Kada bi Beograđani birali 10 reči koje označavaju najvažnije odlike njihovog grada, zasigurno bi većina pomenula Dunav i Savu. Najveća evropska reka i najmoćnije vodotočje na jugoistku kontinenta sreli su se baš u Beogradu. Grad se još pre 2.000 godina popeo na neviliki greben da posmatra rečni ples koji je u međuvremenu stvorio Veliko ratno ostrvo.

Međutim, današnji žitelji Beograda najčešće nehaju za taj veličanstveni prizor, božanski dar i sreću da su se rodili i žive na ovom mestu. I kad govore o njima, prestoničani svoje vode ponajviše pominju iz navike. Oni obrazovaniji će reći da se 115 puta vojevalo za ušće Save u Dunav, da je u 38 navrata ostajao samo prah i pepeo kraj obala. Upućeniji u sadašnje prilike znaju da je za kejove privezano više od 100 splavova-restorana koji najčešće rade bez dozvola, da obale spajaju trošni mostovi, da se decenijama najavljuje gradnja novih.

Ali, samo retki će govoriti o Savi i Dunavu s istinskom ljubavlju. Jer samo oni znaju da su reke prestonice, uz njene ljude, najveće blago. Ostali su nepovratno fascinirani „krugom dvojke” u koji zalaze celog života bez interesovanja za Savsko pristanište, Kej oslobođenja ili dorćolsku marinu, udaljene tek koju stotinu metara od Knez Mihajlove ulice. Većina, kad mora, nevoljko prelazi Savu i Dunav uz nerviranje zbog zakrčenja na Gazeli ili Pančevcu.

Beogradski odnos prema rekama nije ni nalik, na primer, navikama Novosađana kroz čije živote Dunav istinski teče. Mnogi koji danas hode Novim Sadom prve korake su napravili negde između Varadinskog mosta i Štranda. A beogradska deca najpre u školama nauče da žive kraj reka na koje se spuste tek kad stasaju za đuskanje po splavovima.

Doduše, Beograđani vole da se nađu na Kalemegdanu sa koga se ceo grad i samo ušće najbolje vidi. Ali, tvrđava je nad vodom, a ne kraj nje. Zato su Sava i Dunav na tragikomičan način istovremeno veoma blizu i sasvim daleko. Dok novosadski penzioneri, koji su nekad skakali na prve taktove tamburaša, mirno dele kejove sa „egzitašima” opijenim digitalnim ritmovima, prestoničani svih uzrasta zaziru od svojih voda.

A nekad nije bilo tako. Pre nešto više od jednog veka, grad je pulsirao zajedno sa Savom i Dunavom. U pristanište su uplovljavali trgovački brodovi, alasi su sidrili čamce na sve strane. Sve dok nije stigao „gvozdeni put” 1884. Tada je izgrađena Železnička stanica u Sava Mali, a šine su „potopile” Baru Veneciju. Kada je napravljen kolosek oko Kalemegdana, koji stiže do Dunav-stanice, Beograd i reke koje su ga rodile, definitivno su se razišli.

Koliko je izgradnja železničkih šina oskrnavila grad najbolje pokazuju činjenice na koje su Beograđani odavno navikli. Beograd se u poslednjem veku širio ka jugu, veliki soliteri su stigli do Vidikovca, privatne kuće čak do Lipovičke šume, 30-tak kilometara udaljene od cenra grada. Dorćol je poklopila velika luka, Viline vode su postale bulevar građevinskog meterijala, prostor oko Ade Huje neslužbena deponija.

Prestonica nema Riblju pijacu kao što je ima Novi Sad jer odavno su beogradski alasi, koji su nekad hranili grad, skrajnuti na marginu. Sve ih je manje, uskoro ih neće ni biti. Umesto njihovih čamaca, uz obalu su privezane olupine propalih brodarskih kompanija. Oko njih se skuplja smeće još iz vremena kada se Beograd krajem osamdesetih kandidovao za domaćina Letnjih olimpijskih igara.

Svojevremena pasija zaljubljenika u reke, koji su pravili trošne sojenice i splavove u priobalju da bi u miru uživali, izvitoperila se do skrnavog fenomena ogromnih razmera. Poslednjih decenija, svako ko je poželeo ličnu plažu, nekažnjeno je spajao metalne buriće nad kojima su nicale „karoserije”. Iz stanova su dovlačene izanđale stvari kojih bi se u srećnija vremena stideli i kontejneri za đubre. A to je bilo moguće jer vlast u Beogradu nikad nije imala ozbiljnu strategiju za razvoj baziran na činjenici da je grad nastao zbog velikog ušća i da je ono njegova suština.

Gradski oci su još 1900. „iskovali” plan za izmeštanje šina iz Savskog anfiteatra i sa Dorćola. Na to ih, doduše, nije naterala briga za ekologiju ili za stanovnike koji su sve teže i ređe stizali na kejove, već prevashodno vojni interesi. S onu stranu obala, u to vreme marširala je austro-ugarska vojska, a sukob velesile s malom Srbijom lebdeo je u vazduhu. Međutim, prošao je Prvi svetski rat, za njim i drugi, a šine su ostale.

Posle 1945. neprestano se priča o izmeštanju koloseka, naročito onog oko Kalemegdana koji je izgubio saobraćajni smisao izgradnjom tunela između Karađorđevog parka i Pančevačkog mosta. Ali, sve do danas to su prazna obećanja s razlikom što su socijalistički gradonačelnici kovali velike planove zarad penjanja po partijskoj lestvici, a demokratski izabrani čelnici zbog glasova Beograđana.

Prošle sedmice navršilo se deset godina od svečanog otvaranja podzemne železničke stanice Vukov spomenik, koja je uz dva novoizgrađena mosta u Novom Sadu posle bombardovanja 1999. najveći arhitektonski spomenik Miloševićeve ere. Sva u mermeru, sa najdužim tunelom i pokretnim stepenicama u Evropi, ova stanica je pre jedne decenije reklamirana kao prvi veliki korak na decenijskom koračanju grada ka rekama.

Izgradnja Vukovog spomenika, te obećani završetak stanice Prokop, bila je navodno logičan preuslov za megalomanski projekat Europolisa u Sava mali, koji je po razmerama suludosti najviše podsećao na jednu viziju Novog Beograda.  Naime, kada se pre više decenija raspravljalo kako treba  da izgleda socijalističko čudo od arhitekture na sremskoj strani Save, neko je predložio da se ono izgradi u obliku ogromne petokrake. Ta zvezda je trebalo da uz Kineski zid bude jedina ljudska tvorevina vidljiva iz svemira.

Milošević je na rečima vatreno podržao Europolis a, zapravo, ni on, ni njegovi gradonačelnici nikad nisu ozbiljno računali na taj projekat. O tome najbolje svedoči činjenica da je ŽTP, koji su vodili Slobini kadrovi, kopao temelje za jeftinu i ružnu trospratnicu preko puta Palate pravde dok se njegovo naklapanje o super polisu vrtelo na RTS-u.

I demokratska vlast, koja stoluje Beogradom od februara 1997, obećavala je dosta na temu „okovanog” Beograda. Mora se priznati, ponešto je učinjeno. Izgrađena je biciklistička staza od Dorćolske marine do Ade ciganlije. Ovih dana treba da proradi i lift za bicikliste na Brankovom mostu. Neke od brodskih olupina su odvučene sa Savskog pristaništa. Uloženo je dosta u Adu ciganliju, najsvetliju ili možda jedinu svetlu tačku kada je reč o odnosu Beograda prema rekama.

Za sve ostalo potrebne su pare, i to prilične. A u rastočenoj Srbiji danas nema dovoljno ni za penzionere, invalide, bolesnike, pa su gradski oci srećni kad imaju pare da zakrpe rupe po ulicama. Povremeno se u medijima pojave tek grafičke animacije na kojima nema železničkih koloseka i tada Beograd izgleda najleše. Ali to su samo slike, pa priča o belom gradu nad rekama ostaje tužna saga o nerazumu i nehatu. A mogla je i mogla bi biti prelepa bajka o skladu između ljudi i prirode koja je ovde bila tako velikodušna.

Beograđani su oguglali pa ih ne „tangira” nanovo aktuelna priča da će Prokop biti konačno završen. Pominju se stare ideje, poput one o pretvaranju zgrade sadašnje Železničke stanice u operu. Opet se političari slikaju dok su im na usnama govori o Savskom anfiteataru kao poslovnom epicentru Balkana, ili Dorćolu kao sidrištu za luksuzne jahte. Građani odavno nehaju, niti silaze na obale. Umesto hladovine kraj reka, ovih dana traže krpice po buticima na Knezu. Na izlozima piše da traju velika sniženja u šta, takođe, malo ko veruje. Ali, tamo nema šina pa se lakše stiže.

Dnevnik, jul 2005.

Izbeglištvo u Zemunu

Stariji stanovnici Zemuna će s ponosom istaći da su pre svega Zemunci, a onda i Beograđani. Ako i postoji razlika spram ostalih prestoničana, ona se najlakše oseti u odnosu prema reci. Kej u Zemunu je načičkan ribljm restoranima, tavernama, na obližnjoj pijaci prodaje se sveža dunavska riba. Ovaj prostor je sa svojim boemskim šmekom jedina prava konkurencija Skadaliji. Gornji špic Velikog ratnog ostrva, popularno Lido, vrvi od onih koji se rađe kupaju na otvorenom Dunavu nego na Savsom jezeru kraj Ada ciganlije i njenih čudesa. Zbog toga što su očuvali svoju obalu, Zemunci svakodnevno iz ostalih delova Beograda primaju kolone „izbeglica”, željnih uživanja pored reke.