Valeri Rozou, filozofkinja i doktorka političkih nauka, o kulturi sećanja u kontekstu stogodišnjice Prvog svetskog rata

Rodila sam se u mestu koje je proglašeno gradom žrtvom zbog onoga što se tamo dogodilo tokom Prvog svetskog rata. Mislila sam da je to daleko od mene, ali posle studija i istraživanja drugih tema zaokupilo me je sećanje u mom gradu.

I tu su mi se otvorile oči, shvatila sam da tu postoje emocije koje su neposredne, kaže za Danas Valeri Rozu, filozofkinja i doktorka političkih nauka iz Brisela. Ona je preksinoć održala predavanje na temu „Prevazići bolne prošlosti“ u beogradskom Domu omladine, u sklopu ciklusa „Razmišljanja o ratu“, koji organizuje Francuski institut, a čiji je medijski pokrovitelj naš list.

Koliko je područje istraživanja kolektivnog sećanja i emocija nastalih iz istorijskog konteksta sklizak teren za naučan rad?

- Cilj je upravo da se kaže da je upravljanje tim emocijama tema za naučno istraživanje. Moje prve teme koje se tiču doktorske disertacije bile su vezane za govore državnika, poput De Gola, Adenauera. Ali posle 15 godina istraživanja zaokupile su me granice tih oficijalnih govora koje postavljaju individualni otpori onome što je javno rečeno. Moj stav nije da treba da kažem šta je tačno, a šta nije, šta valja ili ne valja, već da istražim te tenzije između zvaničnog diskursa i emocija koje nastaju iz uspomena ljudi. Nekada se ta dva konteksta podudaraju ili su veoma slični, a nekada se sudaraju sa tendencijom da se međusobno potiru. To je ono što mene interesuje.

Da li je istorija, suočena sa sindromom „pobedničkog diskursa“, u stanju da zabeleži drugačije glasove aktera istorijskih događaja, recimo gubitnika ili onih koji su bili oponenti postupcima oficijelnih krugova?

- Napomenula bih da kada govorimo istoriji i o disciplini kojom se bave istoričari, s jedne, i o sećanju s druge strane, da su to dve odvojene stvari. Cilj istoričara je, barem bi to trebalo da bude ideal, da se otkrije kako su se stvari desile. Kada je u pitanju sećanje, cilj je sasvim drugačiji. Cilj sećanja je pitanje identiteta. A da se time bave nemaju ekskluzivno pravo samo istoričari. Često inicijative o preispitivanju istorije, o afirmaciji „neslužbenih verzija“ dolaze iz građanskog društva, što može da pomogne da se fokusiraju ličnosti i pojave koje su zapostavljene.

Ako istoriji prepuštate da se bavi činjenicama, da li je kultura sećanja na klimavim nogama ako je ostavljena civilnom društvu ili entuzijastima? Kada su u konfliktu istorijsko viđenje koje je deo zvaničnog diskursa i emocije, šta onda?

- Postoji rizik ako su potpuno razdvojeni oficijelna istorija i sećanja. Onda se kreira jedno lažno sećanje, propaganda. Znamo da istoriju uvek pišu pobednici. Ali kada postoji zvaničan diskurs koji zaboravlja čitav deo populacije, dolazi do podzemnog sećanja. Ono postoji čak iako se suzbija i izaći će kad-tad na videlo. Istovremeno, čak iako postoji ćutanje, te emocije su sačuvane. U razgovoru sa psiholozima i sociolozima sam došla do zaključka da su baš zbog ćutanja takve kolektivne emocije prenete potpuno neiskvarene sa generacije na generaciju.

A kada je sećanje podzemno, ugnjetavano, da li postoji bojazan ili je to jedini ishod da će se ono pojaviti kao neka eksplozija nasilja, konflikta?

- Postoje tri mogućnosti, pojednostavljeno rečeno. Najpre, imamo sećanje o kojem se ćuti zato što su emocije suviše snaže. Druga mogućnost je sećanje koje bi trebalo izgovoriti, ali je ugnjetavano. A treća mogućnost je negovanje sećanja i razgovor o njemu. Za svaka od ova tri slučaja posledice su radikalno različite, kako za pojedince, porodice, tako i na političkom nivou. Kada govorimo o sećanjima koja se prećutkuju, posledice su čak psihijatrijske. Recimo, pojava depresije, alkoholizma i drugih devijacija koje se prenose kroz generacije, a da se gubi saznanje zašto se to događa.

Šta bi mogao da bude empirijski primer u slučaju oficijelnog ugnjetavanja sećanja?

- Evo primera: Flamanci su u Belgiji bili nipodaštavani od strane Valonaca, koji su frankofonci. Ovi drugi su imali novac, bogatstvo, moć. Kada su neki Flamanci streljani u Prvom svetskom ratu, njihovi sunarodnici su tvrdili da su ubijeni zato što nisu razumeli naređenja oficira koja su izdavana na francuskom. To, inače, nije bilo tačno. Vlast je ignorisala taj i slične događaje, da bi 2014. čak 45 odsto Flamanaca glasalo za jednu nacionalističku partiju koja zagovara osnivanje nezavisne flamanske države. A da kažem i to, Flamanci su danas mnogo bogatiji od Valonaca.

Zašto je gotovo svugde i gotovo uvek teško čuti tu drugu stranu istorije, tačnije, drugačije tumačenje jedne te iste prošlosti?

- Ljudi ne žele da čuju alternativno tumačenje istorije. Neću govoriti o Srbiji, pošto ne poznajem vašu istoriju, ali ću pomenuti Izrael. Tamošnja zvanična istorija rigidno sagledava događaje iz neposredne prošlosti. Međutim, pojavili su se mladi istoričari koji su kritički počeli da preispituju nacionalnu istoriju. Oni su sa svojim palestinskim kolegama došli do nivoa da su im se tumačenja potpuno podudarila. Ali Izraelci su ih doživeli kao izdajnike i ova inicijativa je blokirana, kako na političkom, tako i na nivou javnosti.

Logično, u okviru jednog društva negovanje sećanja pretpostavlja demokratski ambijent. Ali šta se dešava u situaciji kada su u pitanju različite države između kojih postoji istorijski antagonizam?

- Demokratski ambijent je potreban, ali nedovoljan. Drugi uslov je da obe strane osećaju obavezu da rade na tome, ali ne da im to nametne treća strana, već da sami shvate ili da se za tim ukaže potreba usled novih okolnosti. Recimo, u slučaju Francuske i Nemačke, obe strane su došle do kritičkog preispitivanja, ali to se desilo zato što su posle Drugog svetskog rata dobili zajedničkog neprijatelja – to je bio Sovjetski Savez. Zato je, recimo, bilo moguće sagledati tragediju iz Verdena kao zajedničku.

A šta ako ne postoji obostranost u takvom htenju, da li je onda utopistički negovati kulturu sećanja, nehajući da li će to i druga strana uraditi? Da li nas to čini jačim ili inferiornim?

- Ako mene pitate, ova vrsta slabosti vas čini jačim jer je u pitanju civilizacijski domet. Ali ako pitate nekoga ko to gleda sa stanovišta praktičnosti, onda će vam reći da je to samoubilački. Ako želite vlast, onda se stvari ne menjaju, pa se ne dira u „mračno“ sećanje, ali ako je motiv humanistički, onda nema dileme – treba svoje sećanje negovati i autokritički preispitivati. Interesantno je raditi u međuzonama. Ne govoriti o heroju ili o zločincu, već istražiti tu zonu između. Kada imamo autokritički stav i kada pružamo ruku, svako će je prihvatiti. Kad razmišljamo u toj optici, u toj perspektivi, onda sećanja mogu da pomognu da se ljudi zbliže, čak iako su to ratna sećanja.

Danas, april 2014.