Predstojeći parlamentarni izbori treba da oduzmu Demokratskoj stranci Srbije ulogu javnog prevaspitača u ime mitoliških fatamorgana, što je DSS-ovcima do sada najviše omogućavala „depolitizovanost” Demokratske stranke - kaže za „Dnevnik” direktorka beogradsdkog Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević, dodajući da na majskim izborima treba reći ne i radikalima, te desnici uopšte. Ona podseća da se u Srbiji još od 1991, kada su radikali nasilno preknuli predstavu o Svetom Savi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu govori kako nema potrebe za panikom, kako desničari samo pričaju, te da nema opasnosti. Tako je bilo i posle 5. oktobra 2000, i na kraju su radikali došli do skoro 40 procenata biračkog tela, kaže Borka Pavićević u intervju za naš list.

Da li je raspisivanje parlamentarnih izbora dobra vest?

- Dobra je vest da se izborima rešava jedan veliki čvor, nalik onoj situaciji u psihijatriji kada bolesnik više ne može da izdrži, kada je vreme da se struka pozabavi problemom. Čitavo društvo i ova zemlja se nalaze u stanju tog čvora. Ali, kada je objavljeno da je vlada pala, da slede izbori, imala sam utisak da ljudi na to reaguju kao da je pala kiša. Centralni problem je što su se partije najvše zabavile međusobnim odnosima, a jako malo čine od onoga što stiže do nas građana. Čovek dobije nervni napad kada pročita u novinama da zbog sukoba u vladi nisu potpisani sporazumi sa međunarodnim institucijama, čime bi se obezbedilo 400 miliona evra za popravka sistema navodnjavanja u Vojvodini ili za rekonstrukciju mosta „gazela” u Beogradu.

Ima li šansae da izbori ipak dovedu do promene nabolje?

- Ja, zapravo ne vidim drugačiji rasplet. Zato je bitno da se proevrospki orijentisane stranke dogovore, da se pozabave bedom, nestabilnošću, da se bave mentalnim stanjem ovog izbezumljenog naroda. Po mom mišljenju mora se postići dogovor da ne bismo upali u istorijski bubanj iz kojeg izlaska nema. Zato treba razrešiti mit oko Kosova jer sadašnje stanje je nasrtaj na pamet, zbog toga je društvo ukočeno. Ja se osećam kao čovek u liftu koji se zaglavio. U finalu mora doći do nekog sporazuma koji će omogućiti da to što još imamo krene nekuda, da nas puste iz obora i ukočenosti. Slobodan Milošević je imao šta da potroši, mi skoro da više nemamo ništa. Zato odgovorni političari treba da se uozbilje do kraja i da počnu da govore drugim jezikom. Tu pre svega mislim da Demokratska stranka treba da promeni jezik.

Šta vam smeta u jeziku demokrata?

- Smeta mi kad kažu „ispoštovati Đinđića”. On se, kao i svako od nas poštuje. Ne smeju se trajne radnje pretvarati u svršene. Nešto smo uradili ili ne, a ako smo odradili, znači da smo odjebali. Zamolila bih ih da ne upoterbljavaju termine „iz ove priče”, „oko ove priče”... Koja priča, šta je sadržaj te priče? Takav jezik plovi kao „luft-tepih” iznad stvarnog života. Društvo je u stanju nekreativnosti od tog budalastog jezika. Posle 5. oktobra 2000. govorilo se o isporučivanju optuženih za ratne zločine i to je nanelo narodu mentalne greške jer se ne radi se o isporučivanju, nego o namirivanju pravde. Isto tako se sada govori da će izolacija onemogućiti investicije. A nije o tome reč, već o činjenici da nema drugog puta. Šta, da živimo izolovani kao Albanija Envera Hodže?

Da li građani, i pored takvog jezika, razaznaju šta se dešava?

- Od nasilnog prekida izložbe albanskih umetnika u Novom Sadu, počela sam da čitam blogove na Internetu, da vidim šta ljudi pričaju. Idem na pijac, vozim se trolejbusom. Mogu vam reći, građani su maštovitiji i kreativniji i mnogo više „osoljeniji” nego većina političara. Više znaju, bolje komenatarišu i imaju životnije stavove od onih koje su birali. Nek sednu političari u trolejbus i neka saslušaju šta govore putnici kada prolaze pored Skupštine dok gledaju sve one telohranitelje. Slušam ljude koji psuju, neka i oni poslušaju. Ima se utisak da život teče jednom linjom, a da političari žive na drugoj. To je prva i druga Srbija, to su dve Srbije, jedna koja pripada životu, i druga koja je daleko od njega. E pa, ili će političari da čuju i da promene ploču, ili će im ta ploča pasti na glavu.

Opet se priča da su pred nama istorijski izbori. Zašto stalno istorijski?

- Zato što se živi u istoriji, stalno je nekakva istoričnost u pitanju, a ona nije analirana. Dajte da tu istoriju analizramo, da je namirimo. Da je iskopamo i uznemirimo, kao što je rekao Žarko Puhovski. Prvo uznemirenje, pa pomirenje. Da olakšamo taj istorijski bagaž koji svako ima, zato što u skupštini leševi ispadaju iz ormara. To treba uraditi i sa kosovskim mitom, predlažem da se on analizira, da mu se dadne svako moguće naučno, društveno i javno dostajnstvo, da se zaštite manastiri na Kosovu, da se tamo napravi srpska Sveta gora i srpski Vatikan. Umesto toga, mi smo imali nasilje 21. februara u Beogradu, a posle tog događaja došla je poruka da nije dobro razbijati strane banke zato što u njima rade naši ljudi. Ama nije zbog toga ljudi, već pre svega zato što to nije normalno.

Dnevnik, mart 2008.

Pet godina posle Đinđića

Kada se sav onaj narod skupio na Đinđićevoj sahrani, ja sam mislila da je to prosvetlelje. Ali, posle pet godina mi stojimo sa istim, samo sa još više zaoštrenim problemima. I to pre svega jer su taj zločin iskarikirali oni koji su bili vlast. To se odnosi na celu postđinđićevsku vlast. Ispada da ono oko čega treba da se dogovore to ne urade, a dogovorese oko svega što ne treba, a to je da ćutimo o zločinima, o ubistvu Đinđića. Oni naprave kompromis samo oko odlaganja problema, interesantno je da se tu uvek snađu. Tako probleme guraju pod tepih i opstaju na vlasti - kaže Borka Pavićević.