Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu ne rade godinama. U većini ostalih izložbenih prostora u glavnom gradu paučina se hvata po stalnim postavkama. Ima li onda ičega pod ovim parčetom kape nebeske što bi moglo da razgali dušu sladokusaca kada su u pitanju vizuelne umetnosti? „Nada umire poslednja“, rekli bi prkosno očajnici, a oni spretni bi mogli da odbruse: „Ko traži, naći će.“ I zaista, ako subotom ujutro odete na buvlju pijacu u Bubanj potoku, naći ćete i ono što vam nije bilo ni na kraj pameti.

„Farbara Miloš preselila se na novu lokaciju u Kaluđerici. Najkvalitetnije mešamo boje za krečenje. Kvalitet uz povoljnu cenu. Farbara Miloš na novoj adresi...“, govori jednolični glas putem razglasa, gotovo identičan onome koji se čuje na Marakani ili nekadašnjem Stadionu JNA tokom fudbalskih utakmica. Ali, baš kao što navijači ne slušaju oficijelne spikere, naročito onda kada ih pozivaju da prestanu sa nedoličnim navijanjem ili tučama, tako i posetioci ovog muzeja-galerije pod otvorenim nebom ne haju naročito za razglas.

– Vidi, brate. Original italijanska, malo nošena. Samo 15 evra. U gradu nećeš naći ispod 30. Daj, bre, da prodam, pa da idem kući. Dobro tebi, dobro meni – govori sredovečni bajker koji na šatorskom krilu pokazuje jednu od četiri motociklističke kacige. Potencijalni mušterija gleda, ne govori. Na kraju klima glavom. „Navratiću posle”, kaže i kreće napred. A tamo – napred, na haubi narandžaste lade „standard“ (model iz 1976), cela paleta džidža-bidža nekadašnje JNA.

Petokrake za „titovke” (sa srpom i čekićem i one bez), „mačići” koje su nosili pitomci ŠRO, opasači i uprtači (prodaju se odvojeno ili u kompletu), kombinezoni... Ipak, za oko zapada kožna pilotska jakna, sve sa oznakom nekadašnjeg RViPVO (s petokrakom, naravno). Cena: 30 evra. Zapravo, to je početna cena, ona krajnja će biti 20, pošto je mušterija bio vešt u cenkanju, a prodavac ima još šest takvih. Verovatno obojica misle da su bolje prošli od suprotne strane...

Da je Bubanj potok recimo u Boru, odnosno kraj tamošnjeg rudnika, onda burgija dugačka dva metra ne bi izgledala čudno. Ovde, međutim, nadomak Beograda, stvarno čovek ne može da shvati čemu služi ta grdosija. „Kada ova zavrti, burazeru, voda šikne i tamo gde je nikad nije bilo“, kaže prodavac koji ima sve alate za pravljenje bunara. Gotovo da gazi po „komšijskom“ posedu na kojem se prodaju stari gramofoni, audio kasete, LP ploče. Dama u godinama prodaje Hi-Fi uređaje: zvučnike, miksete, pojačala. Da je roba ispravna, svedoče i narodnjaci koji trešte. Njen muž govori: „Iz Nemačke. Baca to Švaba jer ima od čega da kupi novo. A ovo je kvalitetnije iako je staro 20 godina od ovih zajebancija iz Kine. Kad ti kaže brat, bre.“ Oblačno, kiša samo što nije. Dosta za danas.

Danas, jun 2013.