Bi­la je su­bo­ta, 1. ja­nu­ar 1996. po sta­rom ka­len­da­ru. Na ne­na­da­ni put do Bi­je­log Po­lja oti­šao sam da iz­ja­vim lju­bav že­ni ko­ju vo­lim. A sve za­to što je ona pret­hod­ne no­ći iz­ra­zi­la sum­nju u to i ta­ko „mi­ni­ra­la“ mo­ju žur­ku za srp­sku No­vu, ko­ju sam do­če­kao u vo­zu.

Su­bo­ta ja pa­zar­ni dan u Bi­je­lom Po­lju. U grad stig­nu sta­nov­ni­ci okol­nih me­sta i gorš­ta­ci iz pla­nin­skih se­la i za­se­la­ka. Ga­zde, obu­če­ne u ko­žne gu­nje­ve su vo­di­le za uzi­ce ko­nje na či­jim sa­ma­ri­ma su bi­li prič­vrš­će­ni to­va­ri dr­va za ogrev. Pro­bi­ja­li su se kroz gu­žvu ko­ju je stva­rao si­lan svet, ali i i naj­mo­der­ni­ji au­to­mo­bi­li.

Tra­že­ći poš­tu u gra­du u ko­me sam pr­vi put, pi­tao sam se da li sam sti­gao na gra­ni­cu stvar­no­sti i ima­gi­nar­nog. A u poš­ti, jar­ko naš­min­ka­ne de­voj­či­ce u ša­re­nim per­ja­nim jak­na­ma ko­je su „šme­ka­li“ mla­di­ći sa fri­zu­ra­ma iz osam­de­se­tih, na­slo­nje­ni na ra­di­ja­to­re.

Voz za Be­o­grad je po­la­zio za ne­pun sat, a moj plan je bio da kre­nem ku­ći po­sle jed­nog po­ljup­ca. Za­to sam i oti­šao u poš­tu ka­ko bih ob­zna­nio svo­joj lju­bi da sam do­šao pred njen prag. Me­đu­tim, ra­di­la je sa­mo jed­na go­vor­ni­ca, pred ko­jom je već če­ka­lo ne­ko­li­ko lju­di. Poš­to sam im ob­ja­snio svoj slu­čaj, slo­ži­li su se da me pu­ste pre­ko re­da. Ali, avaj: jed­na že­na u ka­bi­ni bi­la se sil­no ras­pri­ča­la. Po­sle tre­će mol­be, a go­spo­đa se ni­je oba­zi­ra­la ni na jed­nu, mla­dić me upi­tao: „Ja­dan, znaš li ti da je to Emi­lo­va se­stra?“. Kad sam upi­tao ko je Emi­lo, svi su me čud­no po­gle­da­li, a jed­na že­na re­če: „Ka­ko ne znaš na­šeg Emi­la La­bu­do­vi­ća,  što u Pod­go­ri­cu TV Dnev­nik pra­vi?“.

Na kra­ju sam sti­gao do te­le­fo­na i iz­vr­šio svoj na­um. Al` na ne­pla­ni­ra­nom pu­tu ni­kad se ne zna, pa ta­ko pro­pu­stih voz, a za njim i onaj sle­de­ći. Či­ka Vo­ja ni­je hteo ni da ču­je da gost ode ne­u­goš­ćen. Pi­li smo šlji­vo­vi­cu i je­li sir, pla­nin­ski, i pr­šu­tu. Od nje­ga sam sa­znao da je Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje na­pi­sa­no u bli­zi­ni, da se Bje­lo­polj­ci po­no­se na Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je ko­je se odr­ža­va­ju sva­ke go­di­ne u čast po­zna­tog pe­sni­ka iz ovog kra­ja. Pri­ča­li smo o po­li­ti­ci, o to­me ka­ko pla­te ka­sne i ka­ko su ma­le i kad stig­nu. Dok sam če­kao voz za Sr­bi­ju, onaj tre­ći, slu­šao sam ka­ko sta­nov­ni­ci ovog me­sta s po­no­som pri­ča­ju da je Bi­je­lo Po­lje je­di­ni grad u Ju­go­sla­vi­ji ko­ji ima me­tro, poš­to že­le­znič­ka pru­ga pro­la­zi tu­ne­lom kroz grad. Re­kli su i to da ima­ju dva so­li­te­ra - Le­pu Bre­nu i Le­pog Bo­ru. Slu­šao sam ih sit, po­lu­pi­jan i sre­ćan što je mo­ja ro­man­sa pro­cva­la na Sve­to­ga Va­si­li­ja, u sred ja­nu­a­ra.

Danas,  jun 1998.