Edmund Hilari nije imao hrabrosti da zaprosi voljenu Lusi. Bio je sasvim sramežljiv, pa je to u njegovo ime učinila Lusina majka. Sudbina je, ipak, htela da naizgled ni po čemu naročit čuvar ovaca sa Novog Zelanda uđe u istoriju kao prvi čovek koji je nogom stao na krov sveta. Edmund Hilari je sa pratiocem Tenzingom Norgajem iz naroda Šerpas, 29. maja 1953. stigao do 8.850. metara iznad mora. Osvojen je Mont Everest!

Vest o njihovom podvigu zbog loših telegrafskih veza stigla je do svetske javnosti tek 2. juna 1953. ujutro, baš uoči početka ceremonije krunisanja britanske kraljice Elizabete Druge. Ona je Hilarija proglasila vitezom, a Norgaju je uručena najviša britanska Medalja kralja Džordža. Slava novozelandskog alpiniste i nosača iz Nepala je pomogla obojici. Hilari je postao ikona miliona mladih na Zapadu, skoro kao legendarni Če Gevara. Noruga je otvorio školu za obuku šerpaskih nosača, koji su obavezna pratnja svih pohoda na Himalaje.

Nepalci su od davnina verovali da je Mont Everest kuća boginje neba Sagarmathe, za Tibetance je to dom majke univerzuma Komolungme. Britanski plemić Džordž Everest, vođa jedne britanske ekspedicije, zabeležio je 1865. lokaciju i visinu Vrha 15. Kasnije je na Zapadu taj vrh nazvan po Everestu. Međutim, za belosvetske avanturiste, najviši vrh Himalaja je bio treći pol, poslednji koji je trebalo pohoditi pošto je Severni osvojen još 1909, a Južni dve godine kasnije.

Kada je vest o uspehu Hilarija i Norgaja obišla svet, neko je primetio da za ljude od tada nema istinskih avantura na Zemlji. Danas, pošto su se stotine alpinista popele na Mont Everest, teško je shvatiti veličinu podviga dvojice odvažnih avanturista. Međutim, samo su oni išli na nepoznati put, ne znajući da li ljudski organizam može podneti toliku visinu i nedostatak vazduha. Jedino je pred njima bila potpuna neizvesnost kako se popeti i, što je podjednako važno, kako se bezbedno spustiti.

Hilari i Norgaj su se pridružili velikoj britanskoj ekspediciji koja je htela da osvoji najviši vrh. Do podnožja Mont Everesta se putovalo nedeljama, pošto iz nepalske prestonice Katmandua nije bilo puteva, a na Himalajima nijednog aerodroma. Kada je ekspedicija stigla blizu cilja, odlučeno je da dvojica drugih osvoje vrh. Međutim, vratili su se neobavljena posla, odustavši samo nekoliko desetina metara od kraja puta.

Vođe ekspedicije su brzo donele odluku: Hilari i Norgaj su ocenjeni kao najizdržljiviji. Bez dvoumljenja su prihvatili predlog i krenuli. Probijali su se kroz večni sneg i led šest sati, da bi pola sata pre podneva stali na vrh sveta. Hilari je Norgaju dao fotoaparat da ga fotografiše, ali je shvatio da ovog niko nije obučio da rukuje kamerom. Hilari je uslikao svog pratioca koji je, zbog verovanja Šerpasa da na tom vrhu spavaju bogovi, zakopao u sneg prilog besmrtnima. Onda su se obojica pomokrili da bi simbolično dokazali da su jači od najveće planine. Edmund Hilari se popeo na još deset vrhova na Himalajima, između 1956. i 1965. Osvojio je i Južni pol kao član Transantarktičke ekspedicije 1958. Nosilac je više odlikovanja, a prvi je stranac koji je u čast obeležavanja pola veka od podviga 2003. dobio počasno državljanstvo Nepala. Jedini je Novozelanđanin čiji se lik za života pojavio na nacionalnoj novčanici (pet dolara).

Hilari je ličnu slavu iskoristio za skupljanje novca za Šerpase, drevni narod koji je vekovima živeo u teškim klimatskim uslovima i siromaštvu. On je osnovao fondaciju koja je finansirala podizanje desetina škola i bolnica u Nepalu. Posvećen prijateljima Šerpasima, Hilari je doživeo ličnu tragediju podno Mont Everesta, gde su njegova supruga i šesnaestogodišnja kćerka stradale u avionskoj nesreći. Utehu je našao u još većem radu za dobro himalajskih prijatelja.

Danas, maj 2013.