Pro­fe­sor Pa­vlo­vić je sti­zao sva­ke sre­de po­pu­lar­nom „Ro­dom“. Ma­li avion je do­vo­zio pro­fe­so­ra iz pre­sto­ni­ce u no­vo­o­tvo­re­nu Vi­šu eko­nom­sku ško­lu u Brk­čom, u ko­joj su po­čet­kom še­zde­se­tih uče­ni zna­nju bu­du­ći struč­nja­ci za sa­mo­u­prav­nu eko­no­mi­ju. A nji­ma, po­to­njim eko­no­mi­sti­ma i ban­ka­ri­ma, sve je bi­lo lak­še i dra­že od po­la­ga­nja po­li­tič­ke eko­no­mi­je  kod sta­rog pro­fe­so­ra. Za­to su mno­gi „ti­po­va­li“ na van­na­stav­no dru­že­nje s Pa­vlo­vi­ćem, tač­ni­je na nje­go­vu sklo­nost ča­ši­ci.

Da­nas već u pen­zi­ji ili pri kra­ju rad­nog ve­ka, ne­ka­da­šnji stu­den­ti u Brč­kom za­bo­ra­vi­li su mno­ge de­ta­lje iz ško­lo­va­nja, ali za­to još do­bro pam­te zvuk sev­da­lin­ki ko­ji­ma ih je uve­se­lja­va­la pe­va­či­ca u sve­ča­nom sa­lo­nu ho­te­la „Po­sa­vi­na“.

Tu su s nje­nom pe­smom, ali i sa pro­fe­so­rom Pa­vlo­vi­ćem, do­če­ki­va­li ju­tra, a tre­zni­li su se po­red  ob­li­žne re­či­ce Bre­ke po­što bi od­ne­li svog pre­da­va­ča iz Be­o­gra­da do ho­tel­ske so­be  na pr­vom spra­tu „Po­sa­vi­ne“.

Go­di­ne su pro­la­zi­le, a kod Pa­vlo­vi­ća su po­lo­ži­li sa­mo oni ko­ji su pret­hod­no, ume­sto ka­fan­ske, za­gre­ja­li sto­li­cu stu­dent­skih so­bi­ca u ko­ji­ma su uči­li. Ne­ka­da­šnje ko­le­ge, ži­vot je ra­sta­vio po­sle stu­di­ja u Brč­kom, u ko­me je osta­la „Po­sa­vi­na“, a ma­lo da­lje i Bre­ka, či­ja se vo­da u sa­mom gra­du spa­ja­la sa Sa­vom. U du­goj isto­ri­ji ka­sa­be na oba­li dve re­ke sa­mo su dve či­nje­ni­ce „iz­di­za­le“ Brč­ko iz­nad okol­nih gra­di­ća: vi­so­ko­škol­ska usta­no­va u gra­du i svo­je­vre­me­no sre­di­šte ve­li­kog sre­za, ko­ji se pro­sti­rao od Sa­ve do Ma­je­vi­ce.

A on­da, kao da je po­me­nu­to bi­lo ma­lo, do­bi­lo je Brč­ko svo­jih pet mi­nu­ta za isto­ri­ju. Go­di­ne 1992. stra­da­li su mno­gi Br­ča­ci u bo­san­skom su­ko­bu. Mno­ge zgra­de su iz­go­re­le ili su sa­svim sru­še­ne, me­đu nji­ma i „Po­sa­vi­na“. Iz­go­reo je i mo­der­ni tr­žni cen­tar po­red Bre­ke, iz­gra­đen na pa­di­ni na ko­joj su se tre­zni­li ne­ka­da­šnji stu­den­ti po­sle bez­u­spe­šnih po­ku­ša­ja da na­mak­nu oce­nu iz eko­no­mi­je.

Brč­ko, kao ključ op­stan­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske, Brč­ko kao ka­men te­me­ljac su­ve­re­ne, ne­dje­lji­ve i cje­lo­vi­te Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Jed­no ka­žu Sr­bi, dru­go Mu­sli­ma­ni, a Brč­ko je ne­gde „ni na ne­bu, ni na ze­mlji“. U utr­ki­va­nju oko Brč­kog, ko­je sva­ko ho­će sa­mo za se­be, ni­ko i ne ha­je za po­lu­sru­šen grad i nje­go­ve sta­nov­ni­ke. One ko­ji ta­mo te­ško ži­ve i da­nas i one ko­ji tr­pe mu­ke po be­lom sve­tu i na­da­ju se da  će opet ži­ve­ti na oba­la­ma Br­ke i Sa­ve.

Danas, jul 1998.