Novi Beograd, onaj izvorni, kakav je bio do pre desetak godina, pravi je primer naselja budućnosti, dakle onakvog kakvome će težiti stanovnici gradova u decenijama koje dolaze. A pošto kaže da će do kraja veka celokupna svetska populacija živeti u urbanim sredinama, da li profesor Univerziteta Pariz u penziji Žak Donzelo, urbanista i sociolog, baca rukavicu u lice ovdašnjim kolegama koje su godinama tvrdili da je splet blokova između starog Beograda i Zemuna zapravo velika gradska spavaonica čiji se prvobitni humani koncept izvrgnuo u suštu suprotnost, prožetu patogenom subkulturom?

Naizgled, po gostu iz najlepšeg grada na svetu, koji je pre nekoliko dana održao inspirativno predavanje na Kolarčevom univerzitetu u okviru ciklusa „Razumevanje sveta“ - „Naši gradovi sutra“, a u organizaciji Francuskog instituta, kompanije Lafarž i Danasa, modernim graditeljima Novog Beograda bi se moglo poručiti: „Džaba ste krečili“. Izgradnja sadržaja čija je svrha da se blokovima udahne damar urbane brzine, upotpunjene kulturnim, zabavnim i komercijalnim sadržajima, nepovratno je otela Novom Beogradu mogućnost da postane „peri“ naselje, što je jedan sasvim novi koncept urbanizma.

Peri-naselje je, objašnjava Donzelo, naseobina koja je blizu klasičnog urbanog centra, koja je saobraćajno dobro povezana sa njim, ali je izdvojena i omogućava svojim stanovnicima da vode miran život, okruženi zelenilom. Oni koji to sebi mogu da priušte u velikim metropolama, a to su najbogatiji, beže iz urbanih središta u ta peri-naselja. Da li je onda onaj grafit iz devedesetih na ogradi gradilišta Beogradske arene, koja je nagovestila transformaciju Novog Beograda, „Bravar je bio bolji“ bio dalekovid. Da li su Brozovi urbanisti pre pola veka osmislili naselje budućnosti koje je nepovratno uništeno?

Donzelo brzo „snima“ specifičnosti i pojašnjava: Novi Beograd je, zapravo, u prethodnoj deceniji „progutao“ potencijalne stanovnike peri-naselja koja i ne postoje u glavnom gradu Srbije. Na Zapadu su blokovi jeftinih stambenih zgrada, koji su masovno izgrađivani u drugoj polovini 20. veka, ili srušeni ili su prepušteni najsiromašnijim kategorijama, kakvi su emigranti i njihovi potomci ili ona prava, slaboplatežna radnička klasa koja nije imala kuda da ode. Takva naselja su boljka Zapada, kaže profesor iz Pariza i priznaje da tamošnja struka, kapital i politika i dalje nemaju prave odgovore.

- Pošto ti prostori nisu mnogo urbanizovani, u njima se lako razvija sociopatogena subkultura. Ne postoji socijalna kontrola koju omogućavaju trgovi, mreža socijalnih institucija. U Francuskoj smo neke od tih klasičnih blokovskih naselja pokušali urbano da obnovimo, da uvedemo pomenute strukture, jer su to, zapravo, bili antigradovi. Pokušali smo da uvedemo socijalnu mešovitost, ali nismo uspeli. Svi koji su mogli otišli su, a došli su imigranti iz Severne Afrike i oni koji nisu mogli dalje- kaže pariški urbanista. To su, dakle, svojevrsna geta, rezervisana za odbačene.

Dakle, visoka cena stambenog kvadrata na Novom Beogradu potvrđuje da je projekat urbane obnove ovog dela Beograda dao i da daje rezultate. Uz opasku da „domoroce“ ovog naselja, koje su činili pripadnici povlašćene klase iz socijalizma, ponajviše oficiri i činovnici jugoslovenske administracije, potiskuje srednja-viša klasa, Donzelo ipak upozorava da smo daleko od bajke. Ono što su na Zapadu emigranti iz Afrike, Latinske Amerike ili Azije, u srpskim velikim gradovima su pripadnici domaće ekonomske migracije i velika izbeglička populacija u divljim naseljima.

- Divlja naselja nisu specifičnost Srbije. U Turskoj to zovu „kvartovi preko noći“, jer skoro da tako brzo i nastaju. Slična pojava postoji i u Južnoj Americi, pri čemu ne mislim isključivo na takozvane favele koje čine kuće od trošnog materijala, već na solidno zidane objekte. U takvim naseobinama žive ljudi odbačeni od šire zajednice koji se, opet, dodatno zatvaraju, jer u velikoj urbanoj sredini traže svoje - „solidarnost sela“ - objašnjava Donzelo. A tako izolovane i samoizolovane sredine podložne su razvoju krimogenih devijacija koje ih dodatno dehumanizuju.

Po profesoru iz Pariza, današnje gradove, a i one u budućnosti činiće tri vrste stanovnika: oni nastanjeni u prestižnim peri-naseljima, „kreativci“ koje privlači gradska vreva u središtima urbanih celina i „otpadnici“ smešteni u getoiziranim četvrtima. Kao što smo već primetili, kada je reč o domaćoj urbanoj posebnosti, reč je o divljim naseljima. I baš je to problem velikih gradova u Srbiji, upozorava Donzelo. Dakle, kako integrisati taj svet u život jedne urbane zajednice, kako njih istinski približiti gradu, kako istovremeno omogućiti gradu da ih uključi u svoj razvoj.

- Beograd je ujedno istorijski grad, on je šik, visoko kotiran, ali ga istovremeno opkoljavaju „tieći kvartovi“, divlja naselja sa migrantima i izbeglicama. A baš oni su ti koji menjaju svet, budućnost pripada migrantima. Zato mnogo toga zavisi od mogućnosti njihovog pristupa gradu. To je veoma osetljivo pitanje: naterati ih na povlačenje u sebe, na autoodbranu ili otvoriti grad za energiju migranata. U Francuskoj nismo želeli da koristimo tu energiju, napravili smo te periferije u kojoj se razvila socijalna patologija - kaže Donzelo.

On za pomenute tri kategorije stanovnika modernih gradova kaže da žive u tri različite brzine. Kreativci u urbanim centrima su istovremeno građani sveta, uključeni u globalne tokove kada je u pitanju elitna i popularna kultura, moda, kreiranje ukusa. Čitaju iste knjige, gledaju iste filmove, imaju zajedničke heroje i antiheroje, bez obzira gde se nalaze. Stanovnici peri-naselja mogu da ubrzaju i uspore, kako hoće, pošto to mogu sebi da priušte. Odbačeni, međutim, opstaju u naizgled samodovoljnom, a istovremeno sve manje humanom svetu omeđenom vidljivim i nevidljivim granicama.

Zapravo, to su tempirane socijalne bombe koje mogu da eksplodiraju ogromnom jačinom i da zapale svet nekim novim revolucionarnim talasom, poput onog sa sredine 19. veka koji je baš krenuo iz Pariza. Samo, s razlikom što je tada dominiralo ruralno stanovništvo, a sredstva masovne komunikacije su bila u povoju, pa se ipak revolucionarni požar proširio po čitavoj Evropi. U uslovima kada svi žive u gradovima i kada su im dostupna sredstva za globalnu komunikaciju, posledice bi mogle biti nesagledive, možda čak takvih razmera da ponište sva ili mnoga pozitivna dostignuća civilizacije.

Konkurentnost jednog grada će se meriti sposobnošću da učini da tri sveta komuniciraju, da prostorni kapital dodano uveća tako što će omogućiti spoj afiniteta među ljudima. „Ili dozvoljavamo gradu da se raspadne ili stvaramo društvo kroz grad“, kaže Donzelo. Sa dobroćudnim profesorskim prekorom podvlači da sutrašnjica nepovratno pripada gradovima i da toga moraju da budu svesni gradski oci na svim meridijanima kako bi se sredine kojima kormilare što je moguće bolje prilagodile tendencijama.

Ipak, Donzelo nije pesimista tog kalibra. Štaviše, on sa priličnom simpatijom gleda na urbanu budućnost. I dok je grad u 18. veku pripadao civilnom stanovništvu, koje je postepeno gradilo svest o svojoj posebnosti u odnosu na klase koje su ga tlačile, u 19. grad pripada onom političkom, koje se izborilo za svoja prava kroz strukturiranje političke javnosti i javnog mnjenja, a 20. stoleće socijalnom građanstvu, koje je uz pomoć odgovorne države pokušalo da urbane sredine učini što je moguće humanijima i konfornijima. Naš vek je pak era takozvanog urbanog građanina.

- Gradovi će više biti okrenuti jedni drugima, bez obzira što se međusobno nalaze u drugim državama ili na različitim kontinentima, a manje prema državi čiji će se nekada neprikosnoveni suverenitet svesti na kreiranje što je moguće boljeg ambijenta za razvoj urbanih sredina. Međusobnu komparativnu prednost imaće oni gradovi koji budu umešniji da sopstvenu snagu crpu iz integracije tri pomenute kategorije svojih stanovnika - kaže profesor iz Pariza. To je ključ za budućnost, realna šansa recimo Beograda, koji je relativno uspešno tokom 20. veka apsorbovao više talasa pridošlica.

Najlepše gradove su pravili diktatori

- Diktatura Napoleona III je od Pariza napravila najlepši grad. Činjenica da je on pre toga bio jedan grozan splet malih uličica gde su se svaki čas dešavale neke pobune. Napoleon III je od svog urbaniste Osmana tražio da stvori široke bulevare, prelepe parkove, reprezentativne građevine kako bi viša klasa ostala u gradu, a ona radnička bila izbačena - kaže Donza. Mnogo je sličnih primera u istoriji. Impresivni moskovski metro nastao je za vreme Staljina. Setimo se, Hitler je hteo da sruši ceo Belin i da napravi Germaniju - prestonicu „Novog sveta“.

Od legla nemorala do funkcionalnog urbanizma

- Gradovi su do pre 30 godina smatrani lošim. U literaturi evropskih i američkih pisaca oni su karakterisani kao mesta gde se društvo kvari, leglo nemorala koje ugrožava javni poredak i proizvodnju. Međutim, tokom 20. veka, posebno u prvoj polovini, zahvaljujući kongresima najpoznatijih arhitekata, razvio se „funkcionalni urbanizam“ koji je umnogome doprineo boljem izgledu gradova i njihovoj uređenosti u ekonomskom i socijalnom smislu - naglasio je Donzelo. Kao primer funkcionalnog urbanizma u Srbiji, on navodi Novi Beograd i predlaže ga kao model za zdrav razvoj drugih gradova u zemlji.

Povlačenje države

- Ekonomija je u prošlosti bila nacionalno orijentisana. A kada dolazi do globalizacije, grad postaje skoro važniji od države. On privlači investitore shodno sopstvenim kvalitetima. Sve se odvija unutar grada. Ali, za razliku od srednjeg veka, kada su gradovi bili izvan društva, jer feudalni zakoni nisu imali upliva na gradove, danas je grad istovremeno čitav svet jer nema zatvorenih granica. Postoji uloga i za državu, ali njena uloga je da pre svega stvori bolje uslove za razvoj konkurentnosti gradova. Država upravlja preko grada, a ne protiv grada - kaže Donzelo.