Skupe zabave u mondenskim me­sti­­­­ma, đuskanje po bučnim di­sko­te­ka­ma, izbegavanje petardi po prepu­nim trgovima ili intimni doček u društvu po­ro­dice i prijatelja... Od kako je pre nekih 400 godina savremena civilizacija „navučena“ na Novu godinu kao univerzalni praznik, ovaj događaj je po­stao jedan od najva­žnijih za sve nas.

Međutim, možda niste znali da tradicija pro­sla­vlja­nja dolaska nove godine seže čak do Va­vi­lo­na­ca, koji su još osam hiljada godina pre nove ere sve­čano dočekivali sledeće leto. Istoričari kažu da su oni slavili 11 dana, priređujući svakojake bahanalije.

Rano Hrišćanstvo nije bilo na­klo­nje­no prema pro­slavi Nove godine, smatrajući sve­tko­vine u ve­zi sa njom paganskim nasleđem. Vremenom je Crkva ipak po­stala fleksibilna spram ovog obi­ča­ja, pa se u ne­kim sredinama sme­na dve godine obeležava u znak sećanja na Hristo­vo obrezivanje.

Za proslavu No­ve godine karakteristični su bro­jni običaji, od kojih su neki zbog ponavljanja više stotina godina postali uni­ve­­rzalni. Na primer, svečano zavetovanje: kada neko to­kom predstojeće no­vogodišnje noći izjavi da prestaje da pije ili puši, neće učiniti ništa novo. Jer, još su ovde pominjani Vavilonci na pre­lazu u novu davali obećavali da će vratiti  dugove iz prethodne godi­ne.

Tradicija personifikacije dolazećeg leta sa malom decom potiče od sta­rih Egipćana, za koje je dete bilo simbol novog rađanja.

Antički Grci su  600 godina pre Hrista pra­znovali Novu godinu u čast boga vina Di­o­ni­zija, noseći dete u košari od pruća, što beše si­­mbol plodnosti.

Crkva se dugo bunila protiv uče­š­ća dece u proslavi na ovaj način, ali su ona vremenom prihvaćena kao simbol Hristovog rađanja.

U mnogim sredinama i danas se održa­­lo verovanje o uticaju prvih trenutaka ili ne­koliko prvih dana januara na ostatak godine.

Već vekovima uobi­čajeno je misliti da će nam tokom cele godine od ruke ići ono što dobro ura­dimo 1. januara. Većina se ljubi sa bli­žnjima nekoliko minuta posle po­noći, kako bi bu­du­ćnost bila ispunjena po­lju­pcima, kažu etnolozi.

Ponegde je rasprostranjeno uve­renje da će prvi po­se­tilac u novoj go­di­ni doneti sre­ću ili nesreću kući u koju dolazi. Pože­ljno je da on bude crno­kos i mršav...

Prema verovanju, va­žno je i šta će bi­ti na trpe­zi za No­vu godinu. U nekim kultu­rama je raspro­stra­­njeno uverenje da ko­nzi­miranje onog što je okru­glo do­no­si sre­­­ću u Novoj go­di­ni jer predsta­vlja si­­mbol pu­nog kru­ga. Zato Holanđani u najluđoj noći neu­me­reno jedu krofne, verujući da će to do­ne­ti sreću.

U Severnoj Ame­rici, pak, jedu - gra­šak. To simbolizuje nagoveštaj dobre godine. A ako  je serviran sa svinjskom gla­vom ili šunkom, sve će biti još bolje jer sve to zajedno simbolizuje prospe­ri­tet. U nekim sredinama skuvana glavica kupusa nije ništa drugo do pri­zivanje velikih para u sledećoj go­dini. Ponegde i pirinač predstavlja dobar izbor za novogodišnji obed jer obećava bolje dane svima.

Različiti ljudi - različiti običaji. Svima je, me­đu­tim, zajedničko da slave dolazak nove godine.

Srbi slave dvostruko

Rimljani su uveli pravilo da smena go­dina nastupa između 31. decembra i 1. januara. Međutim, prošli su vekovi dok to u većem delu sveta nije prihvaćeno. Na primer, u Engleskoj i njenim kolonijama, 25. mart je važio za prvi dan u godini sve do 1752.

Pravoslavni Srbi, osim zvanične, pro­slavljaju 14. januar kao prvi dan „pravo­sla­vne nove godine“ - zapravo 1. januar po  julijanskom kalendaru.

Interesantno je da je posle Prvog svetskog rata zbog nastanka nove države sa velikim brojem katolika baš Srpska pra­voslavna crkva pokrenula inicijativu u pravo­sla­vnom svetu o pre­la­sku sa julijanskog na gre­go­rijanski kalendar.

Prešli su Grci, Rumuni... ali ne i Srbi jer zbog nacionalno-verske netrpeljivo­sti, koja je buknula u Kraljevini SHS, od­lu­ka o prelasku na novi kalendar nije doneta.

Zato što je zemlja okrugla, zato što se neprestano okreće, zato što vreme teče... Nova godina biva dočekivana 35 puta.

Baš tako: postojanje 35 vremenskih zona razlog je što ljudi sa različitih mesta na planeti Zemlji do­čekuju novu godinu u ra­zli­či­tim trenucima, pogrešno verujući kako je ona za sve došla baš kada je na njihovom satu otkucalo ponoć.

Zapravo, teoretski je moguće da ista osoba, recimo - baš vi, dočeka Novu godinu svih 35 puta. Za to biste trebali da imate izuzetno dobru kondiciju, te prilično novca da  bi­ste leteli trenutno na svetu naj­bržim putničkim avi­­o­nom „ko­nkordom“. Na­ra­vno, trebalo bi da postoji i kružna avionska linija oko sveta koje za sada - nema.

Ta­kva lu­do­rija, bar koliko je nama poznato, u stvarnosti nije izve­dena na pre­lazu između 31. de­ce­mbra i 1. ja­nu­­ara. Ako nešto ne biva u stva­rnom svetu,  me­đu­tim, ne znači da je neostvarljivo u vi­rtu­e­lnoj stvarnosti.

Već nekoliko prethodnih „prilika“, poklonici Interneta iz svih vre­­me­nskih zona zajednički dočekuju Novu godinu na takozvanom „čatu“ - komunikaciji uživo putem sve­tske mreže.

Dakle, „usamljena srdašca“ ne treba da brinu: u novogodišnjoj no­ći niko ne mora biti sam. Dovoljno je „otići“ do Interneta gde čekaju mi­lioni potencijalnih prijatelja koji se takođe nisu „ubacili“ na neku stvarnu žurku.

Uz grickalice pored kompjutera i do­bro vino doček će početi tačno u po­dne 31. decembra, kada će če­stitke primati slavljenici iz Oklanda na Novom Zelandu i trajati u naredna 24 časa, sve dok novu godinu ne dočekaju i žitelji iz grada Apia u Za­pa­dnoj Samoi.

Dve hiljade godina pre Hrista, Va­vilonci su ustalili mesto u ka­lendaru za smenu godina. De­ša­­valo se to svaki put posle pro­lećne ra­­vnodnevice, u noći kada bi prvi put bio vi­dljiv mesec. Da­­kle, krajem marta.

I potonje civilizacije su slavile po­četak novog leta u martu za koji su verovali da je naj­lo­gi­čnije vreme za to: priroda se po­novo budi, počinje novi ciklus po­ljopri­vrednih po­slova...

I možda bi tako ostalo za­na­vek da 153. go­di­ne pre Hrista ri­mski senat  nije odlu­čio da smena go­dina biva izme­đu 31. decembra i 1. januara kada su u Rimu, inače, na du­žno­st stupali novi konzuli.

To s razlogom jer su razni vlasto­dršci u sve­ko­likom Carstvu tu­ma­či­li kalendar po na­ho­đenju, nasumice pro­gla­ša­vajući nove i za­vrša­vajući stare godine.

Odluku Senata u delo je sproveo tek Julije Ce­zar 46. godine pre nove ere. Da bi tada važeći ka­le­ndar bio usklađen sa astronomskim poja­vama, godina 46. je administrativnom odlukom pro­­du­žena na 445 dana.

U ranim civilizacijama vladalo je pravilo da novi mesec počinje one noći kada se na nebu prvi put po­javi Mesec. Međutim, kako to­kom oblačnih večeri nije bi­lo moguće posmatrati de­ša­vanja na nebu, ubrzo je primenjeno matematičko pro­­­računavanje.

Tako izračunat mesec, na­zivan sinodički ili lu­na­rni, trajao je 29 dana, 12 sa­ti i 44 minuta. Dva­na­est lu­narnih meseci je činilo godinu od 354,36 dana, što je bilo 11 dana manje od takozvane „tropske go­dine“.

Radi držanja koraka sa Su­ncem, lunarni kalendar je pro­širivan dodatnim mesecom kada je uočavano da prilično odudara od uobi­ča­je­nih termina za pojedine poljopri­vre­dne radove.

Shativši važnost kalendara, Julije Cezar je naložio astronom u Sosigenu da sastavi najpo­uzdaniji mogući. Po julijanskom kalendaru, tako nazvanom u slavu Cezara, svaka godina  je imala 365 dana, dok je svaka če­tv­rta bi­va­la prestupna sa 336 dana. Pravilo o pre­stu­pnoj godini striktno je počeo pri­menjivati Avgust Cezar 8 godi­ne nove ere.

Međutim, svakih 385 godina, ja­vljaju se tri pre­stupne godine. Kao rezultat toga, dolazi do neslaganja kalendarskih i stvarnih ra­vno­dnevnica. A kako prolećnja ra­vno­dne­vnica određuje Uskrs, kato­li­čki papa Grgur Trina­esti je odo­brio kalendar astronoma Kri­sto­fera Kalviusa (1537. – 1612.), koji danas važi u celom svetu. Gregorijanski kalendar, nazvan  po papi, po­stao je punovažan ta­ko što je iza 4. okto­bra usledio 15. oktobar 1582.

Uvedeno je precizno pravilo da pre­stupna go­dina može biti sa­mo ona koja je deljiva sa brojem če­ti­ri, kao i godine koje za­vrša­vaju sa dve nule ako su de­ljive brojem 400. Na osnovu toga lako je utvrditi da su, na pri­mer, prestu­pne godine bile 1600, 1984, 2000, ali ne i 1800. ili 1900. godina.

Od Hrista

Oko 525 godine nove ere mo­nah Dionisijus Eksigus je pre­dložio, a prihvaćeno je 500 godina kasnije da leta budu ra­čunata od godine rođenja Hri­sto­­vog koja je označena kao godina prva ili ano domini – leto Go­spoda Boga. Godina pre nje je na­zvana prvom pre Hrista. Da­nas naučnici smatraju da je godina Hristovog rođenja po­gre­šno određna tvrdeći da se on ro­dio 4. godine nove ere.

Međunarodna imena meseci potiču od rimskih naziva. Januar od reči „janus“ koja označava po­četak i kraj, februar od „fe­bru­alia“ – perioda za okajavanje greha, mart od Marsa - rimskog boga rata, april od reči „ape­ri­re“ – otvoriti se, cvetati. Maj od imena Maia – boginja rasta biljaka, jun od reči „juvenius“ ko­ja znači mladost, jul od imena Ju­­lija Cezara, a Avgust od ime­na Avgusta, prvog rimskog impe­ra­tora. Naziv za septembar po­ti­če od rimske reči „septem“ – sedam, oktobar od reči „okto“ – osam, novembar od reči „novem“ – devet i decembar od reči „decem“ – deset. To zato što je rani rimski kalendar imao deset meseci, kada je septembar bio se­dmi, a decembar deseti.

Nedelja

Vavilonci su koristili ne­a­stro­nomski sedmodnevni in­te­rval za sedmicu, koji su kasnije usvojili Jevreji. Sedmom da­nu – Šabatu, dato je religio­zno značenje. Nezavisno od toga, Rimljani su povezali ciklus od sedam dana sa Suncem, Mesecom, Saturnom, Marsom, Merkurom, Jupiterom i Venerom. Imena dana u romanskim jezicima potiču od imena ovih planeta.

Dnevnik, decembar 2001.