Najviše preduzetnica i direktorki su Jelene, Ivane najčešće u nadzornim odborima

Od 300.250 registrovanih preduzetnika, 101.160, ili 33,5 odsto su žene, objavila je juče Agencija za privredne registre (APR) povodom 8. marta, Međunarodnog dana žena. Kada je reč o kompanijama, njih je u Srbiji registrovano ukupno 165.855, a žene su vlasnice ili suvlasnice u 42.799 firmi, što je 25,8 odsto. Među preduzetnicama ili vlasnicama preduzeća najbrojnije su žene sa imenom Jelena. U Srbiji je 1. marta ove godine bilo ukupno 115.272 direktora, a među njima je bilo 28.170 žena, što ne dostiže ni četvrtinu ukupnog broja. U sve tri kategorije – preduzetnice, vlasnice i direktorke – najviše ima žena po imenu Jelena. Od 4.049 članova upravnih odbora, žena je svega 975, što je tek 24 odsto. I tamo su najbrojnije Jelene. U nadzornim odborima, od 5.023 člana, žena je 1.519. U ovim telima su najbrojnije Ivane. A od svih izvršnih odbora, koji imaju 422 članova, žene je 142. Tamo su najbrojnije Marije. Prema podacima APR-a najčešće prezime među preduzetnicama, vlasnicama firmi, članicama izvršnih, nadzornih, upravnih odbora i među direktorkama je Jovanović. Žene čine 45 odsto ukupnog broja zaposlenih u Srbiji, ima ih ukupno 1,3 miliona. Procenti su znatno manji kada se pogleda udeo žena u strukturi vlasništva i upravljanja firmama, a to se menja veoma sporo. Među preduzetnicima, udeo žena je ostao isti kao i 2021, ali je neznatno uvećan u odnosu na 2020. Udeo žena među osnivačima i vlasnicima udela i privrednim društvima trenutno je takođe isti kao i prethodne godine, ali se beleži rasta od 0,2 procenata u odnosu na 2021. Broj žena koje obavljaju funkciju direktora takođe beleži blagi godišnji rast od 0,2 odsto.

Čak 17 odsto majki se ne oseća bezbedno pored svojih partenera

Istraživanje Finansijska nezavisnost mama u Srbiji: Pravo na svoj dinar, u kom je učestvovalo 2.381 mama iz svih krajeva Srbije, pokazalo je da svakoj 10. ženi (10,5 odsto) partner ograničava pristup novcu, dok 14,2 odsto partnera/muževa smatra da ima pravo da svojim ženama određuje koliko im je novca „dovoljno“, saopštio je juče Centar za mame. Više od četvrtine majki (26,4 odsto) mora da se pravda svom partneru o tome gde su potrošile novac. Svakoj petoj majci u Srbiji (20,4 odsto) partner ne dozvoljava da kupi ono što želi, a 5,2 odsto njih je bilo primorano da na zahtev partnera i protiv svoje volje pozajmi novac ili proda neku dragocenost. I dok 26 odsto majki nije zadovoljno načinom na koji se raspolaže novcem u njihovom domaćinstvu, kontrolu nad finansijama svoje porodice nema čak 29,4 odsto njih. Posebno je alarmantna činjenica da se 17 odsto majki ne oseća bezbedno pored svojih partnera, naveli su autori istraživanja. “U našem društvu se o ekonomskom nasilju kao obliku rodno zasnovanog nasilja veoma malo priča, iako ono predstavlja ozbiljnu pretnju po ekonomsku sigurnost i samostalnost mama“, rekla je osnivačica i direktorka Centra za mame Jovana Ružičić. Kako je istakla, neki od vidova tog nasilja su toliko dugo prisutni u srpskom društvu, da su postali normalan oblik ponašanja u partnerskoj zajednici, što je veoma zabrinjavajuće. Prema njenim rečima, istraživanje je pokazalo da trećina majki ima manje prihode otkako su majke, nego što su imale pre dece, a kako se rođenjem deteta često stvara nova dinamika u porodici, bitno je da one u tom trenutku budu finansijski stabilne.

Lane izvezeno ruža za tri miliona evra
Spoljnotrgovinska razmena Srbije u sektoru proizvodnje cveća i ukrasnog bilja iznosila je 31,3 miliona evra u 2022. godini, saopštila je juče Privredna komora Srbije (PKS) povodom 8. marta, Međunarodnog dana žena. Uvoz je iznosio 24,7 miliona evra, a izvoz 6,61 miliona evra. Ukupno je prometovano oko 10 tona cveća i ukrasnog bilja, od čega je uvezeno sedam tona, a izvezeno tri. Najviše se izvozilo cveće i sadni materijal i to na tržište EU koje ima 43 odsto udela u srpskom izvozu, zatim živo cveće, posebno ruže i to u zemlje Carinske unije (Rusiju, Belorusiju, Kazahstan) koje imaju 34 odsto udela u ukupnom izvozu Srbije, te u zemlje CEFTA regiona. Lane je u odnosu na 2021. vrednost uvoza povećana je za 13 odsto. Prosečna uvozna cena cveća iznosila je 3,27 evra po kilogramu, dok je u pretprošle godine bila 3,05 evra po kilogramu. U odnosu na 2021. i vrednost izvoza je porasla za 23 odsto. U izvozu je postignuta prosečna cena od 2,46 evra po kilogramu, dok je u preklane bila 1,85 evra. Izvoz ruža iz Srbije u prošle godine iznosio je tri miliona evra, koliko i 2021. Vrendost uvoza povećana na 3,79 miliona evra zbog rasta cena na globalnom tržištu. Najviše svežih ruža za bukete uvezeno je iz Holandije, Kenije i Etiopije. Najznačajniji regioni za proizvodnju i uzgoj cveća u Srbiji su u Vojvodini, na severu zemlje, na granici sa Mađarskom, zatim okolini Šapca, Ljiga, Trstenika, Kruševca, Sremčice i Velike Drenove, a najvažnija je proizvodnja ruža i to kalemljene i nekalemljene ruže za sadnju.

Share |

U Srbiji postoje i poslovi za koje se teško nalaze radnici

Ako niste znali 21:08

Uprkos tome što je stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosila 12,9 odsto u trećem kvartalu 2017, podaci sa aplikacije Poslonaut, koja omogućava da poslodavci i oni koji traže zaposlenje lako pronađu jedni druge, kažu da postoje i oni poslovi za koje se teško pronalaze zaposleni.

Dok je tokom 2017. preko ove aplikacije za angažman na promoterskim poslovima bilo deset kandidata na jedno ponuđeno mesto, u oblasti nege i lepote stiglo je manje prijava od broja ponuđenih oglasa. Za prodaju i marketing po raspisanom konkursu stiglo je 8,5 prijava, a za zanatske poslove bilo je “jedan na jedan”.

Frizeri i mesari

- I ove godine, kao i prethodne, podaci pokazuju da je na tržištu poslova koji ne zahtevaju visok stepen stručne spreme, najteže doći do frizera i drugih zanimanja iz oblasti nege lepote. Mesari su traženi skoro kao i programeri, ali se jako teško pronalaze, a oni koji nude radno mesto zanatlijama takođe će imati poteškoća da ih pronađu - izjavio je Nemanja Stefanović, osnivač aplikacije Poslonaut koja se razvija u saradnji sa Infostudom.

Na 300 oglašenih pozicija u kategoriji nega lepote konkurisalo je svega 204 kandidata, dok je na pozicije u kategoriji priprema hrane (kuvari, roštiljdžije, mesari) na 130 oglasa konkurisalo 227 kandidata.

Najviše posla u proizvodnji

Najviše je ponuđeno poslova u proizvodnji, skoro 1.200, na koje je konkurisalo više od 4 puta više kandidata.

Znatno manje je bilo ponuda za poslove iz oblasti građevinarstva, promocija ili za administrativne poslove, ali i u ovoj “trojci” koja je na začelju po broju oglasa, u oči pada ogromna razlika u zainteresovanosti. Uz pomenute promotere, najveća “navala” je bila na administrativne pozicije, gde je broj prijava po oglasu 8,3, dok ih je za građevinu bilo tek 1,7.

Veliko interesovanje za poslove u ugostiteljstvu

Kada je reč o broju prijava, ubedljivo najviše ih je bilo za konobarisanje, nešto preko 6.000. Kada se to upari sa brojem ponuđenih radnih mesta, a njih je bilo oko 800, dobijamo da je za ovo zanimanje po jednom oglasu stiglo 7,5 aplikacija. Istovremeno bilo je ponuđeno otprilike isto radnih mesta u maloprodaji, ali je stiglo oko duplo manje prijava, što znači na jedan oglas 3,8.

Da oni koji traže posao ipak umeju da budu probirljivi, pokazuju uporedni podaci za pozicije telefonskih operatera i vozača, odnosno kurira, za koje je u 2017. ponuđen skoro isti broj oglasa. Dok je za telefonske operatere bilo sedam prijava po ponudi, za vozače i kurire na jedno ponuđeno mestu javljala su se četiri kandidata.

- Od oglasa za posao u aplikaciji Poslonaut, konobarisanje je i dalje najpopularnije kao privremeni posao ili onaj koji korisnici mogu da rade dok studiraju ili kao dodatni posao. Za različite vrste promocija uvek se pronađe zaposleni. Takođe, kad god se u aplikaciji pojavi neki oglas koji nije tako uobičajen (npr. posao za pakovanje paketića, za radnika u internet kafeu…) kandidati se odazovu u većem broju i poslodavci budu veoma zadovoljni brojem prijavljenih -navodi Nemanja.

Dakle, ne muče muku sa poslovima samo oni koji ih traže. I neki poslovi, očigledno, teže od ostalih pronalaze zaposlene.

Share |

Braća po oružju

Ako niste znali 20:22

Piše: Gordan Brkić

Kad mu se tadašnji srpski premijer Aleksandar Vučić obraćao u pozdravnom govoru, pominjući između ostalog da je Srbija jedina evropska zemlja koja može da izvozi svinjsko meso u Rusiju, Vladimir Putin je primetio stilizovane prasiće na tepihu u svečanoj sali Palate Srbija. Nonšalantno je prekinuo domaćina i to mu rekao, usled čega je usledio smeh dvojice zvaničnika. Sat vremena kasnije, kada je kao počasni gost, 16. oktobra 2014. prisustvovao paradi „Korak pobednika“ povodom 70. godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, da li je predsedniku Rusije promaklo da su se u svečanom defileu Vojske Srbije nalazila i dva vozila sa volanima na desnoj strani?

Bile su to ganjc nove samohodne haubice kalibra 155 mm NORA B 52, namenjene za izvoz u Bangladeš koji je kupio 30 primeraka. Jedan od najsloženijih proizvoda domaće namenske industrije do sada je stigao i u Keniju, Uniju Miajnamr i Alžir, „merkaju“ ga u još nekoliko zemalja. Te iste, 2014. Srbija je došla na peto mesto svetske liste proizvođača baruta. Svoje učešće u globalnoj proizvodnji ovog polufabrikata podigla je na 4,6 odsto sa 2,5 procenata 2010. Pretekla je recimo Japan i Finsku, a za petama je bila Nemačkoj.

Vojni proizvodi iz Srbije odlaze u više od 60 zemalja sveta, a stručnjaci kažu da se do 95 odsto napravljenog izvozi. U 2016. svetu je prodato za 483 miliona dolara, što znači da je u odnosu 2012. iznos utrostručen jer je te godine naša zemlja izvezla ubojitih sredstava za 153 miliona dolara. Ukupna vrednost dozvola izdatih domaćim preduzećima za izvoz oružja u 2016. bila je veća od 800 miliona dolara, registrovano je u nadležnom sektoru Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija. Ovde se radi o ugovorenim poslovima čija realizacija može trajati i više godina. Poređenja radi, u 2013. izdate su dozvole za izvoz oružja i opreme vrednih 382 miliona dolara. Dakle, za tri godine, iznos je više nego udvostručen.

Povratak otpisanog

Proizvodnja oružja u Srbiji traje 210 godina, jer su Karađorđevi ustanici 1808. počeli da liju takozvani „hajduk-top“ u Arsenalu Beogradske tvrđave. U to vreme glavni izvozni artikl bile su baš svinje namenjene kupcima u Austro-Ugarskoj. Ali, Srbi su se vremenom izveštili u pravljenju ubojitih naprava, a u međuvremenu su postali i sposobni trgovci ovom robom. Periklovo doba namenske industrije bile su sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, kada je u naoružanje tadašnje JNA uvedeno više složenih sistema domaće proizvodnje. Istovremeno cvetao je i izvoz. Sankcije devedesetih su dovele do sunovrata, a kolaps je usledio tokom bombardovanja 1999, kada je po nekim procenama uništeno do 95 odsto kapaciteta.

U poststpetooktobarskoj Srbiji prioriteti su bili nabavka mazuta za grejanje i obezbeđivanje

koliko toliko regularnog snabdevanja strujom, pa je odbrambena industrija tavorila. Ali, domaće fabrike nikada nisu prestale da proizvode. Snažan zamajac je došao sa velikim porudžbinama iz Iraka pre desetak godina, vrednim oko 235 miliona dolara, a onda je i država počela da investira. Uz postepeno vraćanje na svetsko tržište i ulaganja shodno mogućnostima, srpski oružari su čini se opet došli na zelenu granu.

U prethodnih nekoliko godina obnovljen je najveći deo kapaciteta za proizvodnju oružja porušen u NATO bombardovanju, izgrađeni su i novi. Tako je, recimo, 2016. godine država u namensku industriju uložila 46 miliona evra, a pošto je izabran za predsednika Srbije, Aleksandar Vučić je prošlog aprila najavo da će u 2017. biti investirano dodatnih 43 miliona evra. Vučić je prošle godine procenio da bi izvoz namenske industrije u 2017. trebalo da bude 550 miliona dolara, a do 2020. oko 750 miliona dolara.

NATO mušterije

Iako je trgovina oružja uvek obavjena velom tajni, ipak i po ovom pitanju postoji određen nivo transparentnosti. Prema brojkama sa portala YourDataStories.eu čiji razvoj finansira Evropska komisija sa ciljem bolje dostupnosti podataka od javnog značaja, Srbija je u 2016. prodavala oružje zemljama na svim kontinentima. Možda za neupućene deluje iznenađujuće, ali 2016, kao i godinama unazad prema javno dostupnim podacima najverniji kupac srpskog oružja i opreme bile su – Sjedinjene Američke Države.

Inače najvećem proizvođaču u svetu iz Srbije je pre dve godine prodato pištolja, pušaka, municije, granata i ostalih materijala za skoro 36 miliona dolara. Preovlađujući deo izvoza odnosi se na proizvode namenjene za klasična ratna dejstva. Tako je pre dve godine iz oblasti „9306“, koja po međunarodnoj klasifikaciji za spoljnotrgovinsku razmenu označava bombe, granate i ostala sredstava za ratovanje, Amerikancima prodato za preko 28 miliona dolara, dok je na oružju za samoodbranu, lov i sportske namene iz Srbije, inače cenjenom u Americi, zarađeno nešto više od sedam miliona dolara.

Zanimljivo je i to da su sledeće na listi po obimu kupovine ubojitih sredstava iz naše zemlje, takođe države članice NATO koji nas je pre nepune dve decenije bombardovao. Nemačkoj je u 2016. prodato 3,1 miliona dolara proizvoda namenske industrije, Francuskoj za 1,4 milion, a Belgiji u vrednosti od 1,3 miliona dolara. Jedine dve zemlje koje su, prema javno dostupnim podacima iz Srbije kupile proizvode domaće odbrambene industrije u vrednosti većoj od milion dolara, a da nisu članice Severno-atlantskog saveza su Saudijska Arabija i Australija.

Kupac je kupac

Kada se doda da je u ostale članice NATO pomenute godine izvezeno više od dva miliona dolara (Holandija – 597.000, Velika Britanija – 531.000, Norveška – 399.000, Kanada 313.000…) ukupna zvanično registrovana zarada na tržištima Alijanse iznosi oko 44 miliona dolara. Poređenja radi, u 2016. aktuelnim političkim saveznicama Srbije izvezeno je znatno manje. Na primer, do kupaca u Rusiji je stiglo proizvoda naše namenske industrije u vrednosti od 0,88 miliona dolara, a Kini je prodato za 0,27 miliona.

Istini za volju, Srbija i uvozi oružje. Reč je o sistemima i komponentama za čiju proizvodnju

nema kapacitete. Ipak, uočljivo je da je sa većinom zemalja sa kojima je imala razmenu iz oblasti namenske industrije ostvarila suficit. Sa nekima drastičan. Na primer, iz SAD je 2016. prema podacima portala YourDataStories.eu uvezeno ubojitih sredstava i opreme za 120.000 dolara, što je ravno trista puta manje nego što je plasirano na tamošnje tržište. U Nemačku je izvezeno za devet puta više nego što je uvezeno. Suficit je zabeležen i sa Rusijom kojoj je prodato skoro četiri puta više nego što je kupljeno.

Kao što smo rekli, ostalo je nepoznato da li je nekadašnji službenik sveznajućeg sovjetskog KGB-a primetio haubice Bangladeša u srpskom stroju. I da jeste, Putin bi tome eventualno posvetio pažnju koliko i prasićima na tepihu. Uostalom, sve što je na točkovima mora da prođe i „probnu vožnju“. Tako je, recimo bilo i sa 15 novih tenkova M84 iz sastava tada tek formirane Hrvatske vojske. Oni su povučeni sa vukovarskog ratišta 1991. u fabriku „Đuro Đaković“ u Slavonskom Brodu gde su oprani i prefarbani u „pustinjsku šaru“, te preko Bara otpremljeno u Kuvajt. Priča kaže da su u jeku borbi, hrvatsko i srpsko rukovodstvo, te vrh JNA našli zajednički interes: dva miliona dolara po tenku. Dakle, kad se ratuje, ratuje se, kad se trguje – trguje se. Neprijatelji koji se ubijaju i bombarduju, lako postaju braća po oružju.

Srpstvo i jugoslovenstvoPomenuta NORA je skraćenica od „Novo oruđe artiljerije“, i jedan je od tri najvažnija jugoslovenska vojna projekta osamdesetih godina prošlog veka (druga dva su projekat „Kapela“ – modifikacija domaćeg tenka M84, te „Novi avion“ – proizvodnja supersoničnog vazduhoplova četvrte generacije). Vremenom je zaboravljena ideja „kumova“ ovog čeda odbrambene industrije da naziv „nora“ zapravo bude asocijacija na skraćenicu NOR, odnosno Narodno-oslobodilački rat. Evo još malo igre skraćenicama: Bangladešu, kao i mnogim drugim zemljama, ubojite naprave iz Srbije prodaje državna kompanija – Yugoimport SDPR. Ovo „yugo“, pogađate, asocira na Jugoslaviju, ali možda niste znali da je SDPR skraćenica od „Savezna direkcije za promet i rezerve“ proizvoda sa posebnom namenom, koja je osnovana 1974. Odavno nema ni Jugoslavije, niti je Srbija savezna država, ali je Yugoimport SDPR postao toliko prepoznatljiv na svetskoj pijaci oružjem da mu je naziv preživeo raspad tri države (SFRJ, SRJ, SCG). Niko ne pravi pitanje oko naziva prodavca, niti da li neka roba „vuče“ na eru Titove Jugoslavije, na srednjovekovno srpstvo (višenamensko vozilo „Lazar“) ili na grčku mitologiju (bespilotna letelica „Pegaz“). Važno je da se prodaje i kupuje.

Share |

Istine o godinama: Porodica kao stub sreće

M&A 12:13

Cilj studije „Istina o godinama“ bio je da se istraži odnos i stavovi prema starenju kroz različite generacije, kao i da se bolje razumeju onih koji su ušli u godine u kojima im društvo pripisuje etiketu star(ij)ih. U našoj zemlji istraživanje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku od 1.000 ispitanika starijih od 18 godina, a poseban deo studije bavi se starijima od 55 godina kojih je u istraživanju bilo 500.

Nova godina, Božić! Vreme praznika koji pozivaju na radost u zajedništvu među bližnjima je stiglo. Umesto da sa vama podignemo čašu, šaljemo vam pregršt dobrih želja ovom pričom koja dokazuje koliko su nam, i pored svih životnih izazova, porodica i naši najmiliji važni. Najvažniji.

Istraživanje „Istina o godinama“ koje je 2016. i 2017. sproveo Truth Central, ekspertski centar agencije McCann u tridesetak zemalja, uključujući i Srbiju, daje uvid u aspekt življenja o kojem se ređe govori, bojažljivo razmišlja – a to je starenje. Studija sprovedena na 24.000 ispitanika širom sveta otkriva ceo spektar stavova koji su deo kolektivnog nasleđa. Neki su univerzalni, neki opet karakteristični za svaku od sredina u kojima je sproveden ovaj ambiciozni poduhvat.

Posmatrano globalno, nalazi su više nego zanimljivi, ali nas, naravno, najviše zanima Srbija. Istraživanje pokazuje da veći deo ispitanika u našoj zemlji ne razmišlja često o starenju, ali isto tako kroz odgovore na različita pitanja iznad svih kristališe se osećaj pripadnosti porodici i briga za bližnje.

Bližnji pre svega

- Istraživanje ‘’Istina o godinama’’ je dodatno potvrdilo značaj porodice za sve generacije u našoj zemlji, a naročito za seniore. Najveće zadovoljstvo u životu za više od 70 odsto osoba starijih od 55 godina predstavljaju njihova deca i unuci. Na globalnom nivou porodica je takođe važna, ali u Srbiji su značaj koji joj se pridaje i čvrstina porodičnih veza naročito izraženi. Seniori u nekim drugim zemljama sa odlaskom u penziju više se okreću individualnim potrebama i željama, dok naši stariji žive za porodicu. Tako imamo primer učesnika u istraživanju, penzionerski par iz Australije, koji se izvinjava svojim unucima jer ne provode dovoljno vremena sa njima zbog bogatog socijalnog života, posvećenosti hobijima i putovanjima. S druge strane, polovina naših seniora čuva unuke bar jednom nedeljno i većina u tome uživa, a na pitanje kako bi najradije proveli vreme oni ne pominju putovanja i hobije, već kažu da bi najradije bili sa svojom decom i unucima – kaže nam Željka Mićić, direktorka za istraživanja i razvoj u agenciji McCann Beograd.

Ona dodaje da su i prethodna istraživanja pokazala da smo mi u Srbiji više privrženi porodici nego što je to slučaj globalno. „Pre dve godine smo sproveli studiju o mladima koja je pokazala da su roditelji najveći idoli ovoj generaciji, oni su prvi od kojih bi većina mladih potražila pomoć u nevolji, a polovina bi najradije potrošila novac na potrebe roditelja i porodice. Porodica je u Srbiji jedan od najvećih izvora blagostanja, tako je pokazala i naša studija o wellness-u“, potkrepljuje tezu o značaju porodice u Srbiji naša sagovornica.

I u radosti, i u brizi

A kada se u obzir uzmu već pomenuti stariji od 55 godina, kao prednost starenja na prvo mesto izbija okruženost decom i unucima. Većina anketiranih se opredeljuje za sopstvenu decu ili unuke kao najveći izvor zadovoljstva u životu. S druge strane, označavajući tri najveća izvora stresa u životu, ispitanici sa 55 i više godina takođe opet pokazuju da im je porodica u neprestanom fokusu. Uz brigu o sopstvenim finansijama i troškovima, „rame uz rame“ stala je zebnja za sigurnost posla dece, odnosno unuka, te njihovi problemi. Zatim sledi bolest bliskih ljudi, pa tek onda strah od sopstvene bolesti, što opet ukazuje da najstariji među nama brinu više za svoje naslednike ili životne saputnike, nego li za sebe.

- Mi smo kolektivistička nacija i porodica, kao jedna od najvažnijih vrednosti, je izvor najvećeg zadovoljstva za ljude u Srbiji, ali isto tako i izvor briga. Istraživanje je pokazalo da već u tridesetim godinama dolazi do neke vrste osvešćivanja o činjenici da starimo, kako mi sami, tako i naši roditelji. I tada počinju brige na koji način ćemo voditi računa o ostarelim roditeljima. Iako se položaj starih u društvu urušio, čini se da je njihova uloga u porodici koliko toliko ostala stabilna. Naravno da to nije isto kao što je bilo pre 50 ili 100 godina kada su stari bili stubovi porodice bez kojih se nije mogla doneti ni jedna važna odluka, ali i danas 95 odsto naših seniora tvrdi da ima dobar odnos sa porodicom. Dve trećine njih pomažu članove porodice finansijski, a kada bi imali novca koliko žele, 70 odsto bi ga potrošilo na potrebe dece i unuka. Dakle briga i pomoć je obostrana – mladi brinu o svojim roditeljima i žele da im pomognu i na neki način vrate im sve ono što su oni do sada za njih učinili, dok stariji žele da budu od koristi mlađim generacijama i moglo bi se reći da žive život i brinu brige svojih naslednika. S jedne strane to ukazuje na čvrste porodične veze i povezanost, ali s druge strane i na nepostojanje granica koje su na globalnom nivou dosta izraženije – pojašnjava Željka.

Ona dodaje da privrženost porodici dovodi do toga da ljudi u Srbiji kažu da će se verovatno najviše kajati što su se nervirali oko sitnih i nebitnih stvari koje uključuju i porodične brige. S druge strane, globalno više uočljiv individualistički pristup i okretanje sopstvenim željama i potrebama, čini se ne nosi toliku opterećenost i brigu za članove porodice, ali potencijalno dovodi do mogućnosti da se jednog dana oni koji tako žive pokaju što se nisu dovoljno posvetili najbližima i što nisu dovoljno vremena proveli sa njima, objašnjava Željka.

Ko koga (ne)poštuje?

Istraživanje „Istina o godinama“ pokazuje da 74 odsto opšte populacije u našoj zemlji smatra da većina mladih u današnje vreme ne poštuje mišljenje starih, a čak 83 procenta da su stari bili više poštovani u prošlosti.

Četiri od pet ispitanika od 55 do 64 godine smatraju da su mladi sebični, tri od četiri da ne poštuju mišljenje starih. Svaki drugi misli da su mladi lenji. S druge strane, četvoro od pet mladih u 20-im i 30-im ima utisak da većina starih ne odobrava ponašanje njihovih generacija, tri od četiri kažu za starije da su konzervativni, dvoje od troje da su džangrizavi.

- Istraživanje je pokazalo da međugeneracijski jaz postoji – većina mladih smatra da su stari džangrizavi, konzervativni, da ne odobravaju ponašanje mladih, dok stari misle da su mladi uglavnom lenji, sebični i da ne poštuju mišljenje starijih. Međutim, 95 odsto osoba u dvadesetim i tridesetim kaže da poštuje starije generacije, dve trećine njih smatra da su stari mudri, a više od polovine da su zanimljivi za razgovor. Čak i da su ovo socijalno poželjni odgovori, to nam pokazuje da su se neke vrednosti ipak održale. Ovaj jaz je izraženiji ukoliko govorimo o opštem mišljenju mladih i starih jednih o drugima, međutim ukoliko pređemo na nivo porodice, razumevanje i poštovanje između baka i deka i njihovih unuka je veće. Interesantno je da na pitanje kako žele da budu upamćeni, i mladi i stari odgovaraju isto – kao neko ko je brinuo o porodici i prijateljima i to je definitivno vrednost koja ih najviše spaja i ukazuje da ona u Srbiji još uvek nije ugrožena. Naravno da određena jaz među najmlađim i najstarijim članovima porodice postoji, ali to je nešto što je tipično i karakteristično za bilo koje vreme. Ipak je normalno i prirodno da mladi i stari ne gledaju na svet istim očima – smatra naša sagovornica.

Dakle, možda usled mnoštva životnih izazova s kojim su suočeni, kako naše društvo, tako i pojedinci koji ga čine, generalno ne razmišljamo mnogo o starosti i starenju; možda među generacijama po svim pitanjima ne teče „med i mleko“... ali ipak izgleda da je jedan od stubova na kojem to isto društvo počiva vekovima unazad i dalje dovoljno snažan da izdrži mnoge životne udare. Porodica i zajedništov iznad svega. Srećni praznici!

Od besmrtnosti do zebnje
Ono što se u ovom istraživanju čini dodatno zanimljivim, jeste kako su ispitanici sagledali starenje iz perspektive godina u kojima se trenutno nalaze. Tako, recimo dvadesetogodišnjaci više nego druge generacije starenje percipiraju kao nešto pozitivno, istovremeno više nego ostali bi voleli da žive večno. Biti zabavan pre nego mudar je opcija koju bira najveći procenat 20-ogodišnjaka. Stručnjaci iz Truth Centrala su ove godine nazvali „Godine bezbrižnosti“.Ali, već u sledećoj dekadi, označenoj kao „Godine osvešćivanja“, ispitanici se u najvećem procentu bave prevencijom starenja jer upražnjavaju barem jednu aktivnost da bi usporili starenje, više nego pripadnici drugih starosnih grupa. Takođe, najviše brinu o tome kako će voditi računa o svojim roditeljima kada ostare.„Godine otpora“ su 40-e koje većina doživljava kao sredinu životnog puta i tačku nakon koje sledi „pad“. Oni najviše tragaju za anti-age proizvodima i najskloniji su da potvrdno odgovore da su bar nekad sa namerom odabrali garderobu u kojoj izgledaju mlađe.A onda preokret – oni u pedesetim, koje su nazvane „Godine ponovnog buđenja“ više nego ijedna druga generacija smatraju da osoba nikad nije previše stara za romantičnu vezu ili da započne sopstveni biznis. Od svih generacija, osobe u 50-im bi da se najkasnije penzionišu.Međutim, već u sledećoj životnoj etapi, označenoj kao „Godine zebnje“, a tu je reč o osobama u 60-im, najviše je straha od smrti i mogućnosti da će se umreti u samoći. Više nego druge generacije osobe u 60-im brinu da neće imati dovoljno novca u starosti i da neće ostaviti dovoljno deci.Slede „Godine pasivnosti“ jer oni u 70-im najviše sati provedu sami i gledajući TV, najmanje se druže sa mladim ljudima i najmanji broj puta nekome kažu ‚‚Volim te’’. Više od drugih idealnu penziju zamišljaju kao vreme provedeno sa porodicom i ispred televizora, a jedna od najvećih briga im je da ne postanu teret bližnjima.

Share |

Diploma medicine je viza za odlazak?

Ako niste znali 20:50

Da mladi hrle na studije medicine i da dosta njih budućnost vidi negde "preko", pokazuje istraživanje portala Infostud.

Ovi podaci, ali samo na prvi pogled, odudaraju od rezultata istraživanja o izboru studija koje je portal Prijemni.infostud.com sproveo među maturantima tokom marta i aprila ove godine, a uoči junskog upisnog roka. Ispostavilo se da je medicina apsolutni broj jedan na listi želja budućih studenata jer je od onih ispitanika koji su znali šta će da upišu, 12,4 odsto imalo "pik" na medicinske nauke.

I među onima koji su se dvoumili između dve ili više opcija svega mesec i po pred prijemni, medicina je bila u samom vrhu sa 16,3 odsto, odmah iza psihologije (16,6%).

Beli mantil najpoželjniji

Poziv lekara je popularan među svršenim srednjoškolcima, iako u našoj zemlji nema dovoljno posla u ovoj oblasti, o čemu između ostalog svedoči podatak da su se prošle godine preko portala Poslovi.infostud.com na jedan oglas za lekara javljala 33 kandidata.

Osim toga, čak i oni koji se zaposle, imaju plate znatno niže nego u većini evropskih zemalja, a uslovi lečenja, samim tim i rada u domaćim zdravstvenim ustanovama nisu blizu standarda u razvijenim sredinama. I pored toga, interesovanje je ogromno, pa su ove godine na jedno slobodno mesto konkurisala skoro dva kandidata.

Iako sa diplomom iz oblasti informacionih tehnologija ovdašnji studenti mogu da nađu dobro plaćene poslove čak i u Srbiji, čak je i IT sa 12 odsto tek "za leđima" iza medicine. Inženjerske nauke čije diplome potvrđuju visoko-stručna znanja primenjiva bilo gde u svetu su sa 5,9% više nego duplo "zaostajale" za medicinskim, pokazuje istraživanje. Zašto

I pre indeksa razmišljaju o odlasku

Podatak iz spomenute ankete kaže: više od četvrtine ispitanika, tačnije 26,2 odsto je kao razlog za studiranje navelo mogućnost nastavka školovanja ili pronalaženje posla u inostranstvu. Jedini motiv za koji se opredelilo više maturanata je sticanje znanja iz oblasti koja ih interesuje, što je navelo pola ispitanika. Logično bi bilo da je to osnovni motiv svakoga ko želi da se usavršava, međutim, diploma medicinskih nauka stečena u Srbiji za mnoge jeste sigurna karta za odlazak u beli svet.

Share |

Male priče

Najviše preduzetnica i direktorki su Jelene, Ivane najčešće u nadzornim odborima

Čak 17 odsto majki se ne oseća bezbedno pored svojih partenera

U Srbiji postoje i poslovi za koje se teško nalaze radnici

Braća po oružju

Istine o godinama: Porodica kao stub sreće

Od besmrtnosti do zebnje

Diploma medicine je viza za odlazak?

Da mladi hrle na studije medicine i da dosta njih budućnost vidi negde "preko", pokazuje istraživanje portala Infostud.

Mala lista singlova

Mala pitalica: Šta gledate na TV?

Mala video priča

MALE MISLI

AUTOR TEKSTOVA I ILUSTRACIJA

Popular Posts

PRETRAŽUJTE MALE PRIČE

recent posts

Blog Archive

Male priče su bile na...

Flickr Images

Male priče

Najviše preduzetnica i direktorki su Jelene, Ivane najčešće u nadzornim odborima

Čak 17 odsto majki se ne oseća bezbedno pored svojih partenera

U Srbiji postoje i poslovi za koje se teško nalaze radnici

Braća po oružju

Istine o godinama: Porodica kao stub sreće

Od besmrtnosti do zebnje

Diploma medicine je viza za odlazak?

Da mladi hrle na studije medicine i da dosta njih budućnost vidi negde "preko", pokazuje istraživanje portala Infostud.

Mala lista singlova

Mala pitalica: Šta gledate na TV?

Mala video priča

MALE MISLI

RSS Feeds

AUTOR TEKSTOVA I ILUSTRACIJA

Popular Posts

PRETRAŽUJTE MALE PRIČE

recent posts

Blog Archive

Male priče su bile na...

Flickr Images