Pogled iz Francuske: Naši gradovi sutra

14:14

Zar je moguće da zemlja sa tako jakim i dubokim kulturnim pedigreom, kao što je Francuska, ima kulturolo- ške nedoumice. Zar u sredini koja je postavila standarde u svim vidovima umetnosti, pa i u onim likovnooblikovnim, ima potrebe za debatovanjem o bilo čemu. „Ćuti i gradi!“, naizgled bi moglo da se kaže za zemlju koja je svoj urbani i civilizacijski profil gradila sa Versajem, Jelisejskim poljima, Luvrom ili Ajfelovim tornjem. Za zemlju koja je, manje-više, bukvalno ostatku sveta izdiktirala glavne pravce u arhitekturi.

Ali, Francuska ne bi bila to što jeste da se i oni na prvi pogled najjednostavniji životni problemi ne opserviraju na najvišem, akademskom nivou. Kada je u pitanju urbanizam i izazovi sa kojima se on susreće na prelazu vekova i milenijuma, dinamizam je nedvosmislen. Zahvaljujući Francuskom institutu u Beogradu, kompaniji Lafarž, Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Kolarčevoj zadu- žbini i listu Danas, domaća publika je kroz seriju predavanja „Razumevanje sveta - Naši gradovi sutra“ na Kolarč evom univerzitetu tokom godine stekla uvid u glavne pravce razmišljanja u ovoj oblasti.

Jedan od kapitalnih projekata „Veliki Pariz“ (PVP) trebalo bi da bude realizovan za pet decenija, veoma je kompleksan i spaja nekoliko hronoloških etapa, objaš njava arhitekta i urbanista Filip Panre. Još 2001. godine su angažovane gradske vlasti centralnog Pariza da realizuju projekat zajedno sa perifernim kvartovima koji se graniče sa prestonicom. Periferni kvartovi i centar odvojeni su kružnim auto-putem, nastavlja Panre, i dodaje da se pokazalo neophodnim da se obezbedi veza i razmena između ovih trenutno podvojenih celina.

Od vrha do baze

- U javnoj raspravi učestvuju profesionalci, od arhitekata do sociologa. Kako vreme odmiče, odnosi izmeđ u opština se popravljaju i produbljuju. Nisu samo prigradske opštine one koje razvijaju svoje odnose sa gradom nego i one dalje od njih. Gradonačelnik Pariza i opštine koje su to želele osnovali su zato udruženje „Pariz metropola“. Ideja se razvijala spontano i na dobrovoljnoj bazi. U isto vreme, predsednik Republike stvara „Društvo Velikog Pariza“ - kaže Panre, inače jedan od glavnih savetnika u projektu.

Odluke se donose s vrha vlasti, ali i iz baze, što izaziva naravno mnoge razmirice, s obzirom na pitanja moći i odnosa snaga. Ali na kraju, ljudi su se složili oko toga da je pitanje stanovanja i života važno, objašnjava Panre. Jezgro Pariza ne pripada samo ljudima koji tu stanuju, već svima, dodaje. S druge strane, pitanja jedne periferije se tiču i ljudi koji žive u centru i u drugim periferijskim kvartovima. Postoje mesta koja čine zajedničku baštinu i čak ako ih i ne koristimo, a koja ne moraju biti u centru, kao što su Versaj ili stadioni.

Zašto postoji geto

Ali, sa projektom „Veliki Pariz“, ne iscrpljuje se agenda preokupacija kojom se bavi urbanistička struka u Francuskoj. Štaviše, da je reč o veoma kompleksnom tretiranju kulture stanovanja, svedoči uključivanje različitih profila naučnika u debatu. Jedan od njih je Didije Laperoni, veoma uticajni sociolog, profesor na Sorboni koji je, kao i Panre, održao predavanje u Beogradu. Njegovo izlaganje najviše je bilo usmereno na pitanje geta danas, a ovom fenomenu posvetio je i najveć i broj svojih dela. Među njima je i knjiga Urbani geto, koja je 2006. godine šokirala francusku javnost.

Definišući u svojoj studiji ovaj pojam Laperoni je, između ostalog, izneo tezu da je getoizacija predgrađa u Francuskoj rezultat politič ke pustoši. Sa ekonomskom krizom stanje se još više pogoršalo. Zatvaranje društvenih grupa u sebe, umesto konflikta danas stvara distancu. Geto se, kako navodi Laperoni, oseća u biću ljudi i produkt je diskriminacije. - Da bi se izvr- šila društvena rekonstrukcija koja bi objedinila stanovniš tvo, potrebno je politič ko rešenje - kaže Laperoni u razgovoru za Danas.

- Stanovnik geta je porodič an čovek. Zbog siroma- štva ljudi se u njemu sve vi- še zatvaraju u sebe i naslanjaju samo na ono što im je preostalo, a to je najčešće porodica koja im pruža resurse, daje mogućnost određ enog statusa, identitet. Što su siromašniji i duže žive u getu, njihovo viđenje porodice je tradicionalnije, što se ispoljava u autoritativnijem načinu vaspitavanja dece, dok u odnosu izmeđ u muškaraca i žena postoji veći stepen nasilja nad ženama. Što je veća slika tradicionalne porodice veće je i nasilje u njoj. U getu pojedinci ne igraju ulogu koju društvo od njih očekuje, tako da se oni dovode u red nasiljem - kaže.

Slično razmišlja i profesor Univerziteta Pariz u penziji Žak Donzelo, urbanista i sociolog. Iako smatra da će do kraja ovog veka celokupno stanovništvo planete živeti u gradovima, on upozorava da odbačeni stanovnici urbanog geta opstaju u naizgled samodovoljnom, a istovremeno sve manje humanom svetu omeđenom vidljivim i nevidljivim granicama. To je ona najugroženija kategorija od tri po Donzelovoj tipologiji, a druge dve su kreativci koji žive u središtima gradova, te stanovnici takozvanih perinaselja, odnosno visokoudobnih, šik predgrađa.

Geto se zapravo gradi odozgo, izričit je Laperoni. To je društveni proces koji stvara različite slojeve, a na najnižem su ljudi iz geta, koji naravno teže da se od njega udalje. Čak i u samom getu postoje podgeta među društvenim zajednicama. Najsiromašniju populaciju ljudi čine oni koji dobijaju pomoć od sistema, „socijalni slučajevi“, što je ujedno i nipodaštavajući termin. U getu često kažu da su siromašni, ali ističu da nisu „socijalni slučajevi“. Dakle i u getu se pravi distanca između siromašnog i najsiromašnijeg. Tako se gradi zatvorenost ljudi.

Konkurentnost

Konkurentnost jednog grada će se meriti sposobnošću da učini da tri sveta, kreativce, getoizirane i stanovnike perinaselja, koji žive u tri različite brzine, međusobno komuniciraju, da se prostorni kapital dodano uveća tako što će omogućiti spoj afiniteta među ljudima. „Ili dozvoljavamo gradu da se raspadne ili stvaramo društvo kroz grad“, ka- že Donzelo. Međusobnu komparativnu prednost imaće oni gradovi koji budu umešniji da sopstvenu snagu crpu iz integracije tri pomenute kategorije svojih stanovnika, kaže profesor iz Pariza. Laperoni je još radikalniji.

- Potrebno je političko rešenje. Umesto da se traži da se društveno integrišu, bolje bi bilo da ljudi koji žive u getu postanu aktivni građani. Umesto da se geto razbija, bolje bi bilo da se njegova kohezija iskoristi da se napravi politički akter, to jest, protagonista. Trebalo bi raditi u okviru ovih zajednica tako da se ljudi u njima osete odgovornim i da reaguju. Uostalom, u 19. veku je nađeno rešenje za radničko pitanje ne tako što su razbijeni kvartovi, nego tako što su stvoreni sindikati - smatra Didije Laperoni.

Građanska akcija

Slično misli i Tjeri Pako, filozof i univerzitetski profesor, koji je u održao predavanje pod naslovom „Odr- živi grad, šta je to?“. On je ubeđen da bi urbanistička rešenja bila više u skladu sa željama stanovnika kada bi ih više pitali za mišljenje. „Naš problem je nedostatak participativne/aktivne demokratije!“, kaže za Danas Pako. U fokusu njegovog izlaganja, između ostalog, bila je upravo neadekvatnost ovog termina održivog jer, kako tvrdi, „ne treba razvoj pretvoriti u održivi, nego treba razviti održivo“.

- Engleska reč sustainable mi se čini prikladnijom od održivog jer sadrži u sebi smisao podrške (podržati), dok pojam održivog ne izra- žava kvalitet već kvantitet. Ubeđen sam da će ekološki urbanizam prevazići urbanizam i da smo na putu ka etici okoline koja se brine o raznovrsnoj urbanoj sredini i koja brigu i brižnost zamenjuje uređenjem. Takozvani „odgovorni“ grad, odnosno grad koji pazi na to da poštuje pitanja okoline, a opstaje u uslovima tržišne privrede, mora neprestano da ima u vidu „ono dodatno“ o kojem razmišlja kapitalizam i „ono bolje“ o kojem misle struč- njaci iz ekologije - kaže Pako.

Takozvana „zelena“ informacija nije dovoljno rasprostranjena, građevinarstvo je nedovoljno obučeno u tom smislu, stanovništvo nije dovoljno upoznato sa pravim vrednostima da bi se opredelilo za „prave“ mere... Tek je u povoju svest o ovim pitanjima i treba još mnogo vremena da ljudi promene svoje stavove i da dođe do formiranja krugova ljudi koji će želeti da probaju nove načine življenja, solidarne, manje


Najlepše gradove su pravili diktatori
- Diktatura Napoleona III je od Pariza napravila najlepši grad. Činjenica da je on pre toga bio jedan grozan splet malih uličica gde su se svaki čas de- šavale neke pobune. Napoleon III je od svog urbaniste Osmana tražio da stvori široke bulevare, prelepe parkove, reprezentativne građevine kako bi viša klasa ostala u gradu, a ona radnička bila izbačena - kaže Donza. Mnogo je sličnih primera u istoriji. Impresivni moskovski metro nastao je za vreme Staljina. Setimo se, Hitler je hteo da sruši ceo Belin i da napravi Germaniju - prestonicu „Novog sveta“.

Urbanizam je naša stvar
Što se sadržaja knjige tiče, izdvajam tri cilja: hronotopični urbanizam (koji uzima u obzir upotrebu mesta u odnosu na vremenske smene dana i no- ći i godišnjih doba), senzorni/čulni urbanizam (koji stimuliše svih pet čula i poštuje dimenziju tela u arhitekturi, parkovima, gradnji...) i participativni/ aktivni urbanizam, koji stvara aktivno građanstvo još od malih nogu, sa školskim odeljenjima za grad, opštinskim skupštinama mladih, komitetima kvartova, javnim raspravama na netu, sajberdemokratijom, pravom glasa za imigrante, idejnim konkursima i slično - kaže Pako.

Nedostatak stanova
- U Francuskoj postoji nedostatak stanova, pre svega u Parizu, a u pariskoj regiji je ovaj nedostatak još izraženiji. Takvo stanje povećava cenu stanova i bogatiji ljudi žive u Parizu, a oni drugi dalje od metropole. Potrebno je graditi 70.000 stanova na godišnjem nivou u periodu od 25 godina da bi se otklonio ovaj deficit. Do juče se gradilo 40.000 stanova godišnje i, naravno, ova ideja o izgradnji duplo više stanova nije još uvek realizovana, ali uspostavljeni su mehanizmi

Rečnik geta
- Dominantna uloga porodice primećuje se i u siromašnim radničkim porodicama i malim američkim gradovima koji su žrtve krize. Mlađi muškarci su čak definisani na osnovu porodičnog statusa. Obično kada ih pitate šta će biti za 10, 20 godina, ne pominju svoju profesionalnu aktivnost, nego kažu „ja ću biti otac“. Ovu populaciju ljudi u getu i drugi na isti način opisuju - ne kažu za njih da su radnici, nego očevi i majke. Ovakav rečnik koristi se i u administraciji - kaže Didije Laperoni.

Od nemorala do urbanizma
- Gradovi su do pre 30 godina smatrani lošim. U literaturi evropskih i američ kih pisaca oni su karakterisani kao mesta gde se društvo kvari, leglo nemorala koje ugrožava javni poredak i proizvodnju. Međutim, tokom 20. veka, posebno u prvoj polovini, zahvaljujući kongresima najpoznatijih arhitekata, razvio se „funkcionalni urbanizam“ koji je umnogome doprineo boljem izgledu gradova i njihovoj uređenosti u ekonomskom i socijalnom smislu - naglašava Donzelo.

Distanca umesto konflikta
Kada su ljudi bogatiji i imaju veću mogućnost izbora, stvara se distanca koja zamenjuje konflikt. Najsiromašniji su na dnu i što se više društvo obogać uje to se više ta vrsta bogatijih pojedinaca udaljava od njih. U Parizu postoji deo grada u kome viša srednja klasa, živi pored imigranata i siromaš nih. Ali ovde imigranti i siromašni žive kao u getu jer ih ljudi iz srednjih klasa ne primećuju. Jednostavno, nemaju kontakta s njima. Prava društvena povezanost među njima ne postoji.

Komisija za stari Pariz
Ovu savetodavnu komisiju osnovao je Alfred Lamure 1897. godine. Ona broji 55 članova koje imenuje gradonačelnik za jedan mandat, a okuplja poslanike, predstavnike administrativnih službi, predsednike udruženja, stručnjake. Komisija se sastaje jednom mesečno u Skupštini grada i razmatra zahteve za odobrenje dozvola za rušenje podnete gradskoj direkciji za urbanizam. Razmatraju se razni slučajevi: na mesto stepeništa treba postaviti lift, jedan izlog zameniti drugim, srušiti zgradu i na njeno mesto sagraditi kolektivni objekat, na drugom mestu izmeniti krov. Svaki put komisija raspravlja o potrebi zahtevane promene i daje svoje mišljenje po pitanju nasleđa. To i jeste njena uloga: da onima koji donose odluke privu- če pažnju na arhitektonsko i urbano nasleđe ovog izuzetnog grada.

Neodrživo na duže staze
Ova situacija je nestabilna i, rekao bih, pre svega neodrživa na duže staze. Gradska uprava treba u isto vreme da interveniše na tržištu nekretnina kako bi se izbegle spekulacije, kao i na izbor materijala kako bi dala prednost onima koji troše malo energije ili, recimo, na prevozna sredstva. Kao što vidite, nije lako! U Francuskoj, hipermarketi za građevinsku opremu uop- šte ne stavljaju u prvi plan ekološke proizvode, a većina majstora ne savetuje svoje klijente da koriste ekološku gradnju - kaže Tjeri Pako.

Distanca zamenjuje konflikt
Kada su ljudi bogatiji i imaju veću mogućnost izbora, stvara se distanca koja zamenjuje konflikt. Najsiromašniji su na dnu i što se više društvo obogać uje to se više ta vrsta bogatijih pojedinaca udaljava od njih. U Parizu postoji deo grada u kome viša srednja klasa, živi pored imigranata i siromaš nih. Ali ovde imigranti i siromašni žive kao u getu jer ih ljudi iz srednjih klasa ne primećuju. Jednostavno, nemaju kontakta s njima. Prava društvena povezanost među njima ne postoji.

Projekat "Veliki Pariz" Projekat
"Veliki Pariz (PVP)" trebalo bi da bude realizovan za pet decenija, veoma je kompleksan i spaja nekoliko hronoloških etapa. Još 2001. godine su angažovane gradske vlasti centralnog Pariza da realizuju projekat zajedno sa opštinama, perifernim kvartovima koji se graniče sa metropolom. Periferni kvartovi i centar odvojeni su kružnim auto-putem, a pokazalo se neophodnim obezbediti vezu i razmenu između ovih teritorija, ali raditi i na starim saobraćajnicama paralelnim s auto-putem, kao i uspostaviti tramvajski prevoz za ljude koji žive u centru Pariza i one koji žive u prigradskim kvartovima. Iniciran je i projekat širih dimenzija kako bi se razvili i ulepšali kvartovi koji pripadaju delom užem području Pariza, delom prigradskom. Godine 2004. odlučeno je da se donese novi plan razvoja za regiju Velikog Pariza, a 2006. Pariz je izgubio u nadmetanju sa Londonom u organizaciji Olimpijskih igara. Tada su gradonačelnik i predsednik Republike, iako različitih političkih shvatanja, uvideli da je razlog tome nedovoljna organizacija francuske prestonice kao velikog grada. S dolaskom Nikole Sarkozija 2007. na vlast kreće se u odlučniju fazu i godinu dana kasnije dolazi do konsultacija u kojoj učestvuje 10 timova koji broje od 40 do 60 ljudi. Nadgleda ih naučni savet kao i tim unutar Ministarstva kulture koji rukovodi projektom, ali i politički savet koji okuplja gradske i regionalne, kao i opštinske poslanike. Nekih 600 ljudi skoro godinu dana razmenjuju mišljenja o projektu "Veliki Pariz". Ovo pitanje, koje je nekad bilo tabu, postaje problem na čijem se rešavanju aktivno radi.

Naši gradovi sutra ŠTA JE PROJEKAT „VELIKI PARIZ” URBANIZAM JE PITANJE SVIH NAS KAKO NASTAJE GETO, KAKO GA „SRUŠITI”

Grandiozni vijadukt Mijo preko reke Tern globalna atrakcija
Jedno od graditeljskih čuda današnjice jeste most Mijo koji je izgrađen na deonici puta Pariz-Barselona. Sa svojim najvišim stubom od 343 metra, što je 23 metra više od Ajfelovog tornja, Mijo je najviši drumski most na svetu. Ova građevina dugačka je 2,5 kilometara, a podignuta je na brdovitom terenu preko kanjona reke Tern. Most je završen decembra 2004, posle tri godine i dva meseca gradnje. Koštao je oko 400 miliona evra, a radove je finansiralo građevinsko preduzeće Eifa, koje je dobilo pravo da u narednih 75 godina ubira mostarinu.
Njegovom izgradnjom rešen je višedecenijski problem na inače saobraćajnom frekventnom pravcu, u južnom delu Francuske. Most je projektovao britanski arhitekta Norman Foster. Za izgradnju ovog grandioznog objekta upotrebljeno je 200.000 tona betona, 36.000 tona čelika i 9.000 tona asfalta. Početak mosta se nalazi na 270 metara nadmorske visine. Osim što je postao važan objekat na saobraćajnom koridoru, on je i prava turistička atrakcija pored koje ili na kojoj se fotografišu mnogi putnici.

Građevinski najpoduhvati prve decenije 21. veka
Ako se ostvari neobična ideja, 38. most preko Sene u Parizu mogao bi da bude najoriginalniji u svetu. Akcenat je, umesto na rešavanje saobraćajnih problema, stavljen na - sreću onih koji ga prelaze. Jer, rešenje koje je predstavljeno na arhitektonskom takmičenju „Arćtriumphu“, održanom pre nekoliko meseci u Parizu, podrazumeva da pešaci bukvalno skaču od sreće!
U osnovi, projekat je posvećen užitku oslobađanja od gravitacije i poskakivanju iznad reke, što bi Parižanima i posetiocima ovog grada moglo pomoći u oslobađanju od svakodnevnog stresa. Jedno od obrazlož enja kaže i da bi realizacija ovog projekta dala novi, zabavni pogled na simbol Pariza, Ajfelov toranj. Dizajn koji potpisuje pariški studio AZC bez sumnje je vrlo smeo.
Reč je o prvom mostu na naduvavanje, kombinovanom sa rastezljivim trampolinama. Predviđeno je da bude lociran pored mosta Pont de Bir-Hakeim. Njegova struktura bi trebala biti napravljena od PVC plovaka i u osnovi bi trebalo da izgledala kao jedan veliki pojas za plivanje, sa čak 30 metara u preč- niku. Svaki krug ili „pojas“ trebao bi biti ispunjen trampolinskom mre- žom, a zanimljivo je da bi moduli bili ispunjeni sa 3.700 kubnih metara vazduha.

Pri izgradnji bi se koristili moderni, lagani materijali. Inače, u Parizu sada ima 37 mostova preko Sene. Zadnji novi most otvoren je 2006. godine, riječ je o pasareli Simone de Beauvoir, a najstariji je Pont Neuf, 

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара