Balkanska trauma je svetskh razmera, a mi još ne vidimo da se na tom sadržaju može graditi velika stvar. Umesto negiranja onog što se dogodilo, razumevanjem devedesetih bismo dali neprocenjiv prilog čovečanstvu. Odbacimo taj užasni mehanizam odbrane, sagledajmo iskreno blisku prošlost, vratimo se u svet dajući mu konstruktivan doprinos. Tako govori Borka Pavićević, direktorka beogradskog Centra za kulturnu dekontaminiaciju u kome je pre desetak dana otvorena izložba „Srebrenica - sećanje za budućnost”. Razgovaramo s njom dok joj pod prozorom sede četiri policajca. Oni danonoćno motre na okolinu Paviljona Veljković u Birčaninovoj jer su neistomišljenici najavljivali incidente uoči otvaranja izložbe.

- Interesovanje za istinu je mnogo veće nego što je politička elita u stanju da shvati i artikuliše. Bilo je između 600 i 700 ljudi na otvaranju izložbe, posetioci svakodnevno dolaze. To zanimanje je prirodno ne samo zato što je prethodno emitovan video-snimak ubistva u Bosni, već i stoga što postoji svet koji želi da se o tome govori . To što se na našem jeziku lakše odaju počasti herojima nego pijetet žrtvama, ne znači da je srpsko društvo nepopravljivo odbojno prema izvinjenju i pomirenju.

Da li će nekoliko minuta snimljene svireposti dovesti do kopernikanskog obrta, hoće li će tome doprineti izložba u Centru?

- Naša štampa je o Srebrenici pisala još pre deset godina, ali šok dokumenta kakav je prikazani snimak ili fotografije na izložbi ukazuje da više nema mesta poricanju. Kada pretežni deo stanovništva stane na stranu žrtava, onda počinje prava priča. Kada se mladi ljudi i svi oni koji su oštećeni na najrazličitije načine identifikuju sa nastradalima onda se stvaraju uslovi za oslobađanje pravde koja stvara veliku energiju. To je ona pravda koja je trebala da se desi još 5. oktobra 2000, ali umesto nje, ostali smo zatočeni u stanju bez pravde, istine i hleba.

Učestvovali ste u sastavljanju nacrta deklaracije nevladinih organizacija koja je nedavno ponuđena Narodnoj Skupštini kao osnova za osudu ratnih zločina, a posebno genocida u Srebrenici. Ništa se nije dogodilo.

- Nisam iznenađena odbijanjem poslanika da usvoje bilo kakav dokument, niti istovetnim stavom 

Demokratske stranke Srbije, radikala i socijalista tim povodom jer je on predodređen biografijom ovih partija. Srpski parlament takvim stavom prenebregava činjenicu da su zločine počinjeni i da su bili subordinirani od strane objektivnih državnih i političkih snaga koje su stale iza svega što se dogodilo. Da li je to unapred isplanirano ili je „spontano” proisteklo iz mračnog dela ljudske prirode, sasvim je svejedno kada se pogledaju rezultati.

Pre nekoliko dana prikazani su snimci ubijanja srpskih vojnika za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Da li događaj u Srebreni treba porediti sa stradanjima na ostalim područjima bivše Jugoslavije?

- Žvimo u vremenu kada se sve relativizuje, pa se to čini i sa žrtvama kojih je bilo na svakoj strani. To nije samo slučaj sa ratom, jer novine su pune afera iz čega proizilazi da su svi lopovi, odbacuje se antifašistička borba i NOB dok se veličaju kvislinzi. Ali, jednom treba stati i reći: Srebrenica nije relativna. Pravno je dokazano da je tamo počinjen genocid. Mi smo stoga poslanicima ponudili dokument kojim se uspostavlja država, kojim se zajednica konsoliduje na zdravim normativima i istovremeno odbacuje stanje neodgovornosti u kojem opet može započeti klanje.

Da li sadašnja politička elita u Srbiji može stvoriti ambijent u kojem bi se s pijetetom govorilo o žrtvama, ma na čijoj strani da su?

- Iako treba da postoji sloboda govora i štampe, država mora da reguliše javni prostor. U Americi ili Nemačkoj reći da nije postojao holokaust znači počiniti krivično delo. Naša Skupština je trebalo da donese tu deklaraciju kako bi se uputila poruka javnosti da se genocid ne sme relativizovati. Ako se zločin relativizuje onda je logično pomisliti da se on isplati, onda je logično da se sve relativizuje. Nije ni čudo što imamo toliko narkomana, što je među mladima rasprostranjeno gluvarenje jer opstaje sistem neodgovornosti.

Kako ta neodgovornost koja vlada društvom može biti prevaziđena?

- To što je Slobodan Milošević odveden u Hag Konavlanskom ulicom, svojevrsno je simbiličko zadovoljavanje pravde. Ali na tome se ne može stati. Ako je srpska vojska za vreme Prvog svetskog rata prošla od Beograda do Soluna i nijednu kuću nije srušila, a u prošloj deceniji nestajali su celi gradovi pred srpskim barjakom, onda se stvar mora isterati na čistac. U suprotnom, sistem će nastaviti da stvara čovek koji je inferioran i arogantan, a ne ravnopravan i slobodan. Treba uspostaviti stanje u kome reći istinu znači biti odgovoran, znači sazreti.

Kada se sve pojednostavi, kada se apstrahuju emocije i iracionalnost, na šta bi se svela ta istina o raspadu nekadašnje Jugoslavije?

- Ovde smo imali novi rat. To je smeša tranzicije, mafije i medija, a nacionalna klika je bila samo deo priče. Kad smo se probudili, videli smo da je sve zapravo bilo tranzicja krupnog kapitala, od društvenog ka privatnom vlasništvu, da se rat za teritorije u bivšoj Jugoslaviji sveo na placeve po Dedinju. Sve, pa i priča o Svetom Savi, kosovskom mitu i koječemu drugom, sve je to poslužilo za tranziciju kapitala uz oružje. Radi mentalnog zdravlja društva, ljudima treba objasniti šta se zapravo dogodilo.

Od sadašnjih predstavnika vlasti najnedvosmislenije o zločinima i srpskoj odgovornosti govori predsednik Boris Tadić.

- Desnica se opet mobiliše u Srbiji dok levici nikako ne uspeva da se konsoliduje. Zato bi političari koji shvataju šta se zaista desilo, oni što razumeju da iskreno sagledavanje stvari treba da preovlada pre svega zbog nas samih, morali da se angažuju s više energije. Boris Tadić i Demokratska stranka treba da udruže snagu sa manjim strankama leve orijentacije i civilnim sektorom. Samo tako desnici ćemo oduzeti priliku da pridobija glasače demagoškim naklapanjem o jadu i bedi, kriminalu i korupciji.

Drugi zvaničnici ili uopšte ne govore o tim traumatičnim dešavanjima  ili to čine na način koji je milozvučan biračima. Zato dobijaju glasove na izborima, ali šta Srbija ima od toga?

- Treba da prestanemo da se zavaravamo kako bismo videli koliko je svet komplikovan. Učestvujmo u životu preuzimajući probleme koji su naši. Da smo to ranije uradili, sada bi smo u Hagu imali stručnjake koji bi bili naoružani znanjem, koji bi kompetentno i aktivno doprineli tom procesu. Umesto toga, mi smo u duplim sankcijama, jednim koje je svet digao oko nas i onim koje smo sami sebi nametnuli. Ako je cela priča o devedesetim grozna, neka je, ukoliko je ispričamo iskreno i do kraja, onda ćemo nešto i naučiti.

Dnevnik, jun 2005.