Ima li meteorologija čarobni štapić?

13:07

Još su drevni narodi verovali da suština svega proizilazi iz četiri magična elementa. Zemlja, voda, vazduh i vatra stvaraju život i zato im se čovečanstvo klanjalo hiljadama godina, zamenjujući ih likovima bogova i božanstava. Antropolozi tvrde da se iza ovakvih kultova zapravo krio strah ljudi koji nisu imli znanje i sredstva da ukrote pojave što istovremeno daju život i smrtno pretile.

Isključujući zemljotrese i vulkane, te nedaće koje je sam izazvao, čovekov najveći nprijatelj su klimatsi hirovi. Bez obzira da li su ih snalazile opake oluje, neprestane padavine, smrtonosne poplave ili nesnosne vrućine i suše, ljudi su bili i ostali tek uplašeni posmatrači nemani koja je rušila decenijama stvarana dobra i gutala njihove živote.

Evo jednog ilustrativnog primera: u Drugom svetskom ratu Sjedinjene Američke Države izgubile više brodova i mornara od nevremena nego od neprijatelja. Ni strašne nemačke podmornice, ni fanatične japanske kamikaze nisu uspele da ugroze Amerikance koliko morske oluje i nabujali talasi.

Naša atmosfera je velika toplotna mašina. Šta će se desiti sa vremenom čista je lutrija, čak i za modernog čoveka koji je sve svoje nade položio u pozitivističku veru i neprikosnovenost nauke. Katastrofe se dešavaju, a posledice su stravične.

U cunamiju na obalama Indijskog okeana krajem 2004. poginulo je više od sto hiljada ljudi. Pre nekoliko godina Venecuela je oplakivala desetine hiljada mrtvih zbog neobuzdanih poplava koje je nagovestilo nekoliko naizgled bezazlenih oblaka. U Indiji svake godine monsunske kiše uzmu danak u stotinama života.

Čak i kad ga ne snađu katastrofe, čovek deluje kao večni gubitnik u nadmudrivanju sa klimom. Osvrnimo se samo oko sebe. Meteorolozi su sredinom januara tvrdili da će ovo biti blaga zima, gotovo bez snega. A onda je beli pokrivač okovao pola Evrope i nije popuštao ceo februar. Temperature su pale daleko ispod višegodišnjeg proseka iako smo u decembru i januaru uživali u gotovo prolećnoj atmosferi.

Potopljena iluzija

Već nekoliko vekova istraživači uporno i sistematski pokušavaju da proniku u klimatske ćudi. Meteorologija je od umetnosti 17. veka izrasla u razgranatu naučnu disciplinu. Danas u svetu radi na desetine instituta u kojima je klima jedini predmet izučavanja. Diljem planete postavljeno je na hiljade meteoroloških stanica.

Pa ipak, vremenske neprilike i dalje ubijaju. Ako se zna da je snaga atmosferskih nepogoda višestruko veća od ukupnog nuklearnog potencijala, logično je zapitati se da li čovek ima šansu protiv klimatskih ćudi.
Sredinom devedesetih preduzet je jedan smeo pokušaj u kome su učestvovali naučnici iz više zemalja. Projekat je koštao milione dolara, a ipak je dao samo ogranične rezultate. Stručnjaci su nabavili skupe instrumente i sonde, seli u avion i popeli se iznad Alpa, zapravo iznad velikih oblaka.

U njih su bacili sonde koje su emitovale signale, a naučnici su ih hvatali od Kalifornije do Sibira. Šta je bio rezultat? Otkiveno je da se u oblacima nalazi energija ogromnih razmera iako oni sa zemlje deluju samo kao bezazleni skrivači Sunca.

Povod za ovo istraživanje u Alpama bla je katastrofa koja je 1993. zadesila jedno seoce u Švajcarskoj. Tada su poginule samo dve osobe, ali je pričinjena šteta od nekoliko stotina miliona dolara. Evo šta se desilo: vreo talas iz Afrike podigao je ogromnu količinu vode iz Mediterana. Nošeni vazdušnim strujama, oblaci su krenuli put Alpa. Prešli su niže visove, a onda su ih zaustavili oni najviši, tačno iznad doline u kojoj se nalazi stradalo selo.

Nemajući kud, oblaci su jednostavno počeli da se prazne. Kiša je padala danima, što je stanovništvu izgledalo sasvim obično. A onda su krenule bujice sa alpskih obronaka. Poplava koja je trajala samo nekoliko sati nanela naslage blata i kamenja visoke dva metra. Automobili su plivali kao plutani čepovi, drveće se odvajalo od zemlje kao jesenje lišće.

U istraživanju je zaključeno da su mirni oblaci čak potencijalno razorniji od tornada ili harikana. Iako ove oluje deluju razorno, one ipak svoju snagu koncentrišu na jedno mesto ili na ograničeno područje. Najbolji primer je „tvister” koji je pre nekoliko godina poharao američku Oklahomu. Ušavši u grad, on je oduvao kuće u prečniku od dvadesetak metara, kao da je pravio trasu za novi bulevar.

S druge strane, oblaci koji se sporo pomeraju samo naizgled deluju lenjo i tromo. Zapravo, oni su deo svojevrsnog perpetomobila: Sunce greje, diže vodu iz mora i okeana, pravi oblake koji odlaze u kontinentalne delove gde nastaju kiše, reke odnose vodu u more i onda sve iz početka.

Ako na površini okeana topao vazduh pređe 27 stepeni Celzijusovih i takav ostane nekoliko dana, to znači da će negde nastati velike neprilike. Iz perspektive čoveka, čista je tombola gde će to biti, jer odlučuju struje vetrova, a ne on.

Čarobno avionče

Moderna nauka je danas oslobođena iluzije da će ljudi jednog dana zagospodariti vremenskim prilikama. To se dogodilo posle silnih razočarenja koja su pokazala da se kiše mogu proizvoditi veoma ograničeno, da je najveći stepen kooperativnosti vetra sa čovekom kada okreće njegove vetrenjače za proizvodnju struje.
Stoga su eksperti u prvi plan istakli naizgled sasvim prozaičan cilj: produžiti validnost vremenske prognoze kako bi ljudi dobili dovoljno vremena da se pripreme za odbranu od elementarnih nepogoda.

Otkako su sedamdesetih godina prošlog veka lansirani prvi meteorološki sateliti, prognostičari su dobili priliku da detaljno prate klimatske promene. Satelitski objektivi danas pokrivaju celu planetu, što bi trebalo da znači da više nema nepoznanica u klimatskim kretanjima.

Međutim, vremenska prognoza, bez obzira da li je objavljuju sineoptičari iz američke NASA ili iz srpskog hidrometeorološkog zavoda, vredi najviše pet dana. Često ni toliko. Prognostičari kažu „Sutra ponesite kišobrane”, a onda niotkud ugreje sunce zbog čega ambrela postaju prvorazredna smetala.

Danas se u više odvojenih istraživanja radi na projektima koji treba da produže tačnost vremenske prognoze. Tačno je da su sateliti opasali planetu, tačno je da su doprineli otkrićima poput saznanja da na Antartiku ima manje padavina nego u Sahari. Ali, sateliti snimaju zemljinu površinu, no ne zalaze u oblake.
Najviše pažnje izaziva američki prijekat iz kojeg je proizašla leteća sonda vredna velikog poštovanja. Aviončić nalik na igračku bogatih skorojevića koja se navodi daljinskim upravljačem, poseduje neverovatne karakteristike.

On može da leti četiri dana bez prizemljavanja, ceo Atlantik preleće samo sa pet litara goriva, a ništa mu ne mogu ni najjače turbulencije. Ova letelica je opremljena desetinama senzora koji iz atmosfere prikupljaju svakojake podatke. Zapravo, reč je o svojevrsnom špijunskom avionu koji „češlja” atmosferu, kao nekad U2 Sovjete.

Ovaj projekat je dao dobre rezultate. Naučnici su zaključili da bi flota od nekoliko desetina ovakvih letelica čoveku obezbedila gotovo čarobnu sposobnost. Tačnost vremenske prognoze bi porasla sa pet na 15 dana, što bi bilo dovoljno da se ljudi pripreme i za najveće elementarne nepogode.

Rasterećeni iluzije da svojoj vrsti mogu podariti moć nad vremenom, naučnici su izgleda konačno krenuli u dobrom pravcu. Prirodne katastrove izazvane meteorološkim kretanjima će nastaviti da se dešavaju, a čovek će, kao i oduvek, samo pokušavati na vreme da se zaštiti. S tim, što će u budućnosti moći duže da se priprema. Ako su tačne crne slutnje stručnjaka da su neke atmosferske prilike u nagoveštaju, poput globalnog zagrevanja, još opasnije od razornih oluja, padavina i poplava, onda je svaki trenutak više dragocen.


Dnevnik, mart 2005.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара