Ne­dav­ni zlo­čin i smrt voj­ni­ka Ome­ra Đo­ko­vi­ća, ko­ga je u bli­zi­ni Le­skov­ca ubio po­li­ca­jac, uz­bur­ka­la je jug Sr­bi­je. Dva­de­set dvo­go­diš­nji mla­dić iz se­la Đu­sić kod Tu­zi, po­be­gao je iz ka­sar­ne ne­ko­li­ko da­na poš­to je u nju do­šao na od­slu­že­nje voj­nog ro­ka, i u vi­kend na­se­lju Ru­dar­ska Ču­ka ubio La­za­ra Mi­li­ća i po­ku­šao ubi­stvo još dvo­je lju­di. Smrt­no je na­stra­dao kad je na­pao po­li­caj­ca, ko­ji je u sa­mo­od­bra­ni po­te­gao piš­tolj.

Me­di­ji u ino­stran­stvu, ali i u Cr­noj Go­ri, op­šir­no su iz­veš­ta­va­li o slu­ča­ju voj­ni­ka Đo­ko­vi­ća, za ko­ga rod­bi­na tvr­di da je bio mi­ran mla­dić, a ko­ji je u po­sled­njem pi­smu po­ro­di­ci, na­vod­no, na­pi­sao ka­ko je „si­tu­a­ci­ja ov­de teš­ka, sva­ki dan se ko­lju i ubi­ja­ju“. Po­li­tič­ke par­ti­je Al­ba­na­ca i Mu­sli­ma­na su u svo­jim sa­op­še­nji­ma is­ta­kle ka­ko vi­še“ni­su sprem­ne da svo­je mla­di­će da­ju voj­sci ko­ja im ne ga­ran­tu­je bez­bed­nost i ko­ja ih ubi­ja“, a u De­mo­krat­skoj uni­ji Al­ba­na­ca iz Ul­ci­nja su gla­sno za­lju­či­li da je Đo­ko­vić „zver­ski i muč­ki ubi­jen“. Dr­žav­ni tu­ži­lac Cr­ne Go­re Vla­di­mir Šu­šo­vić je, na ini­ci­ja­ti­vu Cr­no­gor­skog hel­sin­škog od­bo­ra,  po­kre­nuo is­tra­gu o  Đo­ko­vi­će­voj smr­ti ia­ko to ne spa­da u nje­go­vu nad­le­žnost.

Tra­gi­čan do­ga­đaj, o ko­me pred­stav­ni­ci Voj­ske Ju­go­sla­vi­je ću­te, još je jed­na u ni­zu ne­pri­jat­no­sti, ko­je po­sled­njih me­se­ci su­sti­žu ar­mi­ju. Čak i ako sa­mo de­li­mič­no ta­čan, po­da­tak ko­ji je iz­neo pot­pred­sed­nik Skupšti­ne Cr­ne Go­re Ri­fat Ras­to­der, da je u ovoj re­pu­bli­ci 140 mla­di­ća od­bi­lo po­zi­ve za slu­že­nje voj­nog ro­ka, dok ih je 105 de­zer­ti­ra­lo iz je­di­ni­ca, u naj­ma­nju ru­ku je za­bri­nja­va­ju­ći.

Naj­no­vi­ji iza­zov voj­sci je, do­du­še ne­ar­ti­ku­li­sa­ni, po­kret ro­di­te­lja voj­ni­ka, ko­ji upor­nim pro­te­sti­ma po­ku­ša­va­ju da iz­dej­stvu­ju eva­ku­a­ci­ju svo­je de­ce sa Ko­so­va. Njih sto­ti­njak se pre dva­de­se­tak da­na po pr­vi put oku­pi­lo is­pred Ge­ne­laš­ta­ba u Be­o­gra­du.

- Ge­ne­ral-ma­jor Gra­di­mir Ži­va­no­vić, po­mo­ćnik na­čel­ni­ka Ge­ne­ralš­ta­ba, iz­ja­vio je da ne po­sto­ji ni­ka­kva mo­gu­ćnost da na­ši si­no­vi bu­du po­vu­če­ni sa Ko­so­va. Ka­da smo pi­ta­li da li na­čel­nik Ge­ne­ralš­ta­ba Mom­či­lo Pe­ri­šić mo­že do­ne­ti ta­kvu od­lu­ku, on je od­go­vo­rio da je po­zna­to ko u ovoj ze­mlji je­di­no do­no­si od­lu­ke, re­kao je Alek­san­dar Ze­len­ko­vić, ro­di­telj iz Som­bo­ra. On je no­vi­na­ri­ma is­pri­čao da je nje­gov sin sa osta­lim voj­ni­ci­ma iz ka­sar­ne u Va­lje­vu od­ve­den na­sil­no na Ko­so­vo ne­de­lju da­na ra­ni­je, od ka­da po­ro­di­ca o nje­mu ne zna niš­ta.

Si­tu­a­ci­ja pod­se­ća na onu iz 1991. i ‘92, ka­da su Slo­ven­ci, Hr­va­ti i Mu­sli­ma­ni ma­sov­no de­zer­ti­ra­li iz ka­sar­ni JNA, a ka­sni­je i od­bi­ja­li da se oda­zo­vu po­zi­vu za slu­že­nje voj­nog ro­ka. Zbog pri­li­ka u ju­žnoj po­kra­ji­ni, u ko­joj je od al­ban­skih oru­ža­nih gru­pa stra­da­lo već ne­ko­li­ko voj­ni­ka, VJ je do­bi­la još jed­nog opo­nen­ta na do­ma­ćoj sce­ni u li­ku za­bri­nu­tih ro­di­te­lja.

Po­zna­va­o­ci ka­žu da se i unu­tar sa­me voj­ske, od­no­sno nje­nog pro­fe­si­o­nal­nog de­la, de­ša­va­ju pre­vi­ra­nja. U tom smi­slu, oni sma­tra se in­di­ka­tiv­nim po­sta­vlja­nje ge­ne­ra­la-pot­pu­kov­ni­ka Ra­do­sa­va Mar­ti­no­vi­ća za ko­man­dan­ta Dru­ge ar­mi­je sa se­diš­tem u Pod­go­ri­ci, ko­ga je na tu du­žnost ime­no­vao Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić.

Na ne­dav­noj sed­ni­ci Vr­hov­nog sa­ve­ta od­bra­ne, pr­voj ko­joj je pri­su­stvo­vao Mi­lo Đu­ka­no­vić od ka­da je po­stao pred­sed­nik Cr­ne Go­re, Mi­lo­še­vić je pri­stao da pot­pi­še pen­zi­ju za ge­ne­ra­la Bo­ži­da­ra Ba­bi­ća, Mar­ti­no­vi­će­vog pret­hod­ni­ka ko­ji se u cr­no­gor­skoj pred­iz­bor­noj kam­pa­nji otvo­re­no de­kla­ri­sao kao „bu­la­to­vi­će­vac“. 

To­kom po­me­nu­tog sa­stan­ka, na ko­me je Slo­ba ko­nač­no pri­znao Mi­la, ne­za­do­volj­ni su osta­li dva Bu­la­tov­ća. 

Mo­mir i Pre­drag su sme­nu u Dru­goj ar­mi­ji do­ži­ve­li kao obra­čun sa nji­ho­vim „ka­drom“ i na­ja­vu pri­bli­ža­va­nja nji­ho­vih po­li­tič­kih su­par­ni­ka i pred­stav­ni­ka Voj­ske u Cr­noj Go­ri.

Usled ta­kvog raz­vo­ja do­ga­đa­ja, mno­gi­ma se uči­ni­la za­ni­mlji­vom po­zi­ci­ja na­čel­ni­ka Ge­ne­ralš­ta­ba Mom­či­la Pe­ri­ši­ća, za ko­ga se čak tvr­di da je naj­ve­ći do­bit­nik po­sle sed­ni­ce VSO. Jer, sa­mo pre dva me­se­ca po­mi­nja­la se mo­gu­ćnost nje­go­ve sme­ne, što se naj­ve­ro­vat­ni­je ne­će de­si­ti, poš­to Pe­ri­šić uži­va sim­pa­ti­je Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, bez či­jeg gla­sa ni­je mo­gu­ća ni­ka­kva sme­na u vr­hu voj­nog esta­bliš­men­ta. Uz to, sma­tra se da je Mar­ti­no­vić je­dan od Pe­ri­ši­će­vih naj­po­u­zda­ni­jih lju­di, dok je Ba­bi­ćev od­la­zak za voj­ni vrh pra­va me­ra za ge­ne­ra­la ko­ji je pre­kr­šio stav Voj­ske da se ne me­ša u po­li­tič­ka pre­vi­ra­nja.

Kon­sta­ta­ci­ji da je srp­ski deo VSO, bio ras­po­lo­žen da vi­di le­đa Pe­ri­ši­ću do­pri­no­se i špe­ku­la­ci­je da je na nje­go­vom me­stu već „vi­đen“ sa­daš­nji ko­man­dant Rat­nog va­zdu­ho­plov­stva Lju­bi­ša Ve­lič­ko­vić. U svr­hu nje­go­ve pro­mo­ci­je u jav­no­sti, ka­žu upu­će­ni, or­ga­ni­zo­va­no je da ovaj vr­sni pi­lot iz­ve­de akro­ba­ci­je na su­per-avi­o­nu „MIG-29“ pred vi­še sto­ti­na hi­lja­da po­se­ti­la­ca proš­lo­me­seč­nog ae­ro­mi­tin­ga u Ba­taj­ni­ci.

O de­li­kat­nim od­no­si­ma iz­me­đu po­li­tič­kog i voj­nog vr­ha sve­do­če re­či jed­nog vi­so­kog ofi­ci­raVJ u pen­zi­ji, ko­ji je do ne­dav­no za­u­zi­mao va­žno me­sto u voj­nom vr­hu.

- Sva­ko ko je u Voj­sci po­ku­šao da uči­ni neš­to mi­mo vo­lje pr­vog čo­ve­ka re­ži­ma bio je pen­zi­o­ni­san. Ta­ko je 1993. pen­zi­o­ni­sa­no osam­de­se­tak ge­ne­ra­la pod pa­ro­lom pod­mla­đi­va­nja VJ, pri če­mu je pen­zi­ja za­o­biš­la mno­ge sta­re ofi­ci­re, ali za­to lo­jal­ne re­ži­mu. Ustva­ri, re­žim je stra­ho­vao da gru­pa sta­ri­jih ge­ne­ra­la ne ot­ka­že po­sluš­nost u jed­nom tre­nut­ku. Za­to su po­žu­ri­li da ih se re­še, a na nji­ho­va me­sta su do­ve­li mla­đe, ko­ji su uslo­vlje­ni na­pre­do­va­njem u slu­žbi, ka­že naš sa­go­vor­ni.

Od nje­ga sa­zna­je­mo da je svo­je­vre­me­no pen­zi­o­ni­sa­nje ve­li­ke gru­pe ge­ne­ra­la po­slu­ži­lo da se pre­ćut­no na njih pre­ba­ci kri­vi­ca za po­raz u ra­tu u ko­me SRJ for­mal­no ni­je ni uče­sto­va­la. Pa­ra­dok­sal­no je to, ka­že naš sa­go­vor­nik, što su rad­na me­sta pen­zi­o­ni­sa­nih ko­le­ga, uglav­nom „mi­rov­nja­ka“, za­u­ze­li upra­vo „rat­ni­ci“, od­no­sno ofi­ci­ri ko­ji su vo­di­li ope­ra­ci­je od Al­pa do Dri­ne.

Do jav­no­sti uglav­nom da ne do­spe­va­ju in­for­ma­ci­je o to­me šta bi mo­gao bi­ti uzrok ne­za­dovljstva dr­žav­nog vr­ha onim voj­nim. Po­mi­nju se po­li­tič­ki „is­pa­di“ po­put onog kad su pri­pad­ni­ci naj­e­lit­ni­je 63. Pa­do­bran­ske bri­ga­de, smeš­te­ne u Ni­šu, proš­le go­di­ne po­sla­li pi­smo po­drš­ke de­mon­stran­ti­ma ko­je je tu­kla po­li­ci­ja. Po­li­tič­ki vrh, na­vod­no, za­me­ra ge­ne­ra­li­te­tu što se ni­je eks­pli­cit­ni­je de­kla­ri­sa­lo pro­tiv Đu­ka­no­vi­će­ve stru­je u Cr­noj Go­ri.

Otva­ra­nje te­me o  po­lo­ža­ju Voj­ske u jav­no­sti, kao i o mo­gu­ćim tren­do­vi­ma unu­tar nje sa­me, na­me­će i pi­ta­nje o stvar­noj mo­ći Voj­ske Ju­go­sla­vi­je u slu­ča­ju ras­plam­sa­va­nja su­ko­ba na Ko­so­vu do gra­ni­ce kad bi bi­lo ne­op­hod­no učeš­će ar­mi­je. Svi do­ma­ći voj­ni ana­li­ti­ča­ri se sla­žu u jed­nom: su­kob sa NA­TO-m od­veo bi i Voj­sku Ju­go­sla­vi­je i ze­mlju u ka­ta­stro­fu. U su­ko­bu s al­ban­skim eks­tre­mi­sti­ma voj­ska je ne­dvo­smi­sle­no ja­ča, ali:

- Kad ge­ri­la ne gu­bi, ona do­bi­ja, kad voj­ska ne do­bi­ja ona i te ka­ko gu­bi. Te­ro­ri­stič­ka OVK po­sta­je sve le­gal­ni­ja, a na­ša voj­ska sve ma­nje le­gi­tim­na poš­to joj se ospo­ra­va pra­vo da in­ter­ve­ni­še, ka­že Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, voj­ni ana­li­ti­čar iz Be­o­gra­da.

Naš sa­go­vor­nik, biv­ši vi­so­ki ofi­cir, na­gla­ša­va još jed­nu sla­bost:

- Ne­ma do­bre voj­ske bez kom­na­dan­ta, ne­ma po­be­de kad ne­ma ko­man­de. Zna­mo da je vr­hov­ni ko­man­dant na­še voj­ske pred­sed­nik SRJ Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, ko­ji je to fak­tič­ki bio i pri­li­kom ra­to­va­nja pret­hod­nih go­di­na. Pri tom, sve je ma­nje onih ko­ji bi gi­nu­li zbog otr­ca­nih fra­za po­put one o Ko­so­vu - na­šoj ko­lev­ci. Voj­ska, kao i na­rod, že­li da zna šta je od­lu­če­no, ko­ji su even­tu­al­ni ci­lje­vi bor­be. Ofi­cir­ski ka­dar je sa­zdan od ži­vih lju­di ko­ji vi­de da Ko­so­vo po­la­ko iz­la­zi is­pod kon­tro­le, pri če­mu vr­hov­na ko­man­da ne do­no­si pra­ve od­lu­ke.

Danas, jul 1998.