Dva brata, Spasoje i Vidoje, dojahala su odmah po slomu Karađorđevog ustanka u Srbiji do nevelike kotline. Hercegovačke: škrte i kamenite. Dvojicu, kršne i naočite, Alipaša Rizvanbegović Stolački nije pitao ni koji su, ni odakle su, od koga beže, već im dade da se skrase uzvodno od njegova dvora Begovine, na samom izvoru reke Bregave. Da mu vode mlinice i stupišta, ali i da se nađu ako zatreba za štogod drugo. Ima tome ravno dvesta godina i od tada od jednog brata i žene mu (za drugim je bila nerotkinja) izrodi se skoro dvesta potomaka u osam kolena.

Videše kotlina svakakvih jada za dvesta godina: jednu veliku bunu, dva svetska rata, pa onaj „domaći“. Beše i pomora, i pokolja, zbegova i izbeglištva. Oko njihovih kuća, koje su gorele kad god se prohtelo onima koji su hteli da ih zapale, smucaše se turski askeri u potrazi za hajducima, Poćorekovi „finansi“ i jugoslovenski žandarmi, uvek za petama švercerima duvana, i Titovi „oznaši“ koji su jurili „škripare“, četnike koji nisu verovali u amnestiju, pa su posle rata nastavili da se kriju po „škripovima“ - kamenitim skrovištima.

Nikad, međutim, nije bilo dobro kao te godine kada je sa mirom iz Dejtona došla i granica koja je neprirodno presekla kotlinu na dva dela. Zapravo, granica je toliko „iznenadila“ da je polovila i nevelike kamenite kuće, ostavljajući tako jednu sobu u jednoj, a drugu odvodeći u drugu „državu“. Ali, posle četiri sumorne ratne godine, euforija je u prvi plan izbacila želju za obnavljanjem pokidanih veza, pa su na obalu Bregave stigli sa svih strana: da prodaju, preprodaju, kupe. Pazarila su se polovna vozila uvezena iz Zapadne Evrope, živa stoka, švercovana akcizna roba, bela tehnika...

Paradoksalno, samo nekoliko meseci ranije, vijugavim putem mesečno je prolazio jedan, najviše dva automobila (i to ona Unproforska), a onda je svakog vikenda na njemu bilo parkirano nekoliko hiljada vozila. Kolona se protezala ravno devet kilometara - od Stoca do početka uspona Suhavić. I potraja to skoro celu godinu, tokom koje oko Bregave niče četrdesetak birtija. A onda, kada ljudi videše da je moguće dublje zaći s onu stranu granice, da tamo više ne ubijaju „naše“, utonu kotlina opet u tišinu. U spomen na „slavne dane“ osta mnoštvo otpada. I granica je još tu.

Danas, mart 2013.