Dubravka Stojanović, istoričarka, urednica srpskog izdanja istorijskih čitanki "Nastava moderne istorije Jugoistočne Evrope", čiji su izdavači Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi i Dan graf, uz stogodišnjicu od početka Prvog balkanskog rata govori za Danas o efektima tih  čitanki u društvima Jugoistočne Evrope.

Šta je pokazala analiza udžbenika istorije, rađena u okviru projekta zajedničkih istorijskih čitanki, kada je reč o Prvom balkanskom ratu?

- Ta analiza pokazala se kao jedna slika razbijenog ogledala. Parčići tog ogledala davali su tako različite slike da biste teško mogli pretpostaviti da su ikada činili celinu, odnosno da se radi o istom istorijskom događaju. Shvatanja tog događaja na Balkanu su toliko različita da se ni datumi ne slažu! Radi se o tome da su za Srbiju, Grčku i Crnu Goru ti događaji značili vrhunac ostvarenja njeihovih nacionalnih programa u tom trenutku. U Srbiji se govorilo o ostvarenju zavetne misli, o ostvrenju viševekovnog sna. Nasuprot tome, u Bugarskoj, Albaniji, Makedoniji i Turskoj taj događaj je jedna od najvećih nacionalnih trauma i u tim zemljama se uči da su tim ratovima rasparčane njihove zemlje od strane suseda i da je, odlukom velikih sila, njihov narod podeljen u različite države. Takva slika jačala je iredentistički diskurs u tim društvima, u kojima se stalno učilo da će tada naneta nepravda biti jednog dana ispravljena. S druge strane, one države koje su se osećale pobednicama,  to pitanje su smatrale završenim, a granice koje su tada povučene trajnima. Tako različito shvatanje zajedničke istorije stvorilo je mnoge probleme u regionu i bilo u nekim slučajevima vrlo politički uticajno. Tu, pre svega, mislim na Kosovo, jer đaci tamo uče da je ta terotorija okupirana od Srbije 1912, dok u Srbiji uče da je tada Kosovo oslobođeno. Iz toga je jasno koliko različita tumačenja istorije utiču na današnje politčke odluke. 

Šta u tom smislu nudi vaša istorijska čitanka posvećena Balkanskim ratovima? Samo različite interpretacije ili nešto drugo?

- Te knjige pre svega nude razumevanje ove razbijene slike o kojoj sam pričala. One informišu đake u svim tim zemljamao tome kako „drugi” vide taj isti problem. Mi mislimo da je to početak međusobnog razumevanja. Uz to, te knjige pokazuju da je u svim zemljama postojala i opozicija koja se protivila tim ratovima i koja je razumno upozoravala da će oni dovesti do velikih zločina i među susedima stvoriti zlu krv. Mi nikada u istoriji ne učimo stanovište opozicije i to je jedan od ključnih problema. Ako ne znate da je u svakom istorijskom trenutku bilo drugih predloga i različith mogućnosti, onda poverujete da je istoirja sudbina, a ne polje izbora. Uz to, te knjige pokazuju da su posle tih ratova svi bili nezadovljni i da su oni samo doneli nove konflikte, ne rešavajući nijednu od ambicija zaraćenih nacija. I tako je uvek kad hoćete da menjate granice. Uvek će nacionalnim romantičarima izgledati da nisu dobili dovljno i da treba spremiti novi rat.

Koliko su po Vašem saznanju istorijske čitanke pomogle da se koncipira realističnija slika o balkanskim ratovima koja će biti održiva u svim zemljama regiona? Da li je to uopšte moguće postići?

- Dok se istorija ovako uči male su šanse da se ona razume kao stalna debata i kontroverza. Ona se uči kao jedna, nacionalna i bespogovorna istina. Tek kad ona postane obrazovni predmet moći će da se promeni pristup i da o istoriji počne da se razmišlja. Bitno je đake upravo to naučiti. Da umeju da čitaju vesti koje im se serviraju, da umeju da kritički misle, analizaju. Nastava istorije je idealna za sticanje takvih veština, ali one još nisu na ceni u našem društvu. Iz nastave istoirje se vidi da se još uvek više cene poslušnici, nego građani koji misle svojom glavom. Dok se ne desi taj kopernikanski preokret, ništa nećemo naučiti iz istorije, već ćemo ponavljati davno potrošenu bukvicu.

Danas, oktobar 2012.