Još jedna manija se širi internetom: Bloger - novo ime za besposlene
14:08
Blogeri su pisci trivijalne književnosti. Oni na blogerskim sajtovima vode lične dnevnike koji su dostupni svima. Na taj način dobijaju priliku da vaskolikom univerzumu oglase tajne svog vlastitog kosmosa. Blogovanje nije hiper-tekst, blogeri nisu skribomani. To su obični ljudi skromnih izražajnih mogućnosti, više skloni pravopisnim i gramatičkim greškama nego li velikim idejama
Sve je više blogera! Posle soba za ćaskanje, veb-kamera uživo, irc-ovanja i
sličnih zanimacija, na red je stigla nova zanimacija iz koje se rodilo novo
„zanimanje” i ceo pokret poklonika neobične subkulture. Navika svakodnevnog
pisanja koještarija institucionalizovana je na internetu posredstvom mnoštva
sajtova koji su namenjeni samo za pisanje on-lajn dnevnika, javno dostupnih
svima.
Blogovanje nije hiper-tekst, koji je proslavio mnoge on-lajn stvaraoce
tokom prethodne decenije. Blogeri nisu skribomani, to su obični ljudi, skromnih
izražajnih mogućnosti, više skloni pravopisnim i gramatičkim greškama nego li
velikim metafizičkim idejama. Blogeri su, zapravo, osobe koje su u blogovanju
dobile šansu da se bar za trenutak izvuku iz amorfnosti mase i oglase svetu
postojanje svog univerzuma. Do nedavno, za to je bilo potrebno izvesno
informatičko predznanje na osnovu kojeg su nebrojani samoljupci pravili lične
internet-prezentacije.
Međutim, na sajtovima za blogovanje dovoljno je zatražiti i besplatno
dobiti virtuelni prostor koji će služiti za pisanje svakodnevnih dogodovština i
zapažanja. Neki pišu zaista šta im se desilo tokom jednog dana, dok drugi s
neznanim čitaocima dele filozofska, morlalna, religiozna i svakojaka druga
uverenja.
Besposličari za kompjuterom
Kritičari ove pojave postavljaju sasvim logično pitanje: Ko to provodi sate
i sate, i to svakog ili skoro svakog dana, sričući koještarije koje možda niko
neće ni pročitati? Sumnjičavci su sami ponudili odgovor: Blogeri su
besposličari koji nemaju ništa pametnije na umu.
S ovom konstatacijom se ne slažu milioni poklonika blogovanja. Oni uporno
opisuju svoje živote u sekvencama. Osim banalnosti tema, blogovanje podrazumeva
loš stil, sijaset gramatičkih i pravopisnih grešaka. Pa ipak, zavisnici ne
odustaju. Šta više, ima i onih koji kažu da im je blogovanje promenilo život.
Loš stil i nepoznavanje književnog jezika i izražavanja samo su prilozi
tezi da je blogovanje zapravo javna tribina, oružje u rukama plebesa. I zato
zatovornici ove pojave kažu da je reč o novom doprinosu on-lajn demokratiji,
dok cinični kritičari uzvrađaju da je još Aristotel tvrdio da je demokratija
najgori oblik organizacije.
U celu priču se uključila i statistika. Prema istraživanjima, prosečni
pisac poruka na sajtovima koji okupljaju blogera, zapravo je – blogerka. Naime,
to su uglavnom adolescentkinje ili tek stasale žene, zastale negde na putu
između zapostavljenih školskih obaveza i posla koji nikako da nađu. Naravno,
ima i onih zaposlenih, pa tako jedna poklonica blogovanja iz Hrvatske, sa
nameštenjem u državnom preduzeću, konstatuje da ne zna kako bi joj prošlo radno
vreme da ne čita blogersku književnost.
Propašće ili neće?
Oni koji prate globalne tendencije na internetu već nadziru kraj ove
manije, uočavajući da je na Zapadu, gde je sve i počelo, nastupila oseka u
broju posvećenih blogera. Međutim, sa sigurnošću se ne može tvrditi da će
blogovanje nestati. Jer, setimo se, kada se pojavio radio, a kasnije i
televizija, mnogi su predvideli izumiranje štampe, koja je do danas ostala
nezamenjljiva, a njen profit se čak uvećao u odnosu na eru pre elektronskih
medija.
Činjenica da sajtovi namenjeni blogovanju ne traju više od godinu dana ne
govori u prilog da će ova, pomalo uvrnuta i sigurno trivijalna književnost,
ubrzo utihnuti. Blog-sajtovi brzo nestaju, ali novi nastaju još brže. Primer je
upravo pokrenuti sajt za blogere u Hrvatskoj, a svakako treba pomenuti i
činjenicu da je i najveći pretraživač „Gugl” omogućio pretraživanje blogerskih
baza.
Otkako je sveta, pojedinci su hteli da podele svoja uverenja sa okruženjem.
Do pojave interneta, većina je bila osuđena da opšti u krugu familije ili među
prijateljima i saradnicima. U najboljem slučaju, pojedinci iz milionskih masa
su se čuli samo dokle je dopirao njihov glas ili poštanska koverta s njihovim
pismom.
S internetom, situacija se poromenila, jer je depersonalizovani individum
dobio priliku da se oglasi na veliko. On može da zakupi, ili čak besplatno
dobije prostor kod preduzeća koja posreduju u pribavljanju internet-usluga. Ali
to zahteva informatičko naukovanje i znanje, te ipak nešto novca. Zato nije
daleko od istine konstatacija da je s blogovanjem došlo vreme u kome su
anonimusi dobili priliku da se besplatno predstave celom svetu, a da pri tom ne
trebaju biti informatički stručnjaci, niti vlasnici bilo kakvih informacionih
kanala.
S toga ne čudi što postoji veliki broj onih koji troše sate na pisanje
poruka koje će malo ko pročitati. Jer, pomenuta statistika kaže da je na
vrhuncu blogovanja jednu poruku konzumiralo šest čitalaca, uključujući i autora.
S porastom broja blogerskih adresa, te sa opadanjem početnog entuzijazma, broj
prosečnih čitalaca zaista opada.
Posmatrano konceptualistički, međutim, većinu neodoljivo privlači saznanje
da postoji novi medijum koji ruši sve prepreke na putu od ličnih misli do
milionske publike. Možda će se pojaviti još jednostavniji, a efikasniji kanali
komunikacije, a dok se to ne desi, blogeri će „čučati” na svojim blog-adresama.
Dnevnik, maj 2004.
Постови
0 коментара