Mržnja i ljubav na izgubljenom potoku

10:11

Bulbulderski potok, Beograd

Znam jednoga koji je pre tačno 13 godina na žurci, tu u Cvijićevoj upoznao svoju buduću suprugu. Potvrdiće se po ko zna koji put da je to de fakto baksuzan broj, jer su njih dvoje od prvog poljupca prešli težak životni put do samo dvesta metara udaljenog Centra za socijalni rad Opštine Palilula, gde su se pre nekoliko dana sporazumno dogovorili oko razvoda i starateljstva nad sinom. Onako kulturno, ali ovaj put bez emocija u Cvijićevoj. Život zaista ume da smesti, zar ne, pa se s razlogom možemo pitati: da li smo stvarni akteri ili samo statisti.

Ulica je nastala na toku nekadašnjeg Bulbulderskog potoka, oko kojeg su se nalazili bašte, vinogradi, pašnjaci, ali i mlinovi, čak i letnjikovci imućnijih Beograđana koji su živeli tamo dalje - u gradu. Prvih decenija 18. veka bio je to najlepše predgrađe Beograda, pa su mu hrlili kolonisti, trgovci i zanatlije, Nemci i Srbi koji su došli za austrijskom vojskom Eugena Savojskog pošto je 17. avgusta 1717. osvojio grad. Ostao je to prestižan kraj i u 20. veku, jer je pored Cvijićeve nastala i Profesorska kolonija sa lepim porodičnim kućama.

Čistunci, naročito pristalice koncepta političke korektnosti, danas bi mogli da nađu zamerku naučnom opusu Jovana Cvijić i da ga optuže za promovisanje mržnje, naročito u njegovom kapitalnom „Balkanskom poluostrvu“, gde je razvrstao stanovnike jugoistočne Evrope po karakternim posebnostima. Da su naše podele, umesto nacionalnih, nastale po regionalnom principu, Cvijićev rad je mogao da doživi sudbinu teorija italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta, koje su Musolinijevi fašisti ugradili u osnove svoje ideologije.

A da su ono dvoje, koji su svoju ljubavnu pesmu u početku pevali glasovima slavuja (Bulbulderski potok je dobio ime po brdu ispod kojeg je izvirao, a koje su Turci nazvali po slavujima), razmenili prvi poljubac u gornjem toku nekadašnje rečice, u Ulici Dimitrija Tucovića, možda bi njihova zajednička priča potrajala. Gore, od nadvožnjaka u Ruzveltovoj, široka ulica nosi ime socijaldemokrate koji je u osvit Balkanskih ratova, čiju obletnicu ovih dana obeležavamo, u Beogradu organizovao antiratni skup. Umesto mržnje, čovek je pozivao na ljubav među balkanskim narodima.

Bulbulderskog potoka odavno nema, nekadašnju pesmu slavuja zamenila je glasna tutnjava svakojakih vozila, a miris jorgovana - smrad izduvnih gasova. Ipak, pre nekoliko godina, a uoči sveopšte krize, u kraju su prebrojali čak stotinu gradilišta na kojima su nicale stambene zgrade. Investitori svih fela utrkivali su se oko obala nekadašnjeg potoka, jer je dolina podno Slavujevog brda i dalje na dobrom glasu. Doduše, to nužno ne moraju da misle oni što su na baksuznu godišnjicu izašli iz Centra za socijalni rad.

Danas, novembar 2012.
------------------------------------------------------------------------------------------------
REAGOVANJE
Pareto, rušilac ideologija

AUTOR: ALEKSANDAR SEKULOVIĆ

U broju od 31.10. saradnik Danasa Gordan Brkić, u lepom i nostalgičnom tekstu o jednom kraju Beograda, sasvim nepotrebno ubacio je tvrdnju da je Cvijićev rad mogao da doživi sudbinu „teorija italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta koje su Musolinijevi fašisti ugradili u osnove svoje ideologije“.

Vrlo je neprikladno da se ovako, an pasan i sa prizvukom apsolutne istine, izriču sudovi o jednom gigantu društvenih nauka kakav je bio Vilfredo Pareto. Floskulu o njemu kao preteči fašizma izmislili su neki jugoslovenski politikolozi koji nisu ni pročitali Paretovo glavno delo „Rasprava o opštoj sociologiji“ iz prostog razloga što to delo ima preko 1.700 strana. Ta floskula se održava i dan-danas, iako niko ozbiljan u Italiji i svetu u nju ne veruje. Štaviše, jedan drugi velikan teorija o društvu Norberto Bobio, korifej liberalizma i borac protiv fašizma, rekao je, s poštovanjem, za Pareta da je bio „rušilac ideologija“, što znači i one fašističke. I zaista, osnovna karakteristika Pareta bila je kritika svakog oblika ideologije, odnosno svake teorije koja nije čista nauka, koja ne počiva na objektivno utvrđenim činjenicama i dokazima.

Šta je istina o odnosu Pareta i fašizma, odnosu koji je, da ga je bilo, mogao da traje vrlo kratko i da bude sa distance (Pareto je umro 1923. u Švajcarskoj, gde je živeo od 1893). Istina je to da ni Musolini ni njegovi fašisti, kao bulumenta lumpenproletera, huligana i ološa svake vrste, nisu imali pojma o tome šta je pisao Pareto, ali su imali nasušnu potrebu da imenom nekog intelektualca svetskog ranga, kakav je bio Pareto, prikriju svoj primitivizam. I odmah po osvajanju vlasti Musolini nudi Paretu zvanje akademika i mesto u Senatu, što ovaj odbija rečima da značaj njegovog naučnog rada neće biti umanjen ukoliko ne bude nosio „praporce taštine“.

Uostalom, notorno je da je italijanski fašizam nastao spajanjem socijalističkih ideja sa nacionalizmom, a za Pareta su i jedne i druge ideje bile religije. Isto se dogodilo i u Nemačkoj, gde i sam termin nacionalsocijalizam, skraćeno nacizam, govori o tome da je on dete protivprirodnog bluda između nacionalizma i socijalizma. Ta zla sudbina zadesila je i Srbiju kada se Miloševićev socijalizam spojio sa velikosrpskim nacionalizmom, čije se pristalice nazivaju „patriote“, a Sterija ih je zvao „rodoljupci“.

Na kraju, jedna zanimljivost iz Paretovog života koja je poslužila kao povod za optužbe o bliskosti sa fašizmom. Naime, Pareto je 1889. stupio u brak sa ruskom groficom Aleksandrom Bakunjin, ali je bračna zajednica kratko trajala. Brak, međutim, nije tada mogao da se razvede, što je Paretu teško padalo jer je u međuvremenu zasnovao intenzivnu sentimentalnu vezu sa svojom saradnicom Žanom Režis. I kada je, na talasu dolazećeg fašizma, onaj ekstravagantni pesnik Gabriele d’Anuncio osnovao neku svoju republiku u Rijeci, u kojoj je bio moguć i razvod braka i sklapanje novog, Pareto je to oduševljeno pozdravio. Juna 1923. on i Žana Režis ostvarili su svoj san i stupili u brak, a već 19. avgusta Pareto je umro.

5. novembar 2012.

 Autor je član glavnog odbora Saveza antifašista Srbije
------------------------------------------------------------------------------------------------
Reagovanje na tekst „Pareto, rušilac ideologija“ (Danas, 5. novembar 2012)
Pareto: Inkriminacija ili rehabilitacija

AUTOR: GORDAN BRKIĆ

Bez namere da polemišem sa Aleksandrom Sekulovićem koji je u Danasu, 5. novembra s pravom konstatovao da je ime italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta brzopleto povezano sa fašističkom ideologijom u tekstu „Mržnja i ljubav na izgubljenom potoku“, čiji sam autor, ipak bih u duhu akademske tolerancije ukazao na nekoliko činjenica, odnosno kontroverzi vezanih za delo ovog naučnika.

Prilikom pisanja teksta, imao sam na umu olako kvalifikovanje ali, priznajem, pre svega u vezi s Jovanom Cvijićem, koji je u istom tekstu upoređen sa Paretom.

Kao politikolog po obrazovanju, složiću se s konstatacijom gospodina Sekulovića da su pojedini jugoslovenski politikolozi ocenili neke od Paretovih teorija kao polazišta za razvoj fašističke ideologije u Italiji. Ali, ne samo jugoslovenski. Filozof Karl Poper je, recimo, optužio italijanskog sociologa da je „teoretičar totalitarizma“. Pošto Poper u svome radu nikada nije citirao Pareta, ostaje sumnja da li je i on podlegao pomodarstvu u levičarskim krugovima polovinom 20. veka koji su olako kvalifikovali Pareta kao ideologa fašizma.

Ipak, kontroverza postoji. Nju je svojevremeno pokušao da objasni jedan matematičar, Benoa Mandelbort. Uz konstataciju da je Pareto bio opsednut kategorijama moći i bogatstva (kako se generišu, kako se distribuiraju u društvu, kako ih koriste oni koji ih imaju), Mandelbort je zaključio da je Pareto klasama kao delovima društvenog totaliteta ustrojenog u obliku socijalne piramide, pretpostavio jednu uzlaznu krivu liniju, koja je pri dnu veoma debela, a čine je siromašni, a pri vrhu tanka, sačinjena od bogate elite.

Pareto je, zaista, bio fasciniran pomenutim kategorijama (moć i bogatstvo). Izučavao je statističke podatke o poreskim prihodima gradova, zaradama pojedinaca kroz vekove i u različitim zemljama (otuda i objašnjenje zašto je matematičar Mandelbort pokušao da pronikne u suštinu Paretovih teorija). Na dnu uzlazne krivulje su muškarci i žene koji gladuju, deca im umiru, u sredini su oni koji se uspinju zbog talenta ili sreće, a padaju zbog alkoholizma, tuberkuloze ili drugih nevolja. Na vrhu je - elita koja ima moć i bogatstvo.

Ovako ustrojen socijalni poredak, bez obzira da li je Pareto intimno bio za ili protiv fašizma (uzgred, postoje i kontroverze je li ili nije prihvatio Musolinijev poziv da postane član italijanskog senata, pošto je umro ubrzo po dolasku Dučea na vlast), bile su „lak plen“ za fašističke ideologe. Čak je i Paretov biograf Franc Borkenau, u knjizi jednostavno naslovljenoj „Pareto“ (Njujork, 1936), ustvrdio da je Musolini u prvim godinama vladavine bukvalno sprovodio politiku koju je „propisao“ Pareto, inače otvoreno nepoverljiv prema demokratiji.

Sličnu, kontroverznu, sudbinu doživelo je i takozvano „Paretovo pravilo“ koje, pojednostavljeno rečeno, sve objašnjava proporcijom 80:20. Pareto je početkom 20. veka formulisao ovaj omer na osnovu činjenice da 80 odsto zemlje u Italiji kontroliše 20 odsto stanovništva. Kasnije je to „Paretovo pravilo“ primenjivano u raznim oblastima (ekonomija: 80 odsto prodaje dolazi od 20 procenata klijenata), a do neukusa je devalvirano u pseudopsihologiji kroz takozvanu „self-help“ literaturu.

Kritiku gospodina Sekulovića smatram dobronamernom i opravdanom, jer se slažem se da su olake kvalifikacije bilo koje vrste opasne i da naročito ne priliče onima koji veruju u onu bolju stranu čovekove prirode i onoga što je on stvorio, a sebe ubrajam u takve, čime bih se istovremeno usprotivio Paretovim tezama da nema progresa u ljudskoj istoriji, da je demokratija obična prevara, da je ljudska priroda primitivna, da snažnijima sleduje „lavovski odrezak“. Stoga, a istini za volju, zaključujem da moderna istoriografija ipak ne prihvata bezuslovno tvrdnju da je Pareto bio pristalica fašizma, niti da su njegove ideje bile fašističke.

 6. novembar 2012.

 Autor je pomoćnik glavnog i odgovornog urednika lista Danas
------------------------------------------------------------------------------------------------
Aleksej Kišjuhas, FUSNOTE 
Derivacije Pareta

Na „dijaloškim“ stranicama Danasa razvila se sjajna diskusija o političkom nasleđu jednog velikana ekonomske i sociološke teorije, Vilfreda Pareta. Jer, velikani obično imaju tu nezgodnu osobinu da im je nasleđe i široko i duboko i kontroverzno. Glavni argumenti su već korektno istaknuti i postpolemičke lule mira su popaljene, kako i priliči. Možda valja istaći samo još jednu opasku. Dakle, tako je, Pareta jesu odvratno i neadekvatno svojatali italijanski fašisti, ali ga je svojatao i - Harvard. Na ovom teškašu od univerziteta postojao je tzv. „Paretov krug“, pod liderstvom Lorensa Hendersona, fiziologa, hemičara, biologa i - sociologa. Istom kružoku su pripadale sociološke veličine koje se odazivaju na Parsons i Homans.

Nažalost, jedini deo Paretove sociološke teorije koji se (pre)poznaje u društvenoj nauci ovdašnjoj jesu njegove ideje o istoriji kao groblju aristokratija, odnosno makijavelijanske tvrdnje da su elite te koje istinski vladaju društvom, malo silom i malo lukavstvom. Što je tvrdnja oko čijeg se autorstva tužakao sa zemljakom Gaetanom Moskom. Ove ideje zvuče poznato i na temelju političke svakodnevice svakog od nas sa dovoljno distance i cinizma nakon pritiska dugmeta na daljinskom upravljaču. Međutim, Paretova misao mnogo je složenija, podsticajnija i savremenija od ovih prostih ideja koje su, možda, a ne mora da znači, uzburkale kašu u glavi kakvog fašiste.

Naime, u svojoj sociologiji, Pareto je govorio o intelektualnim sistemima opravdanja našeg ponašanja, odnosno kamuflaže sopstvenih stvarnih motiva. Ove sisteme je nazvao „derivacijama“. U pitanju su naša objašnjenja - pred sobom i drugima - zašto (baš tako) radimo to što radimo. I zašto od drugih očekujemo da se na određeni način ponašaju. Naši motivi i naše želje su, kaže Pareto, obično iracionalni i nelogički. A onda izmišljamo logička opravdanja za njih. Dakle, kada želimo da nekoga nagovorimo na nešto, nutkamo derivacije ili sisteme opravdanja. „Uradi to, zato što moraš slušati svoje roditelje“. Ili, „ponašaj se ovako, jer je tako odvajkada“. I jer „tako svi rade“. Ili, „Nemoj to da radiš, zato što ćeš goreti u paklu“, i varijacije na temu. A iza svega toga zapravo stoje sasvim sebični i lični motivi, od oca do popa. I, naravno, političara: „Slušaj baš mene, zato što ćemo tako sačuvati Kosovo“. Ili „zato što ćemo tako ući u Evropsku uniju“, Paretu je svejedno.

I ovo je mesto na kojem možemo učiti od Pareta, kao što su učili na Harvardu. I iskoristiti to za realističko i istinsko objašnjenje svake politike. „Glasaj za nas, jer ćemo dovesti strane investicije“ ili „zato što ćemo se obračunati sa korupcijom i kriminalom“ - sve su to samo Paretove derivacije. Prividno logička objašnjenja za neke vrlo ljudske, praktične i sopstvene motive, i za ostvarenja ličnih želja političara koji ih izgovaraju. A te želje obično podrazumevaju neke privilegije za sebe i svoju porodicu ili znače naše pare u njihovom džepu. „Dovedi mene na vlast, jer ću učiniti tvoj život boljim“ osnovna je derivacija, dakle, lukava obmana prakse koju zovemo politikom. Isuviše cinično? Samo ako je i dečko koji je cara video golim bio cinik.

Neke od Paretovih ideja zaista su - a sigurno iz nehata - bile „lak plen“ za Musolinijeve bande, a neke druge to nikako nisu mogle biti. Sa porastom broja njegovih godina, rasli su i njegov politički i lični cinizam, nepoverenje prema demokratiji i mogućnostima boljeg sveta uopšte. I definitivni primer Paretovog cinizma u pogledu na društvo bio je njegov pozni stav prema ženama. Smatrao je da su žene po prirodi nesta(bi)lne i promiskuitetne. Naime, njega je napustila supruga, bežeći sa slugom ili kuvarom, što je prilično teško podneo.

Kada je o politici reč, da li ćemo njegov cinizam nazvati zrelošću ili pobenavljivanjem, zavisiće od nas. Nesporne činjenice samo su da je posedovao jedan od najboljih podruma vina u Evropi, kao i da je voleo mačke i imao ih gomilu. A to da li su se teorijski sadržaji podruma u njegovom umu vremenom pretvorili u političko sirće ili dobro vino, stvar je ličnog ukusa. Njegovim rečima, ovo su već naše derivacije. I to su Paretovi čvrsti i vredni teorijski koncepti koji ostaju, traju i upozoravaju.

7. novembar 2012

Autor je kolumnista lista Danas

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара