Majmun i čovek: Razlike tako male, a tako velike
14:31
Brojna istraživanja sprovedena sa majmunima pokazuju zapanjujuću sličnost između ovih životinja i čoveka. Neki od nedavnih eksperimenata potvrđuju da su razlike ipak nepremostive. Ipak, čovek očigledno ima još šta da nauči o svojim dalekim rođacima
Nznatne genetske razlike čoveka i majmuna objašnjavaju zašto su ljudi i
majmuni ponekad tako srodni, a opet tako različiti, objavili su japanski
naučnici. Genetski, šimpanze su 98.5 odsto identične ljudima, ali razlike među
ovim vrstama su toliko velike. Stručnjaci već godinama kako je to moguće.
- Genomske razlike između ljudi i šimpanzi su mnogo komplikovanije nego što
se dosad mislilo - kaže Asao Fujiama, genetičar s naučnog centra u Jokohami.
Fujiama je uporedio hromozom 22 kod šimpanze s njegovim ljudskim pandanom,
hromozomom 21 i potražio razlike koje bi mogle razdvojiti ljudsku od majmunske
sekvence.
Fujiama je otkrio da samo 1,44 odsto DNA drugačije na nivou pojedinih slova
genetskog koda. Zaključio je, stoga, da su za razlike među vrstama, od samih
genskih kodova, značajnije promene na još nižim nivoima, tačnije među
proteinskim lancima koje genski kodovi produkuju.
Jedno drugo, sasvim neobično istraživanje, potvrdilo je da su ljudi i
majmuni daleki rođaci sa sasvim različitim navikama. Sproveli su ga studenti
univerziteta u Plumoutu, podstaknuti teoretskom pretpostavkom o beskonačnom
broju majmuna koji sede beskonačno dugo za pisaćim mašinama sa namerom da
napišu Šekspirovog „Kralja Liara".
Ova „teorija” je, zapravo, profesorska caka koja se često koristi kako bi
studenti lakše shvatili koncept matematičke verovatnosti. Profesori koriste
primer beskonačno mnogo majmuna koji beskonačno dugo kucaju, svaki na svojoj
pisaćoj mašini. U tom slučaju postoji matematička verovatnost da će jedan od
majmuna napisati neko Šekspirovo delo.
U eksperimenti više medijsko-umetničkog negoli naučnog tipa, grupa
profesora i studenata je odlučila da proveri tu teoretsku tvrdnju. U kavez s
majmunima zoološkog vrta u gradiću Paingtonu stavili su jedan kompjuter s
uključenim tekst procesorom i ostavili ga tamo mesec dana. Kao što se moglo i
očekivati, makaki majmuni nisu napisali nijedno Šekspirovo delo, ali je
eksperiment ipak otkrio nekoliko zanimljivih stvari.
Nakon mesec dana, rezultat je bio sledeći: kompjuter je bio delimično
uništen, majmuni su ga koristili kao mesto za obavljanje male i velike nužde,
ali su ipak uspeli da otkriju da udaranje po tastaturi ima efekt koji se vidi
na monitoru.
Direktor institura za digitalnu umetnost i tehnologiju univerziteta u
Plumouthu, koji je bio rukovodilac projekta, konstatovao je da eksperiment
„nije propao", te kako su naučili „strašno mnogo" o ponašanju makaki
majmuna.
Šest majmuna napisali su ukupno pet stranica teksta koji se većinom
sastojao od slova „S". No, kako se eksperiment primicao kraju, makaki
majmuni su sve više koristili i druga slova, prvenstveno „A", „J",
„L" i „M". Ipak, nisu uspeli da napišu nešto što bi se i uz najluđu
maštu moglo protumačiti kao kompletna reč.
Znaju za moljakanje
Međuutim, ima i eksperimenata koji pokazuju zavidnu sposobnost majmuna,
kojom se izdižu iz sveta uslovnih refleksa. Tako je, na primer, nedavno
sprovedeno istraživanje sa šimpanzama, koje su stavljene pred neobičan izbor:
da li da svom saplemeniku daju ili ne daju višak hrane.
Pitanje zašto životinje daju hranu drugima vrlo je zamršeno. Ranije su
teorije tvrdile da velikodušne životinje mogu kasnije imati koristi od slične
ljubaznosti. Međutim, teorija o prestanku gnjavaže i moljakanja nudi
jednostavnije objašnjenje, smatra DŽefrei Stevens, koji je sproveo istraživanje
na univerzitetu u Minesoti. I onaj koji uporno traži, kao i darovalac imaju
intereses: prvi dobija hranu, a drugi - mir.
Stevens je stavio šimpanze u kavez i dao im obrok voća. U susednom je
kavezu bio gladan pripadnik iste vrste. Primati retko pružaju hranu kroz
rešetke gladnom prijatelju u susednom kavezu. Međutim, ako je pregrada otvorena
(što gladnoj životinji daje mogućnost da moli, krade ili se bori za hranu) doći
će do njene podele.
- Baš kao kad roditelj kupuju detetu igračku samo da prestane dečje
moljakanje - kaže Stevens, objašnjavajući da je to sebičan način prekidanja
neprestane gnjavaže. Teorija o gnjavaži mogla bi objasniti mnoge primere
ljudske „velikodušnosti", tvrdi Stevens.
U jednom drugom eksperimentu, cilj je bio da se dokaže kako majmuni ne
podnose nepravdu, a za izvršeni nalog traže istu nagradu i ljute se kad se
osećaju prevarenima. Eksperiment je pokazao da pojam pravednosti nije ograničen
samo na ljude, objašnjava Sarah Brosnan sa Univerziteta Emori u Atlanti. Reč je
verovatno o urođenoj sposobnosti koja se razvila u našim precima primatima,
tvrdi naučnica.
Ona i Frans de Val naučili su deset majmuna iz reda kapucina (pet odraslih
ženki, tri odrasla mužjaka i dva mlada majmuna) da žetone zamene za hranu.
Obično su bili zadovoljni kad su za žeton dobili malo krastavca.
No, kad bi neki od njih primetio da je njegov sused umesto krastavca dobio
slasnu bobicu grožđa, odmah bi se razbesneo. Neki kapucini su u takvoj
situaciji odbijali da „plate", dok bi drugi to ipak učinili ali bi jasno
pokazivali da ne žele da jedu krastavac. Životinje su reagovale još burnije ako
je drugi majmun dobio grožđe „besplatno".
Naučnici vjeruju da će istraživanje odgovoriti na pitanje je li osjećaj za
pravednost naučena ili stečena osobina, a istraživanja se nastavljaju i na
šimpanzama jer eksperte zanima da li postoji i kod njih slična reakcija na
nepravdu. Kapucini su dosta udaljeni od naše vrste, a reč je o vrsti malih
majmuna poznatih po inteligenciji, naročito po sposobnosti korišćenja oruđa. Kapucini
se mogu dresirati za pomaganje osobama koje boluju od tetraplegije.
Zvižduk umesto reči
Postoje sličnosti i u pogledu smislene upotrebe predmeta iz prirode, koje
majmuni lako pretvaraju u oruđa, te proizvodnje komunikativnih znakova.
Upotrebom lista sa stabla kao ubrusa ili zvižduka kao pozdrava orangutani
dokazuju sposobnost stvaranja određenih načina ponašanja koje prenose na iduće
naraštaje, a time i nanose udarac dosadašnjim razmišljanjima o kulturološkom
razvoju čovekovih predaka.
Otkriće obrazaca ponašanja kod orangutana, kako navodi časopis „Sajens”,
ukazuje da su prvi primati možda razvili nove načine ponašanja, kao što je
korišćenje oruđa, čak pre 14 miliona, a ne pre šest miliona godina, kako se
dosad smatralo.
- Ako su orangutani za to sposobni, to nam pokazuje da je razvoj kulture
prilično drevan - objašnjava jedna od autorica studije Birute Galdikas iz
Fondacije za proučavanje i zaštitu orangutana. Ona ističe da su se tokom
evolucije orangutani izdvojili od ljudskih predaka i afričkih majmuna pre više
miliona godina, a najnovije istraživanje pokazuje da su možda imali zajedničku
kulturu pre trenutka izdvajanja.
Istraživanje je sprovedeno na šest različitih grupa orangutana s Bornea i
Sumatre, od kojih je svaka razvila svoje načine ponašanja. Na primer,
orangutani i na Borneu i na Sumatri šalju zviždeći poljubac udisanjem vazduha
kroz stisnute usne, no samo je grupa s Bornea uvidela da se zvuk može
modifikovati stavljanjem ruke pred usta. Dobijene zvukove ove životinje koriste
za komunikaciju.
Samo je jedna od šest grupa izmislila poseban ritual, očito vezan za
spavanje, koji se sastoji od stvaranja zvižduka izduvavanjem vazduha kroz
stisnute usne. Jedna grupa orangutana na Sumatri koristi lišće za serviranje
voća, dok se jedna od onih s Bornea upotrebljava lišće za brisanje lica
mladunčadi.
Tek jedna posmatrana grupa orangutana znala je koristiti grančice za
vađenje insekata iz rupa na deblu ili za odstranjivanje semenki iz plodova
voća. Te metode su uobičajne kod šimpanzi, no orangutani sa Sumatre dodaju im
svoj pečat držanjem grančica zubima, a ne rukama.
- Razvoj kulture ponašanja orangutana izraz je vrlo visokog spoznajnog
nivoa - kaže Galdikas koja proučava divlje životinje već 30 godina. Po njenim
rečima, orangutani su jednako inteligentni poput šimpanzi ili gorila, no imaju
različitu vrstu mentaliteta i osobnosti, odnosno više promišljaju i lukaviji
su.
Gordan Brkić
Pogledi
Ponašanje majmuna i u drugim situacijama pokazuje njihovu sličnost sa našom
vrstom. Oni pogledom pokazuju slične društvene reflekse kao i ljudi. Naime, ako
jedan od sagovornika okrene glavu, drugi će imati neodoljiv nadražaj da pogleda
u istom smeru, podsećaju Robert Daner i Mičel Plat sa američkog Univerziteta
Duke u Durhamu.
Kako bi potvrdili slično ponašanje kod majmuna, naučnici su makaki
majmunima na ekranu prikazali pripadnike vrste koji gledaju levo ili desno.
Praćenje pokreta očiju majmuna potvrdilo je da je njihova pažnja usmerena na
istu stranu na koju gledaju životinje s ekrana.
Daner i Plat nameravaju da koristite te životinje za ispitivanja određenih
bolesti, najviše autizma koji kod obolelih izaziva poremećaj normalnog kontakta
pogledom.
Sve ih manje
Mnoge vrste majmuna neprestano se smanjuju, a nekima preti potpun nestanak.
Danas se orangutani, na primer, mogu pronaći samo na jugoistoku Azije. NJihovi
su preci verovatno došli iz Afrike koja se smatra kontinentom s kojega potiču
primati. Zbog smanjivanja njihova staništa, orangutanima preti izumiranje. U
poslednjih 50 godina nestalo je 90 odsto njihove populacije i sada ih je ostalo
između 15 i 20 hiljada.
Dnevnik, jul 2004.
Постови
0 коментара