srbijanskim” strankama, pri čemu izgleda i ne računaju da do takvog sporazuma neće doći. Određivanje kvota, zato, može se shvatiti kao zauzimanje dobre početne pozicije u svojevrsnoj pred-predizbornoj kampanji, koja treba da složi raštrkane opozicione strojeve u maršu do pobede.