Slobodan Antonić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i poznati analitičar prilika u srpskom društvu, objavio je prošle sedmice knjigu „Elita, građanstvo i slaba država” u kojoj daje odgovore na neka od aktuelnih pitanja. Sa tezom da je naše društvo krenulo u četvrti talas modernizacije za poslednjih 200 godina, pri čemu su prva tri propala, Antonić upozorava da je i najnoviji pokušaj suočen sa mnoštvom prepreka koje ugrožavaju uspeh. Srbija sa zakasnelom tranzicijom i nejakom državom postaje lak plen transnacionalnog kapitala i privatizacione mafije, a raspoloženje birača je promenjljivo. U razgovoru sa Antonićem, krenuli smo od birača i izbora.

Nedavno ste izašli sa tezom da svi u Srbiji priželjkuju izbore. Kako to objašnjavate?

- Iako bi opozicija mogla da dopusti da se vlada Vojislava Koštunice jednostavno slupa posle otcepljenja Crne Gore i eventualnog gubitka Kosova, u njenom interesu je da se donese novi ustav Srbije i da se raspišu izbori. Jer, nije isto doći na vlast 2008. ili 2006. To je zato što će do kraja 2007. biti završena privatizacija svega najvrednijeg što Srbija ima. Mislim da svim akterima odgovaraju izbori u ovom trentuku, posebno ako oni budu raspisani nakon donošenja novog ustava. Koštunica tada može mirno da kaže da je ipak nešto uradio, a opozicija će dobiti mogućnost da formira vladu kada još uvek veliki poslovi nisu završeni.

Kakav bi rezultat radikali mogu da ostvare?

- Radikali će dobro proći, svakako bolje nego na izborima 2003. Nije nemoguće ni da će uspeti da naprave vladu. U tom slučaju, oni bi tokom 2007. mogli da obezbede prliv od preko milijardu evra od privatizacije. To bi im omogućilo da njihova vlada preživi čak i u slučaju ozbiljnijeg otpora ili bojkota od strane Zapada. A ne bih se zakleo da radikali neće formirati vladu nakon sledećih izbora. Oni, doduše imaju obziljne probleme, jer još uvek ne mogu da nađu koalicionog parntera. Ali, posle Koštuničinog iskustva, zašto i oni ne bi formirali manjinsku vladu?

U novoj knjizi posvetili ste dosta pažnje biračkom telu u Srbiji i njegovoj kolebljivosti. Kako bi ono moglo da se ponaša u budućnosti?

- Kolebljivost biračkog tela nikada nije apsolutna. Ne dešava se često da neko ko je na jednim izborima glasao za radikale odmah zatim, na sledecim izborima glasa za Čedu Jovanovića. Ali, ljudi u Srbiji imaju slabu partijsku idntifikaciju, tako da od izbora do izbora glasaju za srodne stranke ili eventualno idu u apstinenciju. Na primer, neko najpre glasa za DSS, pa za Karića, a kad Karićeva stranka nestane, glasa za radikale, pa onda možda uopšte ne glasa itd. Moguće je da se čak javi i neka sasvim nova politička snaga koja bi jako dobro prošla na izborima.

Pišete i o nekoliko neuspelih talasa modernizacije u Srbiji. Ima li najnoviji pokušaj šansu za uspeh?

- Mi jesmo trenutno na putu ka Evropi, na putu modernizacije. Problem je u tome što je izvesnost uspeha tog puta mala. Treba učiniti dosta toga da ovaj četvrti pokušaj modernizacije uspe. Međutim, postoje i mnoge prepreke koje nisu samo na našoj strani, nego su i na strani Evropske unije. Evropa vrlo brzo može da se zaisti novim članicama, ako već nije. Zato Srbija ne sme da igra samo na jednu kartu. Mi moramo da imao rezervnu strategiju u slučaju da taj proces modernizacije preko priključenja EU propadne. Ideja da Srbija zaigra na sve ili ništa, da baci sve karte na evroatlanske integracije, po mom mišljenju je opasna.

Tokom promocije knjige, kazali ste da ne verujete kako će u dogledno vreme ojačati ključne institucije demokratskog društva u Srbiji.

- Problemi koji se tiču države i državne strukture ne mogu biti lako i brzo rešeni. Moja procena je da će trebati barem još 10 godina da bi se goruća pitanja naših institucija rešila. Tek posle toga bi se politički i društveni sistem Srbije stabilizovao i tako bismo dobili jedno koliko-toliko uređeno i pristojno društvo. Lako je moguće da ni 2016. Srbija ne bude takva. Ali je isto tako moguće da procesi modernizacije i evropeizacije budu brži, pa da Srbija završi sa najvećim i najbolnijim transformacijama i pre. Ipak, mislim da je u ovom tranutku realno da je 2015. ili 2016. neka granica do koje bi Srbija trebala da uđe u red sređenih evropskih zemalja.

U knjizi ste dosta prostora posvetili slučaju privatizacije smederevskog Sartida, na kome ste nastojali da dokažete tezu o slabosti države u odnosu na transnacionalni kapital i privatizacionu mafiju.

- Kad su institucije slabe, onda je transnacionalnom kapitalu mnogo lakše da obezbedi monopol, da prevari državu, da dobije nešto za 20 puta manju vrednost. Privatizacija Sartida je odličan pokazatelj kako jedna slaba država nije u stanju da spreči da se ispumpa nacionalno bogastvo, zbog čega to društvo postaje još siromašnije. Naravno, to ne znači da treba odbaciti sve strane investicije. Ali, one bi bile mnogo uspešnije ako bi postojao sistem institucija koji onemogućava korupciju.

Uskoro predstoje privatizacije krupnih privrednih sistema. Mislite li da je država u međuvremenu ojačala i da je sposobna da ceo proces sprovede na valjan način?

- Nisam siguran da se neće ponoviti slučaj Sartida. Ostalo je pitanje koliko je u međuvremenu naš pravni sistem transformisan. I ne samo pravni sistem. Nemanja Kolesar i Goran Kljajević svoj posao oko Sartida nisu mogli da urade bez jedne šire političke i društvene podrške, pa čak i bez podrške dela javnog mnjenja. U knjizi sam imenom i preizimenom naveo koji su novinari i novine davali medijsku podršku tom slučaju pljačkaške privatizacije Nisam siguran da se taj slučaj neće ponoviti, i da se već sada nje ponavlja! Zato je važno da javnost bude neposredno uključena u svim tačkama privatizacionog procesa.

PROMOVISANA KNjIGA SLOBODANA ANTONIĆA

Srbija u šaci „antiliberalnog kartela”

Knjiga Slobodana Antonića „Elita, građanstvo i slaba država”, u izdanju Službenog glasnika, promovisana je juče u Beogradu. Kako je sam rekao, autor ju je namenio čitaocima koji želi da dublje uđu u društvene procese kojima smo u Srbiji zaokupljeni, ali ih često posmatramo površno. Antonić je ponudio analizu više aspekata društvenih i političkih procesa u Srbiji u periodu od 2000. do danas.

U osam tematski povezanih tekstova autor se bavi tranzicionim procesima, opisujući, analizirajući i objašnjavajući pnašanje političkih elita i interesnih grupa, delovanje stranaka, političke rascepe i njihov uticaj na tranzicione tokove, upotrebe i zloupotrebe polititčke moći i institucija, kao i izborno ponašanje građana.

Antonić u prvom odeljku piše o svim dosadašnjim pokušajima modernizacije Srbije, od Karađorđa do Koštunice, da bi zatim nastavio sa obrazlaganjem stava da je srpska država, zapravo, izrazito slaba i da je lak plen za nešto što naziva „antiliberalnim kartelom”. On ove teze iscrpno dokazuje na slučaju privatzacije smederevskog „Sartida” i ponašanju američkog Ju-Es Stila.

Autor dalje analizira strukturu raspodele moći za vreme vladavine Slobodana Miloševića, a zatim i Zorana Đinđića, kao i stanje parlamentarizma u Srbiji posle 2000. godine. Značajan deo knjige posvećen je i stranačkim orjentacijama građana i to u smislu stranačkog poizstovećivanja, naklonosti i izborne kolebljivosti.

Dnevnik, jun 2006.