Nedavno su se navršile tri godine otkaoko je Srbija i Crna Gora postala članica Saveta Evrope. Osim diplomatskog priznanja novoj vlasti u Beogradu kroz prijem u ovu prestižnu organizaciju, naša zemlja je dobila i brojne međunarodne obaveze koje se tiču poštovanja ljudskih prava. Posmatrači iz inostranstva, inače dobri poznavaoci ovdašnjih prilika, kažu da smo usvojili važne propise, ali da smo, kao i obično, zakazali u implementaciji. Profesor Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava ocenjuje za „Dnevnik” da za to postoji više razloga.

- Kod nas još ne postoje neke od ustanova koje garantuju poštovanje ljudskih prava. Recimo, institucija ombdusmana deluje u Vojvodini, ali ne i u Srbiji. Ombdusman je, inače, dobar primer našeg odnosa prema ljudskim pravima jer kada ga treba stvoriti, postoji nezainteresovanost političara za kvalitet te ustanove i za ljude koji se biraju. U Kragujevcu je tamošnji ombdusman čak navukao bes zbog načina na koji obavlja tu funkciju.

Koliko na stanje poštovanja ljudskih prava utiče nedostatak kadrova koji na moderan način shvataju tu materiju?

- Imamo kadrove nasleđene od socijalizma i nacional-socijalizma koji jednostavno nisu dobro obrazovani. Svako ko je diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu do 1994. nije čuo nijednu reč o ljudskim pravima. Osim toga, i danas imamo profesore koji misle da ljudska prava nisu urođena, već da su poklon od države koja može da ih oduzme kao i svaki drugi poklon.

Čini se da ni sami građani mnogo ne haju osim kada im se, kao pojedincima, nepravda ne sruči na glavu.

- Na nivou društva ne postoji etika da tuđa prava treba poštovati, da ih treba braniti pre nego što mečka zaigra na sopstvenim vratima. Osim toga, problem su i sudovi, koji treba da brane ta prava, da ispravljaju greške administracije koje se dešavaju svuda u svetu.

Sudovi generalno uživaju malo poverenje građana, zar ne?

- Prema istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava, sprovedenom sa 2.000 anketiranih, poverenje u sudove ima samo šest odsto građana. Na pitanje kako ostvaruju svoja prava ispitanici, koji uglavnom i ne znaju koja prava im pripadaju, najčešće su odgovarali da se koriste vezama, uticajnim poznanicima. To je stav koji se najteže menja kod običnih ljudi, naročito ako političari ne daju dobar primer.

Obavezno stižemo do političara koji, čini se, kao ni građani nemaju poverenje u sudove.

- Postoji začarani krug. Političari često smatraju da ne treba poštovati sudske odluke, da ih treba stalno menjati, ispravljati. Sudovi, na žalost, i sami daju materijal za takve stavove. Stoga, odluke pojedinih sudija, ali i izjave političara vode kao postepenom urušavanju pravosudnog sistema. Kod sudija se stvara neizvesnost trajanja. Čim čovek nije siguran u trajnost funkcije, a pri tome u mnogo čemu zavisi od administracije, on će biti obazriv kada treba zaštititi ljudska prava.

Postoji li rešenje?

- Država treba da radi dobre stvari, da teži dobrim vrednostima radi tih vrednosti, a ne zato što to neko traži. U razgovorima sa Evropskom unijom nije važno da li ćemo mi ući u EU, važno je da postignemo standarde pod kojima žive građani Unije.

Ovih dana jedna od tih stvari koje treba uraditi je top-tema. Kako ocenjujete galamatijas u vezi sa iručenjem generala Mladića tribunalu u Hagu?

- Vlada je pod uticajem ljudi koji nisu krili da ne vole tribunal za ratne zločine. Ona zato pažljivo bira reči zbog čega Mladić i drugi treba da idu u Hag. Tako se stvara utisak da je Haški tribunal svojevrsnih moloh, bog koji jede ljude i koji mesečno traži po jednog Srbina.

Šta u tom slučaju biva sa potencijalnom ili stvarnom odgovornošću?

- Svest da se odgovara za teška krivična dela potpuno se gubi jer se gradi uverenje da taj, koji treba tamo da ide, nije ni kriv, ni dužan, već da su ga kockom izvukli. Činimo stvari na jedan krajnje antipatičan način, samo zato što to neko od nas traži.

Dnevnik, maj 2006.