Čovek u budućnosti: Strahovi i(li) nade

14:20

Artur Klark, pero broj jedan naučne fantastike, nije uspeo da predvidi internet u svojim poglavljima „Odiseje” od pre samo dvadesetak godina. S druge strane, legendarni Leondardo da Vinči predskazao je nekoliko vekova ranije da će ljudi leteti helikopterom. Anonimni sineasti iz ere nemog filma najavili su pohod na Mesec koji je usledeo šezdesetih prošlog veka.


Da li danas možemo zamisliti kako će izgledati budućnost? Da li smo u prednosti u odnosu na prethodna pokoljenja samo zato što smo za tri generacije prešli put od parne mašine do elektronskog doba? Ili nam ta „prdnost” tek ukazuje da je predskazivanje budućnosti jalov posao? Ima li mogućnosti da na vreme uočimo sve šanse i pripremimo se za eventualne opasnosti?

Najgori scenario
Prema najgorim predviđanjima, čovečanstvo bi, i to uskoro, moglo da se suoči sa nekoliko fatalnih događaja. Najpre, trenutni potencijal naoružanja omogućava da se život na Zemlji potpuno uništi. Ako bi došlo do sukoba među silama ili do zloupotrebe nuklearnog oružja velikih razmera, spasa nam ne bi bilo. Još je izvesnija energetska kriza kada se icrpe rezerve fosilnih goriva. Ukoliko se do tada ne pronađu alternative, privreda i saobraćaj će stati, a sa njima i sve ostalo. U nešto daljoj budućnosti nisu nemogući žestoki klimatski poremećaji koji bi značajno promenili uslove za život na Zemlji. Strahuje se od novog ledenog doba, koje bi severnu hemisferu pretvorilo u beživotni prostor. Još dalje je mogućnost sudara naše planete sa nekim od objekata u svemiru. Kao što su dinosaurusi izumrli posle pada velike komete u Sibiru, i ljudi bi mogli prosto da nestanu.

Poželjna budućnost
Ako ne bude nekih velikih izova, ili ako im čovek bude dorastao, civilizacija će se razvijati munjevitom brzinom. Već danas nacionalne države su smetnja globalnim procesima, pa ih njihovi akteri često zaobilaze. Nije nemoguće da će ubrzo biti uspostavljen globalni suverenitet, čije obrise već vidimo. Taj oblik organizacije daleko bi prevazišao kapacitete Ujedinjenih nacija. Ukoliko bi proces tekao po dosegnutim standardima demokratije i slobode, ove dve civilizacijske vrednosti bi se postepeno širile u područja koja sada žive pod diktatorima, u siromaštvu, korupciji i kriminalu. Kada svi usvoje te standarde, čovečanstvo će se posvetiti upoznavanju svemira. Možda će tamo pronaći energente koji će zameniti sadašnje vrste goriva. Možda će sresti i nove oblike života.

Kako je čovek misaono biće, on je još u davninama stvarnost podelio na poznato i nepoznato. Ma šta da je radio tokom milenijuma, nastojao je da smanji entropiju i da uveća fond svojih saznanja i tako ovlada okolnostima koje ga okružuju. Možda je ljude najjednostavnije definisati kao borce koji neprestano jurišaju na nepoznato. Naukom su osvajali nova znanja, uz religiju i okultizam podnosili su strah od nedokučivog.
Ako bi se napredak nastavio matematičkom progresijom, a to je sasvim izvesno sem u slučaju nekakve katastrofe koja bi čovečanstvo vratila u kameno doba ili ga potpuno uništila, u sasvim bliskoj budućnosti čekaju nas burne promene. Ma šta da bude, to će sveobuhvatno izmeniti živote i navike ljudi. Na nas i naše neposredne pretke gledaće kao što mi danas doživljavamo mračni srednji vek. Ili možda blistav uzlet u antičkom dobu.

DANAS SASVIM NEZAMISLIVO
Kinezi postaju Hrišćani?

Ako u narednim decenijama dođe do kolapska komunističkog režima u Kini, najmnogoljudnija nacija na svetu naći će se u potpunom ideološkom vakumu. Kako su komunisti u svim zemljama u kojima su vladali urušavali tradicionalne sisteme vrednosti, i u Kini je relativizovan odnos prema hiljadugodišnjoj tradiciji verovanja.
Suočeni sa dinamičnim razvojem, pre svega ekonomskim, Kinezi su već sada pred izazovom preispitivanja Maove vizije sveta. Ako se aktuelni režim uruši, biće to trauma za naciju koja će ostati bez vere. U takvoj situaciji moguće je da se veliki broj Kineza okrene hrišćanstvu. Prema nekim procenama, hrišćani bi do 2085. mogli činiti trećinu celokupne populacije u ovoj zemlji.
Ovakav razvoj situacije nije nezabeležen. U Južnoj Koreji, koja je prethodnih decenija od istočnjačke zabiti izrasla u ekonomsku silu, zajednica hrišćana je mnogostruko uvećana. Za samo dve generacije, brojni Koreanci su pogazili veru predakai i opredelili se za Hrista.
Doduše, može se postaviti pitanje da li će se Kinezi opredeljivati za islam. To je manje izvesno zbog konzervativnosti ove religije. Pošto su mnogi stanovnici Kine već sada naviknuti na blagodeti modernog života, malo je verovatno da bi ih se odrekli zbog religije. Po tom pitanju hrišćanstvo, bar trenutno, mnogo fleksibilnije od islama.
Ukoliko Kinezi ne osvoje svet i tako celom čovečanstvu nametnu komunizam, moguće je da će od Tibeta do Pekinga crkve nicati kao pečurke. A ako se još opredele za pravoslavlje (pa Rusi su im prve komšije), u Srbiji bi se u doglednoj budućnosti moglo govoriti: „Nas i Kineza, milijarda i po”.

Tri valute do 2050.
Do 2050. u svetu će postojati samo tri valute. Ekonomisti pretpostavljaju da će u igri ostati dolar i evro, dok se treći takmac još iščekuje. Kako sada stvari stoje, konkurišu švajcarski franak, japanski jen, ruska rublja (ako Rusiju snađe burna ekspanzija) i kineska valuta. Izumiranje ostalih srestava plaćanja stručnjaci objašnjavaju činjenicom da vlade manjih zemalja neće plaćati troškove izdavanja i cirkulacije sopstvenog novca.

Svetska vlada do 2100.
Već do 2100. svetom bi mogla upravljati jedna vlada. Biznis postaje sve globalniji zbog čega će zahtevati potpunu regulaciju na planetarnom nivu. Osim toga, i brojni problemi će postati zajednički svim ljudima. Klimatske promene, ekoliške i meteorološke katastrofe ugrožavaće čovečanstvo na svim meridijanima. Biće i terorističkih grupa, ali i kriminalaca koji će operisati po celoj planeti. Ove izazove moći će da reši samo super organizacija kojom će se upravljati iz jednog mesta. Zagovornici takvog razvoja događaja podsećaju da ne bi bilo prvi put. Trinaest američkih kolonija ujedinilo i izabralo zajedničku vladu 1789, koja je u narednim vekovima izrasla u najznačajniji centar moći na svetu. Slično se upravo događa i sa Evropskom unijom.

Kako će umreti Osama bin Laden?
Po pitanju najtraženijeg čoveka na svetu, postoje tri različita mišljenja. Jedni veruju da je on već mrtav, te da povremena pojavljivanja pred kamerama izvode dubleri nad kojima su izvršene plastične operacije. Drugi misle da je živ, što potkrepljuju analizama glasa sa video traka, koje ukazuju da je to autentični Bin Laden. Oni, međutim, ne sumnjaju da će vođa Al kaide uskoro biti ubijen ili uhapšen. Treći veruju da ga potera nikad neće stići, te da će umreti prirodnom smrću. Od starosti.

Bio i sajber teror
Do 2020. bioterorizam i biološke nesreće mogle bi da uzimaju i do milion ljudskih života po jednoj katastrofi. Neki naučnici smatraju da će munjeviti razvoj tehnologije i sve veće mogućnosti za hemiju u „kućnoj radinosti” opskrbiti terorističke grupe, ali i poremećene pojedince, s razarajućim oružjem. Ovde svakako treba dodati i kompjuterske viruse, „elektronsku hemiju” koja će sve češće napadati računare i informatičke sisteme. Kako čovek znatno zavisi od informacionih tehnologijaj (internet je samo jedan od izdanaka) verovatno će sajber napadi prilično ugrožavati čovečanstvo.


OBIČNI LJUDI: STRAH OD ROBOTA I DOSADE
Osuđeni na život između četiri zida

Šta će nauka ponuditi ljudima u budućnosti? Verovatno će biti produžen životi vek pojedinaca, komercijalizovaće se alternativni izvori energije, nastaće svemirski turizam. Čovek će možda ovladati i klimom, pa će sejati kiše gde i kad poželi. Genetski modifikovana hrana proizvodiće se uz niske troškove, što će iskoreniti glad.
Ipak, najzanimljivije je kako će menjati svakodnevica običnih ljudi, te na koji način će se razvijati informacione tehnologije i mašine. Ako bi se računari poboljšavali dosadašnjom brzinom, čovečanstvo će već za 50 godina stići do prvog veštački stvorenog bića koje bi, osim ogromne sposbnosti pri obradi podataka, imalo i svest (o sebi i drugima).
To znači da bi se pojavila stvorenja (poluroboti-poluljudi) koji bi stvarnog čoveka zamenila u skoro svim poslovima. Ovo bi najpre vodilo ka smanjivanju radnog dana, čak i ispod pet sati. Prema nekim procenama, radna nedelja će se već 2050. svesti na tri dana. Postavlja se, međutim, pitanje šta bi čovek radio sa viškom vremena. Da li bi mu bilo dosadno?
Odgovor se možda krije u kući budućnosti. Tamo će sve biti prilagođeno stanarima. Pametni uređaji će pamtiti navike vlasnika, pa čak neće biti potrebe ni trenutno tako čestim podešavanjima raznih sprava. Umesto goblena, na zidovima će biti interaktivni ekrani koji će prikazivati najnovije vesti, odabrane muzičke spotove, morsku dubinu ili neki drugi prizor za odmaranje. Sve po sopstvenom izboru. Tetke i strine, saradnici i šefovi, prijatelji i neprijatelji, svi će oni u naše kuće dolaziti u elektronskom obliku, samo slikom i zvukom (možda i mirisom). Kućni ljubimci će biti sposobni da se sami utaknu u struju kada im baterije uđu u crveno.
Sve češće ljudi će posao obavljati od kuće jer će u fabrikama biti roboti. Mnogim poslodavcima je privlačan ovakav razvoj događaja. Oni tako ne bi morali da prave izdatke za grejanje i hlađenje zaposlenih, ne bi im plaćali putne troškove, izostali bi računi za kancelarijski materijal, opremu, struju, vodu... Sve to je primamljivo i za zaposlene. Čak ako im gazde ne daju ništa od onog što su uštedeli, radnici su zadovoljni i činjenicom da mogu od kuće da rade i budu plaćeni. Slično bi moglo da se desi i sa učenjem. Umesto da idu u školu, deca će na daljinu, ali interaktivno komunicirati s nastavnicima (koji uopšte ne moraju biti živa bića).
Naravno, ima i loših vesti. Osim mogućnosti da se čovekoliki roboti pobune i zarate sa svojim tvorcima, za mnoge je još gora varijanta što će neprestano morati da uče. Kako ljudi neće raditi manuelne poslove, naročito one teške, svi će morati da se obrazuju za sofisticirane delatnosti. I to nije sve. Već smo na tragu koncepta (Bolonjska deklaracija) da diplome imaju rok trajanja. Svako znanje će se periodično sertifikovati, pa će titule sačuvati samo oni koji prođu provere. Dakle, ne bi trebalo da bude dosadno. Pitanje je, međutim, hoće li biti lako.

Ima li pilota u avionu?
Već do 2030. putnički avioni bi mogli da lete bez pilota. Njima bi upravljali svemoćni kompjuteri, koji bi bili u stanju da se nose i sa najvećim izazovima. Zagovornici ovu ideju argumentuju s nekoliko činjenica. Najpre, takve letelice već postoje u vojsci, uspešno su korišćene u skorašnjim ratovima, poput onog u Avganistanu. Osim toga, ekspresni razvoj kompjutera nagoveštava da će računari za 20 ili 30 godina biti „snažniji” za 4.000 puta u odnosu na sadašnje. Osim pilota, bliska budućnost bi mogla ostaviti bez posla i kontrolore leta, pošto bi i to radili računari.

Đaci protiv robota
Do 2150. većina škola bi mogla da uvede Odbranu od robota kao obavezan predmet. Ako do tada budu izumljeni samosvesni roboti, oni će preuzeti mnoge poslove koje danas ljudi obavljaju. I verovatno nad njima neće biti moguća potpuna kontrola. Zato bi đaci učili kako najefikasnije da isključe ili unište pomahnitale mašine.

Čista voda iz dnevne sobe
Ekološka zagađenja i klimatski poremećaji mogli bi čistu vodu da pretvore u tečno zlato. Kako se to ne bi desilo, naučnici rade na komercijalizaciji kućnih fabrika vode. Mali uređaji, smešteni, recimo u dnevnoj sobi ili dvorištu, skupljali bi vodu iz vazduha i vlage
kondezacijom. Za rad ovih postorejnja koristila bi se sunčeva energija preko solarnih panela na krovovima kuća. Ovakav razvoj događaja ima uporište u sadašnjosti. Litri i litri vode, koje izbacuju klima-uređaji, sada otiču u nepovrat. Ceo proces mogao bi se pospešiti unošenjem „izdašnih” biljki u stanove, koje bi generisale povećanu vlažnost.

Ima li papir budućnost?
U narednim decenijama moglo bi doći do dramatičnog smanjenja broja novoizdatih knjiga. Verovatno će mnogi ljudi putem prenosivih računara ili još manjih uređaja čitati elektronske knjige, a već se radi i na komercijalizaciji štampe na elektronskim listovima. Iako zagovornici papirnih izdanja kažu da knjigama ili sadašnjim novinama ne trebaju baterije, niti njihovo dopunjavanje, verovatno će većini biti logično da se kroz život korača bez stotina i hiljada ukoričenih stranica. Takav razvoj događaja vodio bi ka još jednoj promeni: knjige i mediji na papiru štampali bi se isključivo po zahtevu, za unapred poznate kupce. Ma koliko bili mali, celokupni tiraži bi bili rasprodati.

STVARNO DALEKA BUDUĆNOST
Izbeglice u kosmosu

Za nekoliko decenija potrošićemo i zadnji litar nafte. Kako je ona danas krvna plazma civilizacije, postavlja se pitanje kako ćemo pokretati sebe i sve oko nas bez ovog energenta. Stoga armija naučnika istražuje nove oblike energije. Ako do zadnje kapi goriva ne budemo spremni, celo čovečanstvo će prosto stati, a dostignuti sjaj civilizacije će brzo izbledeti.
Ali, ni to nije najgore. Pogledajmo više milenijuma u budućnost. Razvoj događaja u sunčevom sistemu učiniće Zemlju nepodnošljivom za stanovanje. Naša zvezda će bivati sve toplija i toplija, pa će temperatura na planeti ekstremno porasti. Belih prizora na Antartiku ili Južnom polu neće biti. Ko preživi, na Alpe će ići da se sunča. Skijanje će tim ljudima biti strano kao što je nama giljotina.
Za pretpostaviti je da će čovečanstvo potražiti utočište na nekoj novoj planeti. Kako sada stvari stoje, najizglednije odredište je Mars, najbliži sused Zemlje. Njegova udaljenost od Sunca je za oko 50 posto veća u odnosu na Zemljinu. Prečnik mu je skoro dvostruko manji od radijusa naše planete, ali je rotacioni period (jedan dan) i orbitacioni (godina) najsličniji onom na Zemlji.
Iako sva dosadašnja ispitivanja uglavnom ukazuju na zaključak da život na Marsu nije moguć, astronomi i drugi naučnici ne odustaju. Ohrabruju ih povremena otkrića poput najnovijeg da na ovoj planeti postoje tektonska pomeranja, nešto što bismo mogli nazvati „marsotresima”. Ako toga ima, onda na Marsu postoji i toplota koja bi uz vodu predstavljala osnovni preduslov za naš oblik života.
Ukoliko bude bilo ikakvih šansi, ljudi će u narednim vekovima pokušati da se nastane na Marsu. Najpre će krenuti sa osnivanjem kolonija, te veštačkim stvaranjem života i atmosfere. Postoje razne pretpostavke kako će se to raditi, ali u svakom slučaju cilj je jedan: da se na ovoj, trenutno sasvim negostoljubljivoj planeti stvore uslovi za boravak ljudi.
Međutim, ako našim potomcima to i pođe za rukom, Mars će biti samo privremena adresa. Sve toplije Sunce nateraće ljude da tragaju za novim staništem. Neki pretpostavljaju da bi sledeća stanica mogla biti na nekom od 32 Saturnova meseca. I tamo, takođe, privremeno jer je u dalekoj budućnosti sasvim izvestan kolaps sunčevog sistema.
Onaj ko to bude beležio (ako ikoga i bude bilo) činiće to iz kabine nekog svemirskog broda. Čovečanstvo, ili njegovi izabranici, vinuće se put bespuća svemira. Civilizacija će se svesti na flotu brodovlja koja će hiljadama godina lutati mračnim prostranstvima sa jedinim ciljem: pronaći novo stanište, čvrsto tlo pod nogama koje će bar nalikovati na mesto s kojeg se jednom krenulo.
.
Reporter, oktobar 2005.

Ni nalik na nas
Čovek tako daleke budućnosti imaće sasvim drugačije navike i potrebe u odnosu na nas. On će se rađati i umirati u svemirskim brodovima i planetama na kojima neće ili će biti znatno manje gravitacije nego na Zemlji. Zbog toga, ali i skučenosti prostora, postavlja se pitanje da li će takav čovek uopšte imati potrebu da hoda. On će lebdeti, pa će mu noge više smetati nego koristiti. Kako će biti okružen morem uređaja, svakako bi mu korisnije bilo da ima četvore ruke. Nije nemoguće da će evolucija ljudi stvoriti oblike kakvi su danas nezamislivi. Potreba za skladištenjem i obradom informacija mogla bi znatno uvećati glavu. Ili će za to postojati moždane kape koje će ljude voditi kroz svakodnevicu, dok će se mozak isključivo zabavljati emocijama.

Besmrtnost

Vremenom će se povećavati ljudski vek, ali je malo verovatno da će biti dostignuta besmrtnost. Ipak, neki naučnici kažu da je ona moguća, ali ne u telesnom obliku. Telo je, kao i svaka materija, osetljivo na protok vremena, stari, kvari se, haba, otkazuje. Međutim, superkompjuteri će jednom možda omogućiti da se individue uskladište u virtuelnu memoriju. To ne bi predstavljalo prosti altruizam budućih generacija prema precima, već potreba da se ispisnici konzerviraju radi njihovog životnog iskustva koje bi uvek bilo dostupno dolazećim pokoljenima.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара