No, simboličko odredište ove priče nije na Vilusima, niti u određivanju nacionalne pripadnosti familije Bulajića, već nekih stotinak kilometara severozapadno, u Jablanici gde se odigrala jedna od najvećih epopeja tokom Drugog svetskog rata na prostoru Balkana. Tamo, gde se Neretva probija između padina planina Tovarnice i Čarskog vrha na svom putu prema Jadranu, i gde je dok ga plaha reka nije odnela, stajao jedan od simbola druge Jugoslavije - srušeni železnički most kao spomen na Četvrtu neprijateljsku ofanzivu ili„Bitku za ranjenike“, a Bulajić režirao megalomanski spektakl sa desetinama hiljada statista, sada se otvara mizerna postjugoslovenska dilema: da li je „Neretva“ hrvatska, bosanska ili srpska. Svojevremeno jugoslovenski „državni režiser“ broj jedan koji je za potrebe svojih filmova prstom mogao da pomera cele divizije JNA, eto opet ustalasava strasti.

Vest od pretprošle nedelje da su se Veljko Bulajić i zagrebačka kuća „Jadran film“ izborili da najskuplji jugoslovenski filmski projekat „Bitka na Neretvi“ (koštao je prema procenama između četiri i po i 12 miliona dolara, što bi u današnjim parama iznosilo i do 100 miliona) ubuduće dobije predznak hrvatskog kinematorafskog ostvarenja odjeknuo je na prostoru nekadašnje zajedničke države, naročito u Bosni i Hercegovini. Pravdajući se potrebom za zaštitom autorskih prava (već 20 godina nije dobio ni evra na ime prikazivanja filma), kao i očajnim kopijama u opticaju sa skraćenom verzijom za 12 minuta, Bulajić je prebrojao „krvna zrnca“ onih koji su pre 45 godina radili u velikoj ekipi: režiser, scenarista, autor muzike, izvršni producenti, dakle okosnica kinematografske družine, bili su „hrvatski kadar“, nominalni nosilac projekta je bio „Jadran film“ iz Zagreba te je film „čistokrvno“ hrvatski! Na listi reprezentativne međunarodne ekipe koja je dala doprinos u stvaranju ovog dela, na kojoj su Jul Briner i Orson Vels (SAD), Sergej Bondarčuk i Oleg Vidov (SSSR), Franko Nereo (Italija)... sada kao „strance“ treba dodati i Batu Živojinovića, Milenu Dravić, Ljubišu Samardžića, Pavla Vujisića, Stoleta Aranđelovića... možda čak i dve godine starijeg Bulajićevog rođenog brata Stevana ili zemljaka im, Nikšićanina Ratka Đurovića koji je do smrti živeo u Beogradu, jer su oni zajedno sa Veljkom i Ugom Pirom bili koscenaristi.

Najnoviju Bulajićevu „režiju“ oberučke su privatili hrvatski mediji koji se na zgusnutom tržištu lavovski bore za svakog čitaoca, gledaoca i slušaoca. Filmski kritičari iz Zagreba Jurica Pavičić i Nenad Polimac sasvim uravnoteženo, bez suviška strasti ocenjuju nastalu halabuku. Pavičić, uz konstataciju da se sada svađaju oko toga je li Bulajićev „raskošni titoistički spektakl“ hrvatski, srpski ili - ipak - bosanski film, jednostavno primećuje da nikome ne pada na pamet najočigledniji odgovor. Film je naprosto - jugoslovenski. On je prema producentskom načelu bio svejugoslovenski, no ono što je mnogo važnije je da je to bio po svom duhu i ideologiji. Taj film doista je bio proizvod jednog vremena i prostora, reflektovao je jednu ideologiju, jednog lidera i jednu državu, čak je i poreklo likova odražavalo načelo nacionalnog pariteta, a celim nizom motiva ugrađenih u film indirektno reprezentuje jugoslovensku doktrinu, konstatuje Pavičić.

- Čemu se toliko jagmiti za „Bitkom na Neretvi“, ako istodobno nimalo ne hajete za ideologiju i državu koju taj film predstavlja, pita se Polimac i konstatuje da bi najpravednije bilo da su film zajednički nacionalizovale Hrvatska i BiH, zemlje koje su se najviše angažovale finansijski i kreativno, te dogovorili kako će raspodeliti troškove od 35 do 45 hiljada evra, koliko treba da se napravi pristojan „master“ za kasnije 35mm kopije za prikazivanje u analognim bioskopima i DCP-e za digitalizovane dvorane. Povodom činjenice da će uskoro „Bitka na Neretvi“ biti prikazana u Italiji sa odrednicom „Made in Croatia“, Polimac ukazuje da u javnosti vlada iluzija kako se na takvom spektaklu može zgrnuti bogatstvo, što je po njemu čista glupost. Većinu međunarodnih prava ionako drže strane kuće. Preostaju jedino TV emitovanja i DVD izdanja u regiji, ali velike zarade u tome nema. Budući da od navodnih producenata nema vajde, valja se obratiti državi da pomogne vratiti najskupljem jugoslovenskom filmu njegov nekadašnji sjaj, zaključuje on. Izjave relevantnih ličnosti iz regiona, a treba pomenuti stav bosanskohercegovačkog režisera Pjera Žalice da je odluka „ishitrena i neutemeljena“, te Radoslava Zelenovića, direktora Jugoslovenske kinoteke u Beogradu da je „reč o prekrajanju filmske istorije“, kao da su nagnali i samog Bulajića da omekša i kaže kako on ne spori „jugoslovenski dio filma“.

I dok ona Bosna koja je uvek jugonostalgična kroz reči Adisa Bakrača, direktora Filmskog centra Sarajevo, pravnog naslednika Bosna filma (preduzeća koje je 1969. bilo jedan od producenata „Bitke na Neretvi“) prkosno odgovara konstatacijom da film Veljka Bulajića pripada prvenstveno korpusu bosanskohercegovačke kinematografije, uostalom kao i rediteljev prethodni spektakl „Kozara“, koji je također proizvela Bosna film, te da će Bulajić dobiti poziv za sud, Srbija se upadljivo drži po strani u ovoj priči, ako izuzmemo „mlake“ izjave nekoliko sineasta (neki drugi, među njima i glumci koji su igrali glavne uloge u filmu su odbili da se oglase na „zadatu temu“). To se, čini se može relativno jednostavno objasniti: i dok u Hrvatskoj, rasterećenoj geostrateškim orijentacijama (NATO je već stigao, EU samo što nije) žele da se, između ostalog, okite paperjem jedne od najvećih filmskih produkcija u Evropi (reprezentativna glumačka ekipa svetskog glasa, uži izbor za Oskara, više od 350 miliona gledalaca u svetu), dezorjentisanoj Srbiji i nije baš do „Neretve“. Na kraju krajeva, tačnije na kraju filma, veliko finale se odigrava kada pripadnici partizanske „grom desetine“ vrše masakar nad četnicima što bi se današnjim političko-korektnim žargonom moglo okarakterisati kao ponašanje „mimo običaja ratovanja“. A ovde su, podsetimo, pripadnici „Jugoslovenske vojske u otadžbini“ zakonski izjednačeni sa borcima NOR-a.

Bez obzira kako se ko drži u ovoj priči (jedni su dakle, prilično bučni, drugi su upadljivo ostali po strani) nema sumnje da je „Bitka na Neretvi“ jedno od najprepoznatljivijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Ne ulazeći dublje u ocene o njenim umetničkim dometima (o čemu bi vredelo raspravljati ako ni zbog čega drugog, ono zbog ideoloških „nanosa“ usled kojih četiri i po decenije od nastanka film deluje groteskno), „Neretva“ ostaje simbol vremena koje je nepovratno prošlo. Činjenica da je plakat za englesku verziju filma napravio Pablo Pikaso (navodno, za honor je tražio sanduk jugoslovenskog vina), da je takođe za englesku verziju muziku komponovao Bernard Herman, a izvela ju je Londonska filharmonija (na albumu sa 11 numera je i „Četnički marš“), da su na premijeri u sarajevskoj Skenderiji 29. novembra 1969, koja je tada i svečano otvorena, uz Tita sedeli Sofija Loren i Omar Šafir, a da je izveštavalo više od 300 domaćih i stranih novinara gorostasno govori šta su ta zemlja i njena kinematografija predstavljali u svetu. Možda zbog svega toga Veljko Bulajić, kao iz zbog poštovanja prema državi u kojoj je ostvario raskošnu karijeru (samo na snimanju pomenutog filma „komandovao“ je kombinovanim pukom JNA od 10.000 vojnika, što je brojčano polovina od snaga sa kojima je Tito raspolagao tokom nemačke ofanzive Vajs II - Operacija belo) nije trebalo da pokreće „Vajs III“.

Krunska satisfakcija je mogla da mu bude što je 2010, na 32. Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, u konkurenciji 120 filmova svetske kinematografije, „Bitka na Neretvi“ uvrštena u deset najvažnijih ostvarenja o Drugom svetskom ratu. Spektakl koji je sponzorisalo 58 velikih jugoslovenskih kompanija (zar i po tome ovaj film nije svejugoslovenski) i danas slovi za delo koje je posle „Spartaka“ Stenlija Kjubrika najveći globalni „uradak“ po broju angažovanih statista, film zbog kojeg su izgrađena, pa uništena četiri sela i jedna tvrđava, zbog kojeg je dva puta bezuspešno miniran most u Jablanici (na filmu se vidi rušenje makete u čehoslovačkom studiju). To je redak primer da je u jeku Hladnog rata jedan projekat mogao da okupi najraskošnije glumačke talente s obe strane Gvozdene zavese. Mogla je to samo Jugoslavija, a u Jugoslaviji samo Veljko Bulajić kojem je čak oprošten i apsolutni fajsko sa „Velikim transportom“, snimljenim 15-tak godina posle „Bitke na Neretvi“, produkcijom koja se pretvorila u veliku jugoslovensku aferu i koja je novosadski „Neoplanta film“ oterala u propast. Svakako, nije naročito hrabro iz Beograda napadati režisera u Zagrebu, takođe nije ni pristojno zbog Bulajićevih godina, ali se mora konstatovati da poznati reditelj nije trebalo, ne da predvodi, već i da učestvuje u „prekrštavanju“ onog što je bilo i što će ostati referentnom tačakom jugoslovenske kinematografije.

Danas, mart 2013.