Geštalt psihoterapja: Da li je moguće dovršiti „nedovršeni posao“?

22:27

Svi mi imamo nekakve nedovršene poslove. Ne, ovde nije reč o obavezama koje nismo oposlili, o neispunjenim, a razložnim očekivanjima koje drugi ili mi sami imamo prema sebi. Ovde se pitamo nad onim suštinskim „nedovršenostima“ koja predodređuju naš životni put. I imamo sreću, onu početničku: o tome je pristala da nam govori Danijela Stojanović, poznata psihoterapeutkinja iz Beograda sa iskustvom dugim skoro dve i po decenije. Specijalizovala se u oblasti geštalt psihoterapije koja je pokazala pravi put mnogima…



O Danijeli

"Diplomirala sam kliničku psihologiju na filozofskom
fakultetu u Beogradu 1989. god. Moje studiranje je
bilo puno prekida, jer mi se često dešavalo da otkrijem
da je nešto drugo mnogo interesantnije i da odgovore
na neka svoja pitanja mogu naći drugde.

Posle završetka studija krenula sam na edukaciju iz
geštalt psihoterapije, privučena već samim nazivom
“geštalt”. Reč “geštalt” ima poreklo iz nemačkog jezika
i znači “celina”. Gledanje na čoveka kao na jedinstvenu
celinu tela, misli i osećanja, celinu koja je nešto više od
prostog zbira njenih delova je za mene najpribližnije
ljubavi.

Kada volimo nekoga ili nešto, prihvatamo ga kao celinu,
sa svim onim što nam se sviđa i ne sviđa. Tim pogledom
ljubavi sam želela da gledam na sebe i na ljude sa
kojima ću prolaziti kroz proces psihoterapije.

Biti ono što jesi i prihvatati sebe takvim kakav jesi, a
istovremeno se stalno menjati, je bilo ono čime me
pridobio Fric Perls, osnivač geštalt psihoterapije, kao
što me je prodobio i Milan Mladenović iz EKV-a
svojim stihovima: “Kako da ostanem isti, kako da
sačuvam sebe od promene?- Samo putem promene”.

Mi već jesmo ono što jesmo, ali se često otuđujemo od
nekih delova svoje ličnosti težeći da izbegnemo svaki
bol i nelagodu. U našim životima nema bola, ali nema
ni radosti.

Kroz psihoterapiju nastojim da svojim klijentima pružim
mogućnost da postanu svesni svojih kapaciteta za zdrav
i radostan život i da ponovo osete uzbuđenje življenja,
ukotvljeni u OVDE i SADA..."

Preuzeto sa portala portalu Kontrapunkt.co.rs
Pre nekoliko meseci, poznanici koja je akademska slikarka sam se požalio dok smo pili kafu u kafiću pored Malog Tašmajdana: „Ne verujem više svojim rečima. Zamisli kada to kaže novinar, koji živi od reč… Čini mi se da sam ih mnogo posejao…“ A Vedrana mi je odgovorila: „Ni ja nisam baš sigurna da verujem svojim slikama… Zato već neko vreme ne slikam“… Bila je to obostrana empatija, ali podjednako velika dragocenost te jesenje večeri bila je što mi je Vedrana rekla: „Moraš da se povežeš preko Facebooka sa Danijelom Stojanović. Izvanredna je“. Još iste večeri poslao sam friend request i odmah dobio potvrdan odgovor. Narednih nedelja i meseci pratio sam Danijeline postove i bio frapiran, istovremeno njihovom jednostavnošću, ali i pogađanjem suštine.

Danijela je klinički psiholog. Eedukaciju iz geštalt psihoterapije završila kod Mladena Kostića, pionira tog metoda u radu sa pacijentima na našim prostorima, a edukaciju iz EMDR-a kod Rodžera Solomona. Počela je da se bavi privatnom psihološkom praksom 1991, a obavlja je i danas u svom psihološkom savetovalištu “Kontrapunkt”, kao klinički psiholog i sertifikovani geštalt i EMDR psihoterapeut. Član je Saveza psihoterapeuta Srbije, Udruženja geštalt psihoterapeuta, kao i EMDR asocijacije Srbije. Danijela je pristala da mi odgovorni na nekoliko pitanja koje sam postavio, onako "iz glave" jer su mi odgovori na njih važni, ali i na osnovu nekih njenih postova na Facebook nalogu koji ima mnogo pratilaca.


Život kao "erupcija sreće". Da li je to ideal kojem treba težiti ili pogrešna projekcja?

- Život nije neprekidna erupcija sreće. Cilj psihoterapije nije pomoći nekome da bude sve vreme srećan. Ispunjen i kvalitetan život podrazumeva da dozvoljavamo sebi da osetimo svako moguće osećanje. Nema dobrih i loših osećanja, sva su dobra. Neka su neprijatna, kao što je, na primer, strah, tuga, ljutnja, ali i ona imaju svoju funkciju kao reakcije na određene životne okolnosti. Ako smo u nekoj opasnosti, dobro je da se uplašimo. Osećanje straha nam pomaže da se sklonimo iz opasne situacije. Ali, nepotrebno je i nije dobro živeti u stalnom strahu. Pokušavajući da izbegnemo svaki emocionalni bol i nelagodu, živimo živote ispunjene tihim očajanjem.

Kako, kada, gde nastaje taj opasni paradoks koji nas zbog bekstva od emocionalnog bola i nelagode vodi ka tihom očajanju?

- Ako još u detinjstvu počnemo da potiskujemo osećanja, gubimo kontakt sa njima i kroz život prolazimo sa nekom vrstom otupelosti, praznine. Veoma često su osobe koje potiskuju svoja osećanja sklone anksioznim poremećajima ( panični poremećaj, fobije ). Porodice u kojima su one odrastale obično su bile sa preterano kritičnim roditeljima koji su postavljali nerealno visoke standarde. Pošto je za dete od presudne važnosti odobravanje roditelja, ono potiskuje svoje prirodne impulse i osećanja ako su oni u suprotnosti sa očekivanjima roditelja. I kad odrastu, mnogi nastavljaju da donose ovakav izbor. To nije nešto što se ne može promeniti.

"Dečje Ja":
Zanimljivo deluje ta vežba: odrasla osoba se priseti onih bolnih trenutaka, uglavnom iz detinjstva, a onda zamisli kako kao odrastao čovek odlazi do onog nevinog i zbunjenog deteta, zagrli ga, pomiluje, olakša mu. Olakša, zapravo samome sebi. Ima li to smisla?
- Da, ovakve "vežbe" mogu biti od koristi. Svako od nas, do kraja svog života, ima svoje Unutrašnje Dete. Dečjem Ja je urođena spontana kreativnost, radost i stvaralaštvo. Povezivanjem sa ovim delom naše ličnosti vodi ka tome da postajemo izvorniji, autentičniji, spontano zaigrani sa drugim ljudima, kao i da sve vise opažamo koliko smo svi mi povezani u polju. Dobrobit je jedan pozadinski osećaj mira, nevinosti i povezanosti sa sveukupnim životom.

 A kako nas tim putem do promene vodi geštalt psihoterapija?

- Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima - prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt - "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do poremećaja u ponašanju. Ovo vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti.

Neautentičnost i otuđenost od sebe. Odlična formulacija za grozno stanje koje nije strano mnogima. Šta je u pozadini?

- Na ovaj način nastaju emocionalne navike, fiksirani geštalti (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama), koja uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka, jer ne umemo da budemo u njemu. Da se radi o emocionalnoj navici i „nedovršenom poslu“možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes. Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.

Može li prevazilaženju ovakvog stanja doprineti neka ili neki oblici „samopomoći“?

- Naravno, možemo ponekad „pobeći“ od nekih osećanja – popričati sa prijateljima, izaći negde, baviti se nekim sportom. Ali, na kraju se ponovo opet pojave oni momenti u kojima se osetimo iscrpljeno i ostavljeno od svih, momenti u kojima se suočavamo sa nekim osećanjima koja su nam jako neprijatna. Glavni problem je to što smo ih celog života izbegavali, tako da nam sada izgledaju potpuno nepoznata i strana. A sve ono što je nepoznato i strano deluje zastrašujuće i opasno.

Ljubav nije poništavanje sebe

Evo nas kod druge iskonske teme: ljubavi! Da li bi se moglo reći da je ljubav na izvestan način poništavanje sebe?

- Ne smatram da je ljubav poništavanje sebe. U psihologiji se o ljubavi često govori kao o emocionalnom vezivanju za nekoga. Bez ovoga možemo preživeti, ali ipak većina nas želi ljubav u svom životu, jer nam je život tako kvalitetniji. Kroz partnerski odnos ne samo što neke od svojih potreba , želja, ciljeva, možemo lakše da ostvarimo, već i dobijamo drugačiju priliku za lični rast i razvoj.

Kako biste objasnili „lični rast i razvoj“?

- Priznajem da "lični rast i razvoj" poprilično nalikuje nekoj frazi, ali u ovom trenutku nemam bolji izraz za ono što pod tim podrazumevam. A podrazumevam ostvarivanje potencijala i kreaciju nečeg novog. Na osnovu ovoga i vršimo zreli izbor nekoga sa kim ćemo biti u vezi. Kada pored njega možemo da se razvijamo i ostvarujemo i kada on može da se razvija i ostvaruje svoje potencijale pored nas, onda je veza kvalitetna.





 Šta je to u pozadini želje većine nas da uđemo, da se „skrasimo“ u vezi sa drugom osobom?

- U vezu ulazimo iz različitih razloga. Razlozi su različiti u pojavnom smislu - neko želi da zasnuje porodicu, neko da živi lagodnije, neko da ima određeni status itd. Ono što je suštinski isto, ukoliko zaista želimo da budemo sa nekim, ma koji razlog da je u pitanju, je želja za emocionalnom povezanosću sa nekim. Otvaramo se prema drugom ljudskom biću iz želje za ljubavlju.

A šta je preduslov da bi ta želja bila ostvarena?

- Emocionalno vezivanje za nekoga vodi razvoju ličnosti i omogućava kretanje ka autentičnosti. Kada se za nekoga vezujemo na zreli način, prihvatamo ga kao ravnopravnog, cenimo ga i poštujemo kao drugo ljudsko biće koje nije na ovome svetu da ispunjavalo naša očekivanja, baš kao što ni mi nismo na ovom svetu da bismo ispunjavali njegova očekivanja.

O neizrecivom u ljubavi
- Kada se dvoje odraslih zavole, njihova ljubav ima svoju klicu u veoma ranjivom i krhkom, a istovremeno dragocenom delu ličnosti. Taj deo izgrađujemo u najranijim danima svog života. Zato nam je ponekad teško da izreknemo ono što osećamo prema nekome koga volimo, da izrazimo svoju ljubav. Deo nas koji se je emocionalno vezao nema reči za to. Kako se ljubav razvija, uključe se tu i drugi delovi ličnosti, razmatraju se razne osobine onoga koga volimo, okolnosti, ali ostaje i onaj osetljivi deo. Deo koji nekoga voli zato što je to baš on, a ne neko drugi. Deo kome ne možeš narediti da nekoga voli ili ne, niti mu to možeš zabraniti – kaže Danijela.

Svi znamo da postoji i ona druga strana medalje, na kojoj je sve ono što jednu vezu čini lošom i neodrživom. Šta je razlog za to?

- Kada se za nekoga vezujemo na nezreli način, druga osoba nam služi da zadovoljimo neke svoje potrebe, da se osećamo kompletno. To može biti jaka fizička privlačnost koja stvara intenzivnu potrebu da budemo u prisustvu druge osobe što je moguće češće. Može biti i psihološka privlačnost kada nam je neko potreban jer imamo ideju da on može kompenzovati nešto što nama samima nedostaje.

Kako da na zreo, zdrav način pristupamo izboru partnera?

- Zreli izbor partnera nam omogućava da odgovornost za svoj život preuzmemo u svoje ruke. Naša sreća ne zavisi od partnera. Naša sreća zavisi od nas samih, a sa partnerom je možemo deliti i na taj način kvalitetno živeti. Kvalitetan život takođe ne podrazumeva samo uživanje, već razvoj, ulazak u novo i nepoznato, preispitivanja sebe i svog života, donošenje novih odluka.

U raljama „treba“ i „mora“


 O "treba". To je jedna od tema o kojima ste objavljivali postove na Facebooku, a ja ih s pažnjom čitao. I prepoznao sam se u mnogo čemu od onoga što ste napisali. Kako nastaje to „treba“, a kako naš nesporazum sa njime?

- U periodu detinjstva osnova na kojoj se dete uči kako da organizuje svoje lično iskustvo i da se njime služi u interakciji sa drugima je porodično polje. Dete bez nekih većih preispitivanja usvaja mišljenja, stavove roditelja i porodice, pa na taj način i formira sliku i doživljaj sebe (ovo se u psihologiji naziva introjekcijom). U adolescenciji mlada osoba počinje da usvaja senzorna iskustva na nov način - počinje da doživljava vid, sluh, miris i dodir u većoj meri kao svoje i počinje da preuzima vlast nad sopstvenim iskustvom. Dok dete doživljava kao objektivnu stvarnost naviknute i neispitane percepcije, tokom adolescencije iskustveno polje se diferencira i širi, adolescent počinje da stvara sopstveno gledište, postaje svestan da njegovi opažaji ne moraju uvek da se podudaraju sa porodičnom realnošću (počinje da " gleda stvari sopstvenim očima"). Ova pojava vlastite perspektive koja otkriva sopstveni svet sa više detalja, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem životu koja će se razviti kako napreduje adolescencija.


Dakle, to je stručno objašnjenje za „jogunaste godine“ kada se u nama, uz „dobro dete“ pojavljuje i „bundžija“.

- Adolescent svoj doživljaj sebe samog, svog "ja", formira tako što kritički preispituje ono što dolazi iz porodičnog okruženja, pogotovu od strane roditelja. Ovo se često odvija kroz konflikte, pa se može reći da su oni u tom smislu korisni, jer omogućavaju mladoj osobi da postane svesnija toga šta su njene potrebe, a šta ne, da jasnije počne da razlikuje "ja" od "oni". Tako dobija šansu da postane svesna svojih otuđenih potreba i delova ličnosti i da ih integriše, poveže, da počne da teži aktualizaciji sebe, a ne koncepta koji ima o sebi.

A šta ako se to ne dogodi, ako pojedinac, pojedinka ne uspe u periodu adolestencije da osvesti svoje potrebe?

- Svesnost o svojim potrebama često nemamo ni kao odrasle osobe. Do ovoga dolazi zato što nismo sve "introjekte" asimilovali - slikovito rečeno, nismo svarili ono što smo progutali. Držimo se i dalje nekih "treba" i "mora", misleći da je to ono što želimo i hoćemo. I kada krenemo da radimo nešto što mislimo da želimo, javi se nelagoda. Jedan deo nas se buni, ponekada i sabotira sve to. U želji da izbegnemo nelagodu, mi radimo ono što ne želimo. Propuštamo priliku da postanemo svesniji sebe i svojih želja i potreba. Ono što je moglo biti jednostavno, postaje komplikovano.



Share This Story

Tags:

You Might Also Like

3 коментара