Da li je Zakon o rehabilitaciji iz 2006. satisfakcija ili uvreda za žrtve državnog progona posle Drugog svetskog rata? Učesnici okruglog stola „Rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika”, koji je juče održan u Beogradu u organizaciji Kongresa srpskog ujedinjenja, gotovo jednoglasno su zaključili da je reč o skandaloznom propisu. Vladimir Vodinelić, ekspert za ovu oblast, kazao je čak da je srpski zakon jedan od najgorih te vrste u svetu. Napominjući da ovaj akt ima samo devet članova, on reče da je to liliputanski zakon sa džinovskim nedostacima.

Kao osnovni problem Vodinelić, ali i ostali učesnici skupa, naveli su činjenicu da se njime samo formalno rehabilituju žrtve pravnog nasilja, bez vraćanja imovine koja im je oduzeta kao "državnim neprijateljima". Ovaj zakon im, na primer, ne priznaje ni godine provedene u zatvoru kao radni staž u cilju sticanja povoljnije penzije, a takvih rešenja ima u svetu, a kamoli kategorije kao što su pretrpljena patnja i poniženje, onemogućavanje školovanja, prekidanje profesionalne karijere, otpuštanje sa posla.

Niko ne zna koliko je zaista bilo žrtava. Jedan od učesnika rasprave je pomenuo navodno američki obaveštajni podatak da je od oktobra 1944. do juna 1945. u Jugoslaviji ubijeno 111.000 ljudi. Istoričar Srđan Cvetković je kazao da je nemoguće utvrditi tačan broj, ali je izneo ilustrativan podatak kako je kroz kazneni zavod u Zabeli između 1945. i 1951. prošlo 42.000 osoba, znatno više nego što je uobičajno. On je dodao da je prema objavama u novinama od 1944. do 1946. ubijeno 1.680 lica, kao i da je u Srbiji bilo 56.000 "ibeovaca", od kojih je 16.000 dospelo na Goli otok.

Umesto da isprave nepravde, neke odredbe Zakona o rehabilitaciji bi čak mogle da nanesu nove. Na primer, po slovu tog propisa sudska rehabilitacija mora biti objavljena u Službenom glasniku Srbije, čak i onda kada rehabilitovana žrtva to ne želi iz ličnih razloga. Presude se mogu preispitivati samo ako su učinjene prema licima koja imaju prebivalište u našoj zemlji, što pravnici smatraju greškom jer su sudske odluke donošene za vreme postojanja socijalističke Jugoslavije, dakle i prema ljudima koji nisu morali da žive u današnjoj Srbiji.

Ipak, Zakon o rehabilitaciji se revnosno primenjuje u srpskim sudovima. Na jučerašnjem skupu je iznet podatak da je do sada pokrenuto oko 2.000 postupaka. Lane je, na primer, primljeno 1.276 zahteva za rehabilitaciju, a rešeno je 759. Međutim, sudija Okružnog suda u Šapcu Gojko Lazarev kazao je da je u ovoj pravosudnoj ustanovi primećeno opadanje interesovanja za podnošenje zahteva, jer su od početka godine podneta samo dva. Tamo je, inače, do kraja prošle godine rađeno na 116 slučajeva koja su obuhvatala 121 lice. Od njih, 91 je rehabilitovano, a 12 nije.

Snežana Andrejević, sudija Vrhovnog suda Srbije, kazala je da je najviše zahteva za rehabilitaciju podneto za slučajeve koji bi, inače, trebalo da se procesuiraju po posebnom zakonu o žrtvama ratnog nasilja, a koji u Srbiji ne postoji. Ona je kazala da se sa takvim zahtevima najviše javljaju Vojvođani koji su bili žrtve neposredno posle oslobođenja Pokrajine od nemačke-mađarske okupacije. Andrejević je zaključila da je među streljanima i osuđenima sigurno bilo zločinaca, ali je dodala da su verovatno stradali i nevini ljudi.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja smatra da je ovako loš zakon posledica činjenice da se u Srbiji i dalje vrši prerada prošlosti umesto suočavanja sa njom. Demokratske snage koje su u oktobru 2000. oterale stari režim, nisu izvršile diskontinuitet sa njim već su preuzele stare poluge vlasti, dodaje Trkulja. On napominje i neke pravne apsurde u našoj zemlji, na primer da je još 2003. usvojen Zakon o lustraciji, ali da po njemu još niko nije kažnjen. Istovremeno, još nema zakona o restituciji, iako je Savet Evrope naložio da se donese do kraja 2007.

Bogoljub Mislosavljević, profesor Pravnog fakulteta Union iz Beograda je istakao aspekt tajnih dosijea. Uz konstataciju da je mnogima naneta nepravda čak i bez provizorne legalnosti, on kaže kako je u tim slučajevima teško dokazati da je neko žrtva. Milosavljević zato smatra da je potrebno doneti zakon o otvaranju tajnih dosijea jer, kako reče, verovatno se u arhivama tajnih službi, te nekadašnjeg Saveza komunista Jugoslavije nalaze podaci kojih nema u sudovima. On je, inače, podsetio da je arhivu SKJ nasledila, ovih dana popularna Socijalistička partija Srbije.

Učesnici skupa su se složili kako je opravdana odluka ministra pravde Dušana Petrovića da se formira radna grupa radi preispitivanja postojećeg zakona. U pogledu suočavanja sa mračnom stranom socijalističke prošlosti mogli bismo da se ugledamo na Slovence, koji su još 1996. omogućili potpunu rehabilitaciju žrtava od 1944. do 1990. Međutim, kako neko juče reče, pitanje je da li je Srbija na to spremna. Jer, istinska rehabilitacija podrazumeva i povraćaj neretko privatizovane imovine, visoke odštete i kompromitovanje ljudi koji uživaju u mirnoj starosti.

Dnevnik,. maj 2008.

Rehabilitacija i za "Sablju"

U zakonu je problematična i odredba da zahteve za rezabilitaciju mogu podnositi osobe koje su bile žrtve od 6. aprila 1941. do 17. aprila 2006, kada je on usvojen. Vodinelić smatra da bi oniima koji su preživeli nepravdu za vreme trajanja Drugog svetskog rata satisfakciju trebalo omobućiti kroz poseban zakon. Još veća zamerka se odnosi na činjenicu da je moguće zatražiti rehabilitaciju za presude počinjene do aprila 2006, što praktično znači da se pod lupu mogu staviti i presude posle 5. oktobra 2000, na primer hapšenima i osuđenima u akciji "Sablja" 2003.

Državni udar?

Poseban nedostatak aktuelnog propisa je to što on ne propisuje vrstu postupka za vođenje procesa. Snežana Andrejević, sudija Vrhovnog suda Srbije kazala je da je ovo pravosudno telo 2006. samostalno donelo odluku na koji način da se vode postupci, što je inače posao zakonodavca. Andrejevićeva smatra da bi se takav čin Vrhovnog suda u pravno sređenim državama mogao tumačiti kao mini-državni udar, ali dodaje da sudije jednostavno nisu imale izbora pošto su dužne da sprovode sve propise koji su u primeni.