Opasno čudovište tumara mračnim hodnicima od kada su ga u znak osvete pre dva veka pustili zoolozi Marije Terezije da čuva njeno skriveno blago. Čak i strašne zmije, šišmiši, žabe i svakojake guje, strepe od monstruma koje gospodari podzemnim svetom ispod Tvrđave. Ono iz potaje čeka avanturiste koji već stolećima bezuspešno pokušavaju da se dokopaju skrivenog zlata. I svi oni su ostavili svoje kosti u nepreglednom lavirintu, koji se proteže ispod utvrđenja i bražuljaka i ravnica s obe strane reke.

Petrovaradinska tvrđava zaista zaslužuje ovakvu legendu, koja je plod mašte brojnih generacija što su joj se divile u proteklih trista godina. Druga po veličini u Evropi, odmah posle Verdenske, ova tvrđava je prva na starom kontinentu, ali možda i u svetu po broju i dužini podzemnih hodinika. Samo tunel koji prolazi kroz i ispod spoljnih zidina dug je 16 km. Zapravo, pravu dužinu svih hodnika, koliko je poznato, nije ustanovio niko. Možda takav podatak leži negde u carskoj arhivi u Beču.

Milan Vint, student istorije i Zoran Zubić, invalid prvog stepena iz jednog od skorih ratova, krstare tunelima tvrđave godinama. Zbog svog rokerskog imidža, izazivaju podozrenje kod šetača na tvrđavi, koji svako zavlačenje u mračne odaje povezuju sa narkomanijom ili kakvim drugim pošastima. Zato su Milan i Zoran odlučili da registruju udruženje građana za istraživanje i zaštitu Petrovaradinske tvrđave, kako bi nesmetano nastavili sa istraživanjem. Milan piše knjigu, a Zoran želi da do sledeće godine napravi novu kartu prohodnih hodnika, na stogodišnjicu poslednje koja je izrađena 1901., a sada mu služi kao orjentir. Milan i Zoran, pokušavaju da zaštite tvrđavu od modernih janjičara, koji ruše, preziđuju, razvlače, šaraju... Dvojica zaljubljenika tvrde da Petrovaradinska tvrđava nije bila nikad u ovako lošem stanju. I zaista, oronuli zidovi, podzemlje puno otpadnih voda, smeće, grafiti, tiho ubijaju jedno od najmonumentalnijih zdanja u Evropi, koje je bilo prva tačka njene odbrane od Osmanlija.

Feld-maršal Eugen de Kroj, izaslanik cara Leopolda I, tog 18. oktobra 1692. postavio je svečano kamen-temeljac na gradilištu u Petrovaradinu. Radovi su, doduše, počeli četiri godine ranije, a godinu pošto su Autrijanci proterali Turke sa ovih prostora 1687. posle 161 leta otomanske vladavine. Trideset ciglana je otvoreno preko noći jer je trebalo ispeći milione cigli, u osam krečana su pravljene tone kreča. Opsada Beča je Austrijancima ulila toliki strah u kosti da nisu pitali pošto košta megalomansko zdanje u Petrovaradinu, koje su započeli na ostacima mnogo manje srednjovekovne tvrđave. Najbolji inženjeri u carevini, hiljade zidara, radnika, sjatilo se pored Dunava. Bolonjski grof Alojzije Ferdinand Marsili je projektovao tvrđavu prema tada opšteprihvaćenom sistemu organizacije fotifikacija, koji je osmislio francuski maršal Sebastijan Voban. Četiri glavna inženjera su se smenila dok je njegov projekat bio ostvaren. Kajzerfeld, Vamberg, Gizenbir i Doksad, vodili su radove do 1780, kada je posle devedeset godina gradnje tvrđava bila završena.

Kada je pre par vekova sin carice Marije Terezije posetio tvrđavu, odveli su ga u podzemne hodnike. Da li od straha, ne zna se, budući car je silno ožedneo, pa su mu doneli svežu vodu sa bunara, smeštenog na četvrtom spratu ispod zemlje, zbog čega ga nazvaše Kajzer bunar. Ceo podzemni grad je smešten ispod tvrđave. Zna se da postoji šest spratova, a neki pretpostavljaju da je voda sakrila i sedmi nivo podzemlja. 

Hodnici, raskrsnice, prostorije od stotina kvadrata, sve ozidane ciglom, čuvaju vekovne tajne. Malteški krst i dva diska, isklesani u jednom komadu kamena na dovratku hodnika sa četvrtog sprata, kriju jednu od enigmi koje još niko nije odgonetnuo. Mnogo je pitanja bez odgovora, ali na sreću još više zabluda koje su stvorene vremenom, a kojima su naučnici pronašli "klučeve". Jer, sem pomenutog misterioznog bića sa početka priče, u tvrđavi ne postoji ni blago carice Marije Terezije. Ono je, doduše, bilo smešteno u hodnicima Petrovaradinske tvrđave u vreme Napoleonovih ratova, ali je u Beč vraćeno 1815. kada je opasnost prošla.

Uz pokojeg šišmiša, ovde su ostali samo grafiti, oni od pre stotinjak godina, koje su zabeležili austrougarski "oberjaltnanti", preko onih tipa "Ovde beše leta 1910 Pera Petrović" koje su ostavili brojni pustolovi, do modernih žvrljotina sprejom, trivijalnih poput "Ana voli Milovana". Trista i još koju godinu kasnije, nad Dunavom i dalje stoji stara dama - Petrovaradinska tvrđava. Naizgled, isto kao i u zenitu svoje moći, ovo zdanje je odavno izgubilo svrhu zbog koje je nastalo. Još kad se granica između dva neprijateljska carstva ustalila između Zemuna i Beograda, Petrovaradinska tvrđava je izgubila strateški značaj, a u Prvom svetkom ratu je, čak, bila isključivo vojna bolnica.

I dalje na istom mestu stoji "pijani sat", čije kazaljka za minute pokazuje sate, a ona druga, manja - minute. Sat je venčani poklon Franca Lorenskog supruzi Mariji Tereziji, moćnoj Austrijskoj carici, koja je odlučila da ga daruje Petrovaradinu. Postavljen je na Gornji Ludvigov bastion, što nosi ime u čast vojskoveđe Maksimilijana Emanuela Badenskog, koji je oslobodio Petrovaradin od Turaka. I većina u ono vreme podignutih zgrada je još tu, samo što umesto kao oficirske i vojničke odaje, one sada služe gostima jednog hotela, studentima likovne akademije, slikarima i vajarima kao ateljei. Tu je i jedinica Vojske Jugoslavije, koja je smeštena u manjem delu tvrđave. I jedan semafor, koji reluliše saobraćaj kroz kapiju, kojom umesto konjskih zaprega i četa strelaca i konjanika, prolaze automobili. Pod zemljom su pokretne trake i druga oprema kao spomenik promašene investicije za proizvodnju pečurki iz socijalističke ere.

Zvona su silno počela da lupaju jednog jutra 1694. kada su se turske lađe pojavile na Dunavu podno tvrđave. Branioci su se dobro organizovali i sa bedema potopili sve brodove neprijatelja. Turci su se vratili tek 1716. ali su do nogu poraženi u močvarama kod obližnjih Tekija gde je, legenda kaže, ostalo njihovo nikad pronađeno blago. Tvrđava na Petrovaradinu nikad nije vojnički osvojena. Austrougarski vojnici su je napustili 1918. u rasulu, pa se srpska vojska ušetala kroz otvorene kapije. Kilometri tunela i zidina, stotine hiljada radnih sati, milioni cigli - nizašta. Dva "mlitava" turska napada i to je bilo sve. Još se priča, da su stanovnici okolnih naselja celu nedelju pljačkali bogastvo sa Petrovaradina, u pauzi "smene" austrougarske i srpske vojske. Kada su je zaposeli oni koji je nisu gradili ili, tačnije, kada je izgubila svaki vojnički smisao u eri modernog naoružanja i pomeranja granice daleko na jug i sever, Petrovaradinska tvrđava je zašla u period crnih dana. Između dva svetska rata, kada je građen put prema Sremskoj Kamenici i Mosta Kraljevića Tomislava, uništena je mala Mostobranska tvrđava sa novosadske strane Dunava, a sa petrovaradinske barokna Vodena kapija, sa čak 12 kolskih i četiri pešačka prolaza. Kasnije, u drugoj i trećoj Jugoslaviji, volšebno su skidani pojedini delovi, često za potrebe "ličnih kolekcija".

O svojevrsnoj Petrovaradinskoj nesreći možda najboje govori sudbina hiljada tabli, koje su pre dvesta i više godina postavljene na svim raskrsnicama podzemnih hodnika. Načinjene od maltera, na njima su ispisani nazivi "ulica", brojevi hodnika i spratova. Danas, gotovo da ni jedna nije čitava, pošto su brojni "arheolozi" pokušali da ih bukvalno iščupaju iz ležišta i ponesu sobom. Naravno, od maltera, sve su se raspadale pri malo jačem udaru macole, pa se većina pretvorila u prašinu po hodničkim podovima. A one koje su preživele, "prekrštene" su farbom iz sprejova, pa umesto Ludvigovih i Kajzerovih hodnika, sada postoje oni sa imenima ovovremenih careva vandalizma. Milan i Zoran sa prijateljima, zato, pokušavaju da zaštite tvrđavu. Prvo, da je istraže, a onda da pronađu nekog dovoljno bogatog i moćnog ko bi stao u zaštitu velelepne zaostavištine iz prošlosti.

Ako su već strah i ludost izmamili silno bogastvo Austrijancima da naprave tvrđavu koja nikad nije upotrebljena zbog svrhe koja joj je namenjena, zar sadašnja nebriga i manijakalna sklonost ka demoliranju moraju da u nepovrat odnesu pravi dragulj među evropskim starinama, pitaju sugrađane dvojica dugokosih mladića. Milan i Zoran tvrde da tako biti ne mora, zbog čega svoje vreme i znanje daruju Tvrđavi.

Danas, mart 2000.