Be­o­grad - Po­sto­ji ve­ro­vat­no­ća da se sna­gom me­đu­na­rod­ne vo­lje ta­ko­zva­na Oslo­bo­di­lač­ka voj­ska Ko­so­va po­ja­vi kao fak­tor od uti­ca­ja u pre­go­va­rač­kom pro­ce­su. To mo­že bi­ti re­a­li­zo­va­no taj­no ili jav­no, pri če­mu je naj­ve­ro­vat­ni­je oče­ki­va­ti da to pr­vo bu­de taj­no pa on­da jav­no. U pri­log ovoj te­zi idu i ne­ki em­pi­rij­ski po­ka­za­te­lji na osno­vu ko­jih se mo­že tvr­di­ti da je taj­ni deo to­ga pro­ce­sa, ne sa­mo dav­no ot­po­čeo, ne­go je čak i u onoj fa­zi ko­ja omo­gu­ća­va pr­ve jav­ne na­stu­pe me­đu­na­rod­nih pred­stav­ni­ka i pri­pad­ni­ka OVK, ka­že za Da­nas pro­fe­sor Fa­kul­te­ta po­li­tič­kih na­u­ka Dra­gan Si­me­u­no­vić, u sve­tu je­dan od naj­pri­zna­ti­jih ju­go­slo­ven­skih struč­nja­ka za te­ro­ri­zam.

Šta se me­nja sa even­tu­al­nim ulju­če­njem OVK u di­ja­log?

 Raz­lo­zi za uklju­či­va­nje OVK u di­ja­log Sr­ba i Al­ba­na­ca sva­ka­ko ni­su mo­no­ka­u­zal­ne pri­ro­de. S jed­ne stra­ne nje­no uklju­či­va­nje zna­či ne­ku vr­stu me­đu­na­rod­ne le­ga­li­za­ci­je ove, za na­si­lje opre­de­lje­ne, po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je, a sa dru­ge stra­ne pre­sta­nak nje­nog ig­no­ri­sa­nja one­mu­gu­ću­je odr­ža­va­nje te­ze iz­ve­snog bro­ja pre­go­va­ra­ča sa obe stra­ne da je OVK je­dan od re­me­ti­lač­kih fak­to­ra, zbog ko­ga di­ja­log, ili ni­je mo­guć, ili ni­je pot­pun.

Ka­kva je, u tom smi­slu, po­zi­ci­ja do­sa­daš­njih pre­go­va­ra­ča?

Svo­je­vr­sno pri­zna­va­nje OVK kao mo­gu­ćeg ra­vo­prav­nog uče­sni­ka u di­ja­lo­gu je bez sum­nje te­žak uda­rac srp­skoj stra­ni i svo­je­vr­sna ka­zna za nje­nu spo­rost i bez­i­dej­nost. Što se Al­ba­na­ca - pre­go­va­ra­ča ti­če, even­tu­al­nim ula­skom OVK u zva­nič­nu po­li­tič­ku are­nu srp­sko - al­ban­skog di­ja­lo­ga, do­sad ne­pri­ko­sno­ve­ni al­ban­ski pr­va­ci će mo­ra­ti da po­de­le svo­ju moć sa no­vim „po­ja­ča­nji­ma“ u vi­du pred­stav­ni­ka OVK. Raz­u­me se, ovo otva­ra i pi­ta­nje ste­pe­na srp­ske ela­stič­no­sti i sprem­no­sti da pri­hva­ti OVK kao rav­no­prav­nog uče­sni­ka u di­ja­lo­gu. Da pod­se­ti­mo, OVK je za srp­ske vla­sti opa­sna te­ro­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, pre­ci­zni­je, dr­žav­ni ne­pri­ja­telj broj je­dan ko­ji mo­ra bi­ti uniš­ten.

Ka­ko bi na ta­kav raz­voj do­ga­đa­ja tre­ba­lo da re­a­gu­ju na­še vla­sti?

- Ju­go­slo­ven­ske i srp­ske vla­sti bi tre­ba­le pro­tu­ma­či­ti ula­zak OVK, pa i sam pred­log za taj ula­zak u di­ja­log, kao ci­nič­nu pro­vo­ka­ci­ju, ali sa dru­ge stra­ne ne bi tre­ba­lo smet­nu­ti s uma ni mo­gu­ćnost da se OVK mo­žda pri­hva­ta­njem u di­ja­lo­gu bar pri­vre­me­no pa­ci­fi­ku­je, ka­da to ni­je uspe­lo si­lom. U sva­kom slu­ča­ju, pred srp­skim vla­sti­ma će sta­ja­ti teš­ka od­lu­ka, jer uko­li­ko pri­hva­te OVK kao jed­nog od part­ne­ra u di­ja­lo­gu, a taj di­ja­log se ne za­vr­ši po­volj­no za Sr­be, bi­će to ne­sum­nji­vi po­li­tič­ki po­raz vla­sti. Uko­li­ko, pak, ne pri­hva­te uklju­če­nje OVK u di­ja­log, a ceo di­ja­log zbog to­ga po­sta­ne ne­mo­guć i do­đe do ra­ta, bi­će op­tu­že­ni da ni­su is­ko­ri­sti­li mo­gu­ćnost za smi­ri­va­nje na­si­lja.

Da li po­sto­je slič­na is­ku­stva u sve­tu, ko­ja su pri­me­nje­na u proš­lo­sti?

- Što se ti­če svet­skih is­ku­sta­va, ni jed­no od njih se ne mo­že u pot­pu­no­sti is­ko­ri­sti­ti ni za­rad po­re­đe­nja, ni za­rad na­la­že­nja go­to­vog klju­ča za ovu kom­pli­ko­va­nu si­tu­a­ci­ju. Naj­češ­će vla­de jav­no od­bi­ja­ju sva­ke pre­go­vo­re sa te­ro­ri­sti­ma i po­bu­nje­ni­ci­ma pro­tiv re­ži­ma i na­sto­je da ih uniš­te što bru­tal­ni­je u što kra­ćem vre­men­skom ro­ku. Ipak ako to ne us­pe­ju i ako na­si­lan ot­por dr­ža­vi do­bi­ja na zna­če­nju, ili pak op­sta­je u rav­ni ve­li­ke opa­sno­sti, po­či­nje se i sa pre­go­vo­ri­ma. Vla­da Ve­li­ke Bri­ta­ni­je je, pri­me­ra ra­di, de­ce­ni­ja­ma od­bi­ja­la pre­go­vo­re sa te­ro­ri­sti­ma Ir­ske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je, a on­da je upra­vo za­hva­lju­ju­ći di­ja­lo­gu sa se­pa­ra­ti­si­ma br­zo iz­naš­la re­še­nje ko­je na od­re­đe­ni na­čin, ma­da i na od­re­đe­no vre­me, za­do­vo­lja­va obe stre­ne.

Da li se u sve­tlu naj­no­vi­jeg raz­vo­ja sti­tu­a­ci­je mo­že go­vi­ri­ti o svo­je­vr­snoj ne­prin­ci­pi­jel­no­sti me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce?

- Što se ti­če Ame­ri­ka­na­ca i dru­gih si­la, ko­je za­jed­no sa nji­ma od­lu­ču­ju o si­tu­a­ci­ji na Ko­so­vu, na­la­ze­ći u njoj svoj po­ten­ci­jal­ni po­li­tič­ki i voj­ni in­te­res, oni su na­ja­vom uklju­če­nja OVK u di­ja­log, od­no­sno nje­nim svo­je­vr­snim pri­zna­njem po­ka­za­li kon­stant­nost u ono­me što ozna­ča­va nji­ho­ve ak­tiv­no­sti od sa­mom po­čet­ka kri­ze na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Na­i­me, ovo je sa­mo de­talj ko­ji po­tvr­đu­je da su Ame­ri­kan­ci i osta­li sprem­ni jed­na­ko za niz mo­gu­ćih re­še­nja ko­sov­skog čvo­ra, od­no­sno od pot­pu­nog mir­nog re­še­nja do di­rekt­ne voj­ne in­ter­ven­ci­je.

Ko­ja op­ci­ja ima vi­še iz­gle­da?

- Oči­gled­no je da oni sma­tra­ju da je doš­lo vre­me ka­da ne­ka od tih kom­bi­na­ci­ja tre­ba da do­bi­je pred­nost i ofor­mi se kao čvrst mo­del raz­re­ša­va­nja kom­flik­ta na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ni­je teš­ko ni­ko­me ko se na­uč­no i li ana­li­tič­ki ba­vi is­tra­ži­va­njem kom­fli­ka­ta da zalj­ku­či da je ovo znak svo­je­vr­snog na­gi­nja­nja vi­še ka rat­noj ne­go ka mi­rov­noj op­ci­ji. Le­ga­li­za­ci­ja OVK bi u rat­noj va­ri­jan­ti omo­gu­ći­la i nje­no pri­zna­va­nje kao svo­je­vr­sne sa­ve­znič­ke voj­ne sna­ge.

Danas, jul 1998.