Najpre su se grabili za teritorije, proterujući „tuđe” stanovništvo uz pedantno brisanje tragova zajedničkog života. Kada je utihlo oružje, bivši Jugosloveni su podelili novac i imovinu nekadašnje države. Onda je počeo povrat nekretnina preduzećima i stanovništvu iz drugih republika, a govorilo se i o podeli sportskih rezultata. Već odavno Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci i ostali svojataju ličnosti čija dela imaju univerzalnu vrednost. Tesla jeste bio Srbin, ali je rođen u Hrvatskoj, Andrić je po rođenu Hrvat, ali mu je grob među Srbima. Meša Selimović je potomak poturčenih Srba, Emir Kusturica je izabrao pravu, „našu” stranu, Njegoš je pevao o srpstvu kao o metafori, Kraljević Marko, ako je i postojao, bio je Makedonac…

I taman kada je izgledalo da više nema šta da se deli, da se otima, te da će se Južni Sloveni ponovo sresti tek u ujedinjenoj Evropi, 60. godišnjica pobede nad Hitlerom donela je neočekivani obrt, gotovo kopernikanski. Ujedinila ih je i istovremeno tako sramno podelila. Doskora nepoželjno nasleđe antifašističke borbe postalo je obnoć baštinom neprocenjive vrednosti za Hrvate, Crnogorce, Bošnjake i Srbe. I dok je ista ideja već odavno pomirila Francuze i Nemce, Ruse, Italijane, Amerikance i Japance, čiji su lideri u ponedeljak sa osmehom pozdravljali veterane Drugog svetskog rata na grandioznoj paradi u Moskvi, na Balkanu je započelo šivenje novih uniformi za pobednike od pre 60 godina.

Hrvatska: Tito nas oslobodio, Pavelić izdao!

U prepunoj zagrebačkoj dvorani „Vatroslav Lisinski”, uz prisustvo predsednika Hrvatske Stjepana Mesića, upriličena je prošle subote decenijska farsa. U direktnom prenosu, građani Hrvatske, ali i onih 300.000 domaćinstava u Srbiji koji su priključeni na kablovsku televiziju, mogli su da čuju da je u Hrvatskoj podignut prvi ustanak protiv fašizma u porobljenoj Evropi, da su Hrvati činili više od polovine svih jugoslovenskih partizana, da su oni dali najznačajniji doprinos pobedi. Pri tome je upadljivo izbegavana odrednica „jugoslovenski”, ustvrđeno je da su se komunisti dgili na oružje da bi oslobodili Hrvatsku, a ne Jugoslaviju. Ustaše su okarakterisani kao izdajnici Hrvata, a njihovo pominjanje je svaki put garnirano sa imenom četnika.

Najiskreniji trenutak priredbe u „Lisinskom” bio je onaj kada se jednom od govornika omaklo Titovo ime. Usledio je višeminutni aplauz za „najvećeg sina svih jugoslovenskih naroda”. Svečanost u Zagrebu je održana 7. maja, na 60. godišnjicu oslobođenja hrvatske prestonice. Posle toliko godina zaborava, najviši državni vrh se uključio u proslavu jedne partizanske pobede. Godišnjica poraza nacizma obeležena je dva dana pre nego u Moskvi. Možda se na taj način htela istaći privrženost Hrvatske Evropskoj uniji jer je 7. maja nemačka komanda potpisala preliminarnu kapitulaciju pred američkim generalima, a tek 9. na stolu za kojim je sedeo i sovjetski maršal Žukov.

U Zagrebu nisu pmenuti mnogi detalji. Na primer, da je ustanak u Hrvatskoj podignut 27. jula 1941 u mestu Srb, gotovo isključivo nastanjenom Srbima. Nije rečeno ni da su od 1991. od Dubrovnika do Osjeka srušeni skoro svi partizanski spomenici, uključujući i bistu Josipu Brozu u Kumrovcu. Taman posla da su se govornici prisetili kako su neka od ustaških uporšta pala mnogo kasnije od Berlina. Jer Hrvatskoj danas treba drugačiji istorijski identitet od ustaškog. Da bi se domogli Evropske unije, oni moraju da raskrste sa Pavelićem. Činjenice da je on naredio zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima, da je osnovao Jasenovac, da je bio verni Hitlerov sluga koji je slao svoje jedinice na Istočni front, sada su stavljene u drugi plan. Da bi ga ogadili prosečnom Hrvatu, novi pisci istorije Pavelića predstavljaju kao izdajnika koji je potpisao pripajanje velikog dela Dalmacije Italiji, dao penzije četničkim udovicama, omogućio lečenje ravnogorskih ranjenika u zagrebačkim bolnicama.

Tuđman je pre 15 godina hteo da pomiri nepomirljivo: ustaše i partizane. Zbog toga, ali i umanjivanja jasenovačke tragedije, dobio je packe sa Zapada. Ivica Račan, bivši komunista, nije smeo da dira u istoriju jer se plašio da će ga većinska Hrvatska osudi kao nostalgičara i restauratora Jugoslavije. Ono što je ipak jednom moralo biti urađeno, zbog Evrope i sveta, palo je kao vruć krompir u ruke aktuelnoj vladi HDZ-a. Da prekroji istoriju tako da ona bude dovoljno milozvučna Hrvatima, ali i da Hrvatska odricanjem od Pavelićevog nasleđa izbegne potencijalni nesporazum sa Briselom. Da nije bilo hrvatskih pratizana, Hrvatska i Hrvati bi pali u nemilost četničke osvete u restauriranoj Kraljevini Jugoslaviji, govore sada u Zagrebu. Ovako skrojena istorija zaista ubedljivo zvuči i „pitka” je podjednako kod kuće i u inostranstvu.

Crna Gora: NOR prvi korak ka nezavisnosti

Istog dana, dakle na godišnjicu oslobođenja Zagreba, proslava povodom 60. godina pobede održana je i u Podgorici. Tamošnji establišment je iz prvih redova slušao hvalospeve od doprinosu Crnogoraca porazu fašizma i nacizma. Baš kao i u „Lisinskom”, na delu je bilo poigravanje istorijskim činjenicama. Istaknuto je da je 13. jula 1941. podignut ustanak da bi se povratila državnost zemlji koju je 1918. progutao velikosrpski hegemonizam. Naravno, nije pomenut onaj nesrećnik Drljević koji je tog jula 1941. pod italijanskim patronatom proglasio nezavisnu Crnu Goru, zbog čega se narod i digao na oružje.

Istorija, ona neiskrivljena, kaže da crnogorski ustanak nisu podigli partizani, ali ni četnici. Pokrenuo ga je narod koji se posle delio između petokrake i kokarde. Nastojanjima crnogorskog rukovodstva ovakva interpretacija ne odgovara. Zato su na proslavi u Podgorici istaknuti drugačiji detalji: najviše komandanata Titovih divizija bili su Crnogorci, među političkim komesarima najbrojniji su bili oni iz Crne Gore, crnogorske jedinice su izvojevale najveće pobede i slično. Broj crnogorskih direktora u Titovoj Jugoslaviji nije pomenut jer valjda niko nije uspeo da ih prebroji. A to nije ni bila tema večeri.

I ovde, kao i u Zagrebu, izbegavano je opredeljenje partizana da oslobode i izgrade novu Jugoslaviju. Crnogorci su potencirali da je svrha te borbe ponajviše bila restauracija njihove države za koju se nadaju da će već sledeće godine postati nezavisna. Milo Đukanović nema, kao Sanader u Hrvatskoj istorijski balast nalik onom koje nosi ime Ante Pavelića. Ali, crnogorski premijer nema ni istorijsko utemeljene za svoje ideje u nekoj ličnosti ili pokretu iz prošlosti. Njegoš je previše srbovao, kralj Nikola nije krio da želi postati ocem svih Srba. Baš kao što je uzela za zastavu pod kojom je stajao Nikola, ali ne i njegovu himnu koja je zakletva srpstvu, sadašnja vlast u Podgorici pokušava da od partizanskog pokreta prisvoji ideju o federalizmu koji je uspostavio Crnu Goru kao republiku, ali ne i onaj deo o jugoslovenstvu.

Možda najiskrenije obeležavanje Dana pobede dogodilo se u Sarajevu, koje je bilo geografski centar socijalističke Jugoslavije. Preživeli borci iz Drugog svetskog rata i nekolicina građana spalili su zastave poraženih i protestovali što je na proslavi u Moskvi BiH zastupao srpski član predsedništva ove republike koji se deklariše kao poštovalac Ravnogorskog pokreta. Pamteći zločine četnika od 1941. do 1945, ali i stradanja u nedavnom ratu, Bošnjaci to ne mogu da „progutaju”.

Sarajevo: Protiv Draže

Dok su drugde u svetu slavili, Raif Dizdarević, nekadašnji partizan, jugoslovenski diplomata i predsednik Predsedništva SFRJ, protestvovao je na sarajevskom trgu. Kaže, odbio je poziv da prisustvuje svečanosti u Moskvi jer nije hteo da sedi u loži sa poštovaocem Draže Mihajlovića. Tri brata Raifa Dizdarevića su poginula u partizanskim jedinicama, od kojeg su jednog zaklali četnici dok je bio u bolničkoj postelji. Zaista je razumljivo što je Dizdarević ostao u Sarajevu.

Srbija: Sakrivanje pobedničkog znamenja

I u Srbiji je povodom Dana pobede napravljen presedan. Ranije je sva slava pripisivana partizanima, a do pre petnaestak godina hvalospevi su bili ode neukusa. Ko se seća zna da se tada govorilo da je partizanski pokret bio prva pobuna protiv Hitlera, da je ustanak 1941. odgodio nemački napad na SSSR i tako doprieno ishodu rata, da su partizani vezivali za sebe desetine divizija Sila osovine rsterećujući Istočni front. Od početka devedesetih borci NOR-a su nekako tiho i sami slavili svoje ratne bitke. U međuvremenu, sve glasniji su bivali oni koji su hteli da se saveznička pobeda podeli sa ravnogorskim pokretom, te da se rehabilituje ime njegovog vođe Draže Mihailovića.

Još pre samo četiri godine, kada je demokratska vlast smenila režim Slobodana Miloševića, stvar sa Dražom i četnicima u Srbiji nije stajala dobro. Ali danas, kada je na vlasti vlada koju istovremno podržavaju Srpski pkret obnove i Socijalistička partija Srbije, sve je moguće. SPO se zalaže za izjednačavanje ravnogoraca sa partizanima, zbog čega je lane izmenjen zakon po kome sada četnici mogu dobijati prenzije i prvoboračke spomenice. Stoga je proslava Dana pobede u Srbiji organizovana vrlo pažljivo. Na svečanoj akademiji u beogradskom „Sava centru” nisu pominjani ni partizani ni četnici. Samo u jednom trenutku na video bimu se pojavila slika maršala Tita, koja je izmamila dug i iskren aplauz, baš kao i u Zagrebu.

Priredba u Beogradu je bila posvećena žrtvama, ratnim traumama, podvizima boraca za slobodu bez obeležlja. To je i razumljivo ako se zna da se danas u Srbiji sve češće govori da su i četnici bili na strani saveznika. Draža je još početkom maja 1941. pozvao narod Jugoslavije na ustanak, četnici su na proleće iste godine isterali Nemce iz Loznice koja je tako postala prvi oslobođeni grad u Evropi i slično. Da to sa ravnogorcima nije baš jednostavno, govori i činjenica da je na Dan pobede ćerci Draže Mihailovića uručen orden američkog predsednika Trumana, koji je 1948. posthumno odlikovao komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini zbog spašavanja 500 američkih pilota.

Koštunica, čiju fotelju podjednako mogu da zavrte Vuk Drašković i Ivica Dačić, položio je venac na spomenik poginulim pilotima u aprilskom ratu 1941. Bio je to logičan izbor jer su oni bili kraljevi piloti čiju čast i herojstvo nisu osporavali ni komunisti tokom pola veka svoje vladavine. Predsednik Boris Tadić trenutno ne zavisi ni od SPO-a ni od SPS-a pa je stoga sebi mogao da dozvoli odlazak na Avalu, gde je pred spomenikom neznanom junaku odao poštu poginulima, na istom mestu na kojem su se svojevremeno klanjali kralj Aleksandar (on srpskim borcima iz Prvog svetskog rata), Tito i Slobodan Milošević (oni partizanima iz NOB-a).

Zvanična Srbija se odnosila prema ovogodišnjem obeležavanju Dana pobede u skladu sa raspoloženjem većeg dela stanovništva. Bez obzira koliko se natezala istorija, u bitkama na Neretvi i Sutjesci partizani su se boriili protiv okupatora, a ne četnici. Međutim, kada su 1944. iz Bosne umarširali u Srbiju, u kojoj od sloma Užičke republike 1941. gotovo da i nije bilo oružanih sukoba, partizani su mnoge porodice zavili u crno. Streljali su neistomišljenike bez dokaza i suđenja i sahranjivali ih na „pasjim grobljima” od kojih mnoga do danas nisu otkrivena. Kako kaže književnica Svetlana Velmar Janković, čija je porodica osetila ruku „crvene” pravde, sve do Božića 1945. u oslobođenom Beogradu činjena su zverstva koja se po obimu i surovosti nisu razlikovala od nemačkih.

Da živimo u srećnijoj i sređenijoj državi, njen predsednik, premijer i prvi čovek Skupštine bi položili zajedno vence na jednom mestu. To bi čak i metaforički ostavilo dobar utisak, jer su dvojica golobradi, a jedan ima bujnu bradu. Ali političari, koji danas pozivaju na praštanje i nacionalno jedinstvo, zapravo su zagledani u sledeće izbore do kojih ne treba da naljute ni četnike ni partizane. Ako žele da ostanu ozbiljni igrači, oni ne smeju da se opredele ni za jedne, ni za druge, baš kao što ne smeju da upru prstom na ratne zločine od 1991. do 2000, da iskreno govore o budućnosti Kosova i Metohije, o kriminalu i korupciji.

Dnevnik, maj 2005.