Haos na globalnom tržištu nafte: Traži se litar više

14:19


Cene na tržištu nafte divljaju već nedeljama, a poznavaoci prilika kažu da na vidiku nema ničeg što bi smirilo stanje. Nafta bi za dva meseca mogla da košta i 50 dolara za barel, a najcrnji scenario kaže da će cena krenula ka neverovatnih 80 dolara


Sredinom sedmice američka sirova nafta koštala je više od 47 dolara za barel, što je najviša cena za poslednju 21 godinu. Upućeni kažu da je sada skoro sasvim izvesno da će najdalje za dva meseca barel nafte koštati 50 dolara. Jer, sve su prilike da će globalno tržište još neko vreme biti u stanju opšteg haosa koji  je posledica istovremenog delovanja nekoliko uzroka.

S jedne strane, izražena je enormna potražnja za naftom u svetu, a naročito u Kini čija je privreda u silovitom zamahu i Sjedinjenim Američkim Državama koje su posle trogodišnje recesije na putu potpunog oporavka. Na drugoj strani, nemiri u Iraku su se podudarili sa štrajkovima u Venecueli, nestabilnošću u Nigeriji, te problemima ruskog naftnog giganta „Jukos”.

Početkom sedmice dve vesti su nakratko zaustavile divljanje cena. Najpre je iz Karakasa javljeno da je venecuelanski predsednik Hugo Čavez dobio poverenje većine na referendumu za njegov opoziv. Čavezova pobeda, iako osporavana u zemlji i inostranstvu, nagovestila je da će se normalizovati proizvodnja u Venecueli koja je nedeljama bila paralisana štrajkovima.

Otprilike u isto vreme, iz Saudijske Arabije, zemlje koja proizvodi najveše nafte u svetu, poručeno je da će isporuke biti maksimalne sve dok se tržište ne stabilizuje. Na berzama su ovi signali dobro primljeni, pa je u ponedeljak američka sirova nafta pojeftinila sa 46 na 45 dolara.

Međutim, već u utorak iz Rusije je stigla vest kako menadžment „Jukosa” razimišlja o proglašenju bankrota usled poreskog duga teškog 3,4 milijarde dolara. Iako ruska kompanija ostvaruje samo dva odsto dnevne proizvodnje u svetu, vesti o „Jukosu” i iz „Jukosa” pomno se dočekuju pošto je globalno snabdevanje najvažnijim energentom ugroženo na više tačaka.

Svakako, najveća kriza vlada u regionu Perzijskog zaliva. U Iraku sukobi okupacionih snaga i pobunjenika se rasplamsavaju, učestale su sabotaže na naftnim potrojenjima. Trenutno, irački izvozni kapaciteti su prepolovljeni na milion barela dnevno. Nad Saudijskom Arabijom i ostalim zemljama Arapskog poluostrva nadvila se pretnja terorističkih napada, a najizvesnije mete su baš naftna postrojenja. Zbog toga su povećane bezbednosne mere, što poskupljuje proizvodnju.

Moćna Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEK), koja još korpu od sedam vrsta nafte drži u rasponu cene od 22 do 28 dolara, nagoveštava da bi se ovaj cenovni par mogao uskoro pomaći više. Članice opeka opravdavaju ovakvo razmišljanje činjenicom da je dolar već hronočno slab u odnosu na druge svetske valute, pa to umanjuje zaradu jer se nafta prodaje i kupuje uglavnom za američku valutu. A kako ove zemlje uglavnom žive od nafte, niži prihodi znače i smanjenje standarda i stagnaciju u razvoju.

Opšte prilike u svetu, naročito one bezbednosne, ne nagoveštavaju ništa što bi blagotvorno delovalo na cenu nafte u narednim mesecima. Kraj sukobima u Iraku nije na vidiku, terorističke organizacije prete novim napadima u regionu Bliskog istoka. Opozicija u Venecueli osporava Čavezovu vladavinu, a za to ima podršku SAD, pa nisu isključen nastavak nemira u toj zemlji. Kako sada stvari izgledaju, „Jukos” je na izdisaju, pa su spasonosne isporuke iz Rusije upitne.

Na nestabilnost globalnog tržišta dodatno utiče i činjenica da veliki prerađivači nemaju dovoljne količine nafte na zalihama, jer je poslednjih godina prevladala računica da je najbolja nafta koja brzo „menja ruke”. Stoga, sve se ozbiljnije slušaju upozorenja da bi nafta u doglednoj budućnosti mogla  nekontrolisano da poskupi. Neki kažu i do 80 dolara za barel.

Sve svetske nafte
U svetu se proizvode različite vrste nafte. Ipak, zbog lakšeg trgovanja, kvalitet nekoliko najznačajnijih vrsta je merilo za označavanje. Nafta za oznakom „brent”, koja se vadi iz Severnog mora, generalno je prihvaćena kao najznačajnije robno ime, prema kome se određuje cena mnogih podtipova na tržištu. Ova oznaka služi za određivanje cene dve trećine ukupne nafte na svetskom tržištu.
U Perzijskom zalivu sirova nafta iz Dubaija se uzima kao merilo za cene ostalih vrsta iz regiona. Cena nafte proizvedene u SAD se određuje prema „srednjoj zapadnoteksaškoj”, što znači da se ostale vrste nafte novčano ocenjuju upoređivanjem sa ovim robnim imenom.. Ipak, na njujorškoj merkantilnoj berzi, generalno se operiše sa „lakom naftom”, a to je svaka nafta u kojoj je manje od 0,5 odsto sumpora.
Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEK) formira cene proizvoda svojih članica na osnovu takozvane „korpe”, u kojoj su cene sedam vrsta nafte. Kako bi kontrolisali koliko članice organizacije proizvode i izvoze nafte (jedni drugima baš i ne veruju u pogledu pridržavanja kvota), OPEK formira raspon cena, koji je trenutno između 28 i 30 američkih dolara.

KO SU NAJVEĆI GUBITNICI?
Siromašnima još veće siromaštvo

U Međunarodnoj agenciji za energiju procenjuju da bi sadašnje stanje na tržištu najvažnijeg energenta moglo da smanji za pola procenta rast globalne ekonomije. Ipak, najgore će proći zemlje u razvoju čije zastarele industrije najviše zavise od nafte

Iz Međunarodne agencije za energiju (MAE) nedavno je saopšteno da bi cenovni poremećaj na tržištu nafte mogao da uspori globalni privredni rast ove godine. U MAE procenjuju da će rast biti umanjen za pola procenta ako prosečna cena na godišnjem nivou dosegne 35 dolara za barel, što je za nekoliko dolara više u odnosu na lanjski prosek.

Analitičari agencije su pre nekoliko dana revidirali procenu globalnih potreba za 750.000 barela dnevno, pa sada MAE operiše sa potrošnjom od 82,2 milona barela za dan. To istovremeno znači da je dnevni obrt nafte veći za 2,5 miliona barela dnevno u odnosu na prošlu godinu.

Povećanju tražnju za naftom izaziva ekonomski rast, naročito u Kini, ali i Indiji i nekim drugim zemljama Azije. Uporedo, privrede Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije su uspešno prebrodile recesiju i sada su u ekspanziji. Pozitivan razvoj u najjačim ekonomija odrazio se i na privredni boljitak u mnoštvu srednjerazvijenih zemalja i zemljama u razvoju, pa je potražnja za energentima opšta.

Naizgled, visoka cena nafte preti da pokvari ekonomske pokazatelje u celom svetu. Međutim, nije tako. Iako su SAD najveći potrošač, tamo je zavisnost od nafte sve manja. Naime, stepen iskorišćenosti po barelu je znatno veći usled primene savremene tehnologije. Osim toga, delatnosti poput informacie industrije danas su okosnica američke privrede. A oni troše malo nafte.

I druge razvijene sredine, poput EU ili Japana, u znatnoj meri zadovoljavaju energetske potrebe iz drugih rezursa, poput nuklearnih i hidrocentrala, a sve su više zastupljeni i alternativni izvori kao što su energija sunca ili vetra. Tamo, dakle, industrija troši sve manje nafte po jedinici proizvoda.

Logično je, stoga, da su najnovijim cenovnim divljanjem najviše pogođene zemlje u razvoju. Njihove „prljave” tehnologije uglavnom pokreće nafta i njeni derivati. Učešće „crnog zlata” po jedinici proizvoda u ovim zemljama je znatno veliko, pa se svako povećanje cene najvažnijeg energenta neminovno idražava i na koštanje finalnog produkta.

Prva i vidljiva posledica u ovakvim zemljama, a i Srbija je takva, ogleda se u poskupljenju naftnih derivata. To opterećuje budžete vozača, koji zbog većih izdvajanja za benzin nemaju novac za druge potrebe. Na duže staze, ovakvo stanje može dovesti, ne samo do usporavanja privrednog razvoja, već i do stagnacije i smanjenja proizvodnje.

Dodatnu brigu predstavlja međunarodna razmena. Zemlje u razvoju, čije izvozne proizvode viša cena nafte čini nekonkurentnim, ostaju bez spoljnih tržiša i neophodnih deviznih priliva. S druge strane, razvijene zemlje, u kojima ekonomije ne zavise više od naftnih derivata kao nekad, nesmetano izvoze u nerazvijene sredine, čime jaz postaje sve veći.

Stoga se već čuju upozorenja da divljaanje cena nafte treba što pre zaustaviti. Jer, ni bogatima ne ide u prilog da siromašni budu još siromašniji. Osim što će imati manje novca da kupuju robu i usluge iz razvijenih država, zemlje u razvoju će postati socijalno, politički i bezbednosno nestabilne. A najnovija poglavlja u istoriji sveta govore da su baš takve sredine izvor globalnoe nestabilnosti.

Nije im skupo
Na potražnju nafte i njenih derivata u SAD značajno utiče nemsmanjenjena prodaja sportskih i terenskih automobila koji troše mnogo goriva. Na sadašnju cenu goriva od dva dolara po galonu utiču i povećani izdaci rafinerija koje moraju da proizvode različite benzine za pojedine države SAD u kojima ekološki propisi nisu isti. Ipak, analitičari procenjuju da bi američke vozače panika uhvatila tek kada bi cena po galonu dosegla tri dolara. Inače, prosečna cena goriva u SAD je niža u odnosu na mnoge evropske zemlje.


POGLED U BUDUćNOST: NA PUTU NAJGOREG SCENARIJA
Ima li nade?

Ako globalno tržište izdržava trenutnih 47 dolara za barel nafte, izdržaće i magičnih 50. Cene nafte brzo rastu, ali brzo i srljaju u ambis, kao pre nekoliko godina kada je barel koštao manje od 20 dolara. Svetske potrebe će se nekako nivelisati sa ponudom i nova stabilnost će se uspostaviti.

Ali, šta ako se jednom, možda i u bliskoj budućnosti ostvari najgori scenario koji bi imao nesagledive posledice, ne samo po svetsku privredu, već i za ljudsku civilizaciju uopšte. Jer, najčešće nismo ni svesni koliko važnu ulogu ima „crno zlato” u današnjici.

Stručnjaci za bezbednost upozoravaju da je od nekoliko vitalnih sistema na kojima se bazira savremena civilizacija, onaj energetski najranjiviji. Globalni sistem snabdevanja naftom, koja je i dalje nezamenjljiv izvor energije, osetljiv je na najmanje poremećaje, što se ogleda u nestabilnosti cena.

Ove činjenice su svesni i oni koji se ne slažu sa trenutnom raspodelom moći u svetu, a to se pre svega odnosi na pripadnike ekstremističke organizacije „Al kaida”. Koordinirane sabotaže na nekoliko ključnih mesta dovele bi čovečanstvo u stanje sveopšteg kolapsa.

To pokazuje i primer Iraka, gde je dovoljno samo na par mesta prekinuti centralni naftovod, koji ima dva kraka, i nafte – nema. Ako bi se izvele sabotaže u Saudijskoj Arabiji, koja je najveći proizvođač u svetu, ili u postrojenjima još nekoliko zemalja, „crno zlato” bi bezmalo vredelo kao ono pravo. Već sada cenu nafte opterećuju povećani troškovi bezbednosti.

Stoga ne čudi što su mnoge vlade razvijenih zemalja zainteresovane da ceo sistem, od naftnih polja do benzinskih pupa bude što bezbedniji. Nije daleko od istine ocena da je strategija SAD u ratu sa Irakom bila da stave tamošnje rezerve nafte pod kontrolu, a da je svrgavanje Sadama Huseina bilo samo izgovor.

Nedavno objavljeni dokumenti iz tajnih arhiva pokazuju da su Amerikanci razmatrali i opštu invaziju na Bliski istok tokom naftne krize početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su Arapi udruženo uveli naftni embargo Zapadu zbog ratnog pohoda Izraela.

Da li će crpljenje, prerada i potrošnja nafte odoleti sve češćim pretnjama i nasrtajima „sila zla”, kako ih je nazvao američki predsednik DŽordž Buš? Mnogo se para ulaže u mere bezbednosti samo da naftovodi ne bi presušili i sistem za sada funkcioniše. Ali, dokle? Umesto sigurnog odgovora, ostaje samo nada da se najgore neće desiti.

Stroga štednja
Ako cene nafte nastave da rastu, nije nemoguće da će se u mnogim zemljama primeniti brojne mere štednje. Setimo se da je u bivšoj Jugoslaviji, sredinom osamdesetih, važio sistem vožnje „par-nepar”. Ali, šampioni su Britanci, koji su u jeku velike naftne krize pre trideset godina uveli 12 mera štednje. Najvažnija je bila odluka o pridržavaju upustava za brzinu, koja je smanjena na 70 milja na sat, a prekršioci su plaćali kaznu od 100 funti. Izračunato je da su ove mere trebale da donesu uštedu od 700 miliona funti godišnje, ali je zato vlada pretrpela brojne kritike i izgubila na popularnosti.

POLITIKA I NAFTA
I u klin, i u ploču

Do sada su trojica kandidata za predsednika Amerike izgubila trku jer su njihove partije bile na vlasti kada uoči izbora došlo do poskupljenja goriva. Na tu kartu igra demokrata DŽon Keri, izazivač aktuelnog predsednika DŽordža Buša

U jeku preizborne kampanje za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, dvojica rivala su otovili i temu nafte. Prvi je „nagazio” kandidat tamošnjih demokrata DŽon Keri, koji je kritikaovao administraciju aktuelnog predsednika DŽordža Buša za sadašnje stanje.
Keri i inače najviše napada Bušovu ekonomsku politiku, gde je sadašnji predsednik „najtanji” po uverenju tamošnjih birača. A cene benzina su gotovo sigurna karta na koju treba upotrebiti protiv partije na vlasti.

Analitičari podsećaju da je predsednik DŽimi Karter izgubio trku za drugi mandat od Ronalda Regana baš u vreme kada su cene derivata značajno povećane. Slično je prošao i republikanac DŽerald Ford, koji je seo u belu kuću posle ostavke Ričarda Niksona. Ford nikad nije nije postao izabrani predsednik SAD jer ga je, između ostalog, u jeku predizborne kampanje snašlo poskupljenje benzina.

Kada je na izmaku predsedničkog mandata Bila Klintona cena goriva opet počela da raste, njegova administracija je „upumpala” deo strateških rezervi na tržište, nadajući se da će time utrti put za pobedu Al Goru. Pobedio je Buš!

U sadašnjoj kampanji republikanci nastoje da se tema goriva što manje spominje, naročito u državama na zapadnoj obali, gde je ono i inače skuplje, a destinacije koje ljudi svakodnevno prelaze od kuće do posla duže u odnosu na istočni deo SAD.

Iako niko ne tvrdi da će aktuelni predsednik izgubiti sledeću trku za Belu kuću, analitičari podsećaju da je divljanje cena benzina u SAD jako loš znak za partiju na vlasti.


Dnevnik, avgust 2004.


Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара