Ovo mi je ispričao Božidar Mandić, pesnik, književnik, pozorišni reditelj i kreator "Porodice bistrih potoka" dok sam sredinom oktobra bio njegov gost na padinama Rudnika. Božidar već 38 godina živi u svojoj komuni, imanju od dva hektara na kojem se nalazi nekoliko starih kuća tradicionalne šumadijske arhitekture.

Pošto je Božidar čovek od "oba sveta", često dolazi i u Beograd, barem jednom nedeljno, između ostalog da preda tekst za svoju kolumnu u vikend izdanju lista Danas. Tih stotinak kilometara najčešće prelazi stopirajući kamione i automobile na Ibarskoj magistrali.

A u Beogradu, kako se Mandić prevozi u glavnom gradu? Kaže, kartu ne plaća, ali pošto ne želi da se švercuje, prevoz - zarađuje. Kako? U vozilima gradskog prevoza on postaje "domaćin" koji dočekuje i ispraća putnike na vratima. Uz lepu reč, poneku šalu, odvodi ih do slobodnih mesta za sedenje.

Kaže da građani jako lepo reaguju na širenje dobre energije u često prenatrpanim vozilima, od kojih u mnogima leti ne rade klime, a zimi grejanje. Kolektivnu nervozu Mandić tera lepim manirima i posvećivanjem putnicima, podjednako starim i mladim, zabrinutim i opuštenim...

- I vozači uglavnom dobronamerno prihvataju moj "rad" u javnom gradskom prevozu. Izuzev jednog koji je vozio autobus na liniji 56 prema Petlovom brdu. "Marš bre u pičku materinu, šta mi zaklanjaš retrovizor, stalno izlazeći i ulazeći", rekao je taj nervozni šofer - priča mi Mandić.

Međutim to ga nije pokolebalo. Kaže da će se i dalje zahvaljivati vozačima za udobnu i bezbednu vožnju. A šta je sa kontrolorima? Kada ih vidi, Božidar im prilazi sa pitanjem: "Ima li kotrolora?". Oni najčešće brznu u smeh, a kada ga vide kako pomaže putnicima, prihvataju ga kao kolegu na radnom zadatku.