Titov najluđi san: Atomska bomba!

14:40


Tito na otvaranju Instituta "Vinča"
Zadihani Vojko Mahnič, radnik iz Izole, približavao se sa štafetom mladosti. Bila je to naročita čast: njegove ruke bile su poslednje u lancu od hiljada ruku omladinaca i pionira koji su dodirnuli najveću jednosezonsku relikviju Jugoslavije na njenom putu po prostoru između Đerdapa i Jadrana, Vardara i Triglava. Bila je subota, 25. maj 1974, Josip Broz Tito je Vojka i milionski TV auditorijum častio kurtoaznim osmehom. Ali misli su mu bile sasvim daleko od uparađenog prostora obasjanog reflektorima stadiona Jugoslovenske narodne armije u Beogradu. Iz glave mu nije izlazio osmeh jedne žene. Taj blago melanholični osmeh Indire Gandi, indijske premijerke, i Titov maherski šarm išli su ruku pod ruku tih godina - mirotvorci, nesumnjivi lideri sveta, naročito onog nesvrstanog. A onda izdaja!

Raspoloženje doživotnog predsednika SFR Jugoslavije pomutilo se sedam dana ranije. Takođe je bila subota, 18. maj. Nije se Tito mnogo potresao što su tog dana Poljaci pustili u rad nekakav radio toranj u Varšavi, inače do tada najviši objekat ikada podignut čovekom rukom - celih 646 metara (Poljaci će još dobrih 15 godina roptati pod  sovjetskim jarmom, a i toranj će im se srušiti sam od sebe  1991). Ne, njega je oneraspoložio "Budin osmeh" - što je bilo kodno ime tajnog indijskog projekta za razvoj nuklearne bombe. Tog 18. maja Indijci su uspešno testirali novo oružje snage osam kilotona u nedođiji na severoistoku zemlje i tako upisali svoju domovinu kao šestu na listi nuklearnih sila.

Svako iz svojih razloga, i Jugoslavija i Indija pokrenule su nuklearne programe još potkraj četrdesetih godina. U Jugoslaviji je smatrano da bi superoružje moglo da bude ključni faktor odvraćanja od sovjetske invazije koja je sve do Staljinove smrti  1953, a zapravo do Hruščovljevog dolaska u Beograd dve-tri godine kasnije, Titu "duvala" za vratom. Indijci su opet hteli da budu u korak s vremenom  zbog taze odvojenih, a uvek ratobornih Pakistanaca, crvene Kine, još crvenijeg SSSR-a. Ali, kada su i u Beogradu i u Delhiju shvatili da je razvoj atomskog oružja iscrpljujuće skup, pa se još "namestila" priča o nesvrstanima, obe zemlje su okrenule ćurak i počele da zagovaraju miroljubivu koegzistenciju, razoružavanje, detant... Barem je Tito tako mislio dok se Indira osmehivala.

Još su omladinci izvodili raskošne tačke, sa mnogo boja i uz perfektno koordinirane pokrete na stadionu JNA, a u drugom delu Beograda uveliko se u potpunoj tajnosti spremao najvažniji sastanak koji je održan te godine. Do njega će doći za manje od mesec dana posle indijske nuklearne probe. Uz predstavnike državnog i vojnog vrha, pozvani su najsposobniji naučnici iz oblasti atomske fizike koje je Jugoslavija imala u tom trenutku. Sastanak je održan u Generalštabu, prisustvovalo mu je oko 20-ak lica. Učesnici su morali prethodno da potpišu izjavu o čuvanju tajne, odnosno da izvan tog sastava neće diskutovati o  temi skupa. I pola godine pošto je usvojen kasnije prokazani Ustav iz 1974. (a usvojen je 21. februara), koji je dao prava republikama nauštrb federacije, prisutni  su se takođe obavezali da o dogovorima neće obaveštavati republička rukovodstva. Iz arhiva su doneti stari planovi, krenulo je presabiranje tipa "dokle smo stigli, gde smo stali".

Kardelj i Leka

Fizičar Stevan Dedijer, nekadašnji direktor Nuklearnog instituta u Vinči, regrutovan je za projekat još 1949. Godinu dana ranije Institut je osnovan, ubrzo su formirane slične ustanove u Ljubljani (Institut "Jozef Stefan") i Zagrebu (Institut "Ruđer Bošković"). Prema Dedijerovom sećanju, sastanak sa Edvardom Kardeljom, najbližim Titovim saradnikom, održan je 17. januara 1950. Kardelj je tada rekao odabranom društvu: "Moramo imati atomsku bombu. Moramo da je napravimo pa čak ako će nas to koštati pola godišnjeg budžeta", prisećao se Dedijer u svojoj knjizi "Titova bomba", koju je 1969. objavio u Kaliforniji (1961. je napustio Jugoslaviju). Prema podacima navedenim u dokumentu "Nuklearna energija u Jugoslaviji" (Slobodan Nakićenović, Export Press, Beograd, 1961), između 1948. i 1953. potrošeno je oko 1,75 milijardi dinara za otvaranje i razvoj tri instituta (oko 35 miliona dolara po tadašnjem kursu, a u današnjim parama - više od 100 miliona dolara). Dodatna milijarda je otišla na istraživanje nalazišta uranijuma. Za krhku Jugoslaviju, ratom opustošenu i međunarodno izolovanu bio je to ogroman novac.

Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković
Da li je Tito te majske večeri 1974. u misli prizvao i dokument koju su mu 21 godinu ranije, sticajem okolnosti, za rođendan 25. maja 1953. "poklonila" tri naučnika? Uz pomenutog Dedijera, Pavle Savić i Robert  J. Valen (holandski stručnjak koji je radio u Vinči) autori su rada "O dva bitna uslova za razvitak atomske energije kod nas". Dokument koji je pripremljen za najviše državno rukovodstvo, kao primarni cilj je postavio proizvodnju atomskog oružja (drugi je "upotreba atomske energije u ekonomiji"). Autori su se žalili na prepreke koje postavlja državna birokratija, kao i na rigidnost u čuvanju tajnosti koja je, ako se izuzmu zemlje sovjetskog bloka, viša nego u bilo gde drugde.  "Barem za određeni broj naučnika iz Instituta pomenuta ograničenja u pogledu istraživanja uranijuma treba skinuti".  Ipak, tajnovitost nije bila sasvim delotvorna. Vojni ataše američke ambasade u Atini izvestio je Vašington 24. januara 1954. kako je "Jugoslavija pokrenula program za proizvodnu atomske bombe". Da su namere bile jako ozbiljne, svedoči i podatak da je početkom 1955. na čelo Savezne komisije za nuklearnu energiju imenovan tada svemogući Aleksandar Leka Ranković, potpredsednik Saveznog izvršnog veća i šef tajne policije.

Norveška veza

Postrojenje za "tešku vodu" u Norveškoj
Sredinom pedesetih dolazi do otopljavanja jugoslovensko-sovjetskih odnosa, što je podrazumevalo i saradnju u oblasti atomskih istraživanja. Rapidnom razvoju instituta u Vinči doprinosi tehnologija i visokoobogaćeni uranijum 235, koji su nabavljeni u SSSR-u. Ipak, Jugosloveni sve do kraja šezdesetih nisu prekidali veze sa prvim nuklearnim saveznikom - Norveškom. Proizvodnja teške vode u ovoj zemlji pre Drugog svetskog rata privukla je čak i Hitlera, koji je na osnovu nje hteo atomsku bombu za sebe i svoj Treći rajh. Vođa norveškog nuklearnog programa Gunar Randers posetio je Vinču 1952, iste godine naučnik Dragoslav Popović započeo je dvogodišnje usavršavanje u Institutu za nuklearno istraživanje u Kjeleru. I nekoliko drugih naučnika iz Jugoslavije radilo je sa kolegama u Norveškoj.

Dedijer je sredinom 1953. potpisao ugovor sa firmom Norsk Hidro Elektrik o isporuci 10 tona teške vode. I pored toga što je kod Sovjeta za manje para nabavljen osiromašeni uranijum, jugoslovenski naučnici nisu krili da bi više voleli da se "igraju" plutonijom, sa Norvežanima je čak ozbiljno pregovarano o izgradnji postrojenja za preradu ovog hemijskog elementa.  Istovremeno, predstavnici jugoslovenskog vrha su od partnera u Norveškoj tražili da se izgradi postrojenje za preradu potrošenog goriva (kapaciteta barem 1,5 tona uranijuma godišnje što odgovara radu reaktora u punom režimu).  Trebalo je preslikati rešenje iz Kjelera, ali tako da ono bude znatno većeg kapaciteta zbog mogućeg povećanja obima istraživanja, pisao je pominjani Slobodan Nakićeović oktobra 1960. Norvežanima. Dve godine kasnije iz Norveške su stigli projekti, ali do izgradnje nikada nije došlo jer se Tito u međuvremenu okrenuo miroljubivoj politici i nesvrstanima.

Božić u Moroviću

Zimska idila krajem decembra 1974. u Titovoj rezidenciji u vojvođanskom Moroviću kao da je bila naslikana za bajkovitu proslavu Božića. Ali državnom vrhu socijalističke Jugoslavije Božić nije bio ni na kraj pameti. Od 23. do 25. decembra predstavnici najvišeg rukovodstva, kao i najugledniji naučnici diskutovali su o temama pokrenutim na tajnom sastanku održanom sedam meseci ranije. Trebalo je refirisati jer je, na insistiranje vojnog establišmenta, od naučnika traženo da dramatično ubrzaju program civilne upotrebe nuklearne energije, što bi bila maska za njegovu vojnu dimenziju. Predstavnici instituta bili su zaduženi da na sastanak u Moroviću donesu i listu imena naučnika koji bi mogli sa puno poverenja da budu uključeni u priču. Veći deo vremena je posvećen analizama koji civilni program može da bude najbolja prikrivalica, izbor je pao na nuklearnu elektranu u Krškom.

Nuklearna elektrana u Krškom
Paralelno, došlo je i do promene u međunarodnoj politici. Na konferenciji o sprečavanju širenja nuklearnog oružja 1975. Jugoslavija je izašla sa oštrom kritikom nedostatka međunarodne saradnje u pogledu korišćenja atomske energije u miroljubive svrhe, kao i na račun neispunjavanja ranije preuzetih obaveza nuklearnih sila povodom prestanka trke u naoružavanju. Iako se Jugoslavija nije protivila usvajanju finalnog dokumenta konferencije, tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija njen predstavnik je rekao da ako nuklearne sile nastave sa očuvanjem svog monopola, "nije realistično da ostale zemlje dobrovoljno i na duge staze odustanu od usvajanja modernog naoružanja". U decembru 1975. u Borbi se pojavio stav da će Jugoslavija "razmotriti svoj stav u pogledu nuklearnog oružja". U martu 1977. visoki oficir JNA izjavio je da će zemlja možda biti prisiljena da preispita svoje pozicije s obzirom na ponašanje "kluba nuklearnih sila". U to vreme, Amerikanci su Jugoslaviju svrstali u klub zemalja koje su tehnološki sposobne i bezbednosno zainteresovane za razvoj atomske bombe. Uz nju, u tom društvu su bili Izrael, Južna Afrika, Južna Koreja i Tajvan.

Mamulina megalomanija

Ipak, prema raspoloživim podacima, sve do kraja osamdesetih nije se otišlo daleko. Izvršeno je nekoliko istraživanja, prikupljane su informacije i razmatrano koji tip bombe bi bio najprikladniji. Odlučeno je da to bude plutonijumska naprava sa implozivnim dejstvom. Paralelno je rađeno na dizajniranju civilnog programa koji bi bio najadekvatnija maska za vojni deo. Do promene dolazi 1982. kada savezni sekretar za odbranu postaje admiral Branko Mamula, koji daje novi zamah staroj ideji. Tokom većeg dela njegove karijere, do kraja 1988, vođena su dva paralelna projekta: onaj za razvoj nuklearnog oružja koji je nosio ime Program A i civilni nazvan Program B. Iako su ova dva projekta formalno imala različite ciljeve, upravljačka tela i izvore finansiranja, suštinski su bili blisko povezani.

Branko Mamula u društvu sa Josipom Brozom Titom
U okviru Programa B pokrenuto je čak 11 projekata za miroljubive namere, te aktivnosti su za cilj imale kreiranje plutonijumskog reaktora, proizvodnju urana, razvoj proširenih kapaciteta za reprocesuiranje plutonijuma, proizvodnju teške vode... Sve to je bilo usko vezano za Program A jer je predviđeno da materijal za bombu obezbedi segment B. Kada je reč o striktno vojnom delu, pokrenut je razvoj visokoeksplozivnog sistema za nuklearnu bombu, proizvodnja komponenti bombe, eksperimenti sa svim njenim delovima izuzev nuklearnog eksploziva, kompjutersko modelovanje atomskog procesa za različite konfiguracije, a ispitivane su i mogućnosti za podzemnu detonaciju.

Veći deo ovih aktivnosti se odvijao u Beogradu (Vinča, Vojno-tehnički institut i Institut za fiziku), ali i u Zagrebu. U dokumentu NUKLIN-a (objedinjujuće telo osnovano 1981. koje je povezivalo sve učesnike u jugoslovenskom nuklearnom programu) procenjeno je da je na različitim poslovima tokom osamdesetih bilo angažovano 220 naučnika godišnje, kao i da je tokom osamdesetih za te svrhe potrošena 21,768 milijardi dinara, odnosno oko 95 miliona dolara.

Da li slučajno ili namerno, 7. jula 1987. timu naučnika u Beogradu koji je najviše bio uvučen u ceo proces saopšteno je da je Predsedništvo SFRJ odlučilo da se program razvoja nuklearne bombe obustavi. Bio je to dan kada je u Srbiji obeležavan Dan ustanka, a kada se na horizontu sve upadljivije videla silueta Slobodana Miloševića. Dve godine kasnije usvojen je savezni zakon o zabrani izgradnje novih nuklearki, čime je zapečaćena sudbina i Programa B. Doduše, šuškalo se da je Milošević 1996. pokušao da oformi komisiju za nuklearnu energiju koja je trebalo da prečešlja dokumente pohranjene u arhivama. Ali, samo se šuškalo.

Danas, maj 2013.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара