Andrea Trkulja skrenula je pažnju domaćih i književnih sladokusaca u regionu svojim prvencem "Narcisi na pustom ostrvu", koji je prošle godine objavila izdavačka kuća "Plavi jahač". Kritičari su dali dobre ocene, publika je toplo reagovala. Andrea već devet godina živi u Londonu, gde je otišla iz relativne sigurnosti u Beogradu, u kome je stekla fakultetsku diplomu, a ostavila porodicu, prijatelje, uspomene. Jednostavnost stila i iskrenost koju deli sa publikom u priči o trnovitom putu mlade imigrantkinje u urbanoj košnici, kakva London jeste, doneo je Andrei simpatije. Da je za tih devet godina postala prava Londonka, govori i činjenica da je odlučila da propusti Letnje olimpijske igre i da grad u kome živi prepusti sportistima, novinarima i turistima. Njen izdavač je pre nekoliko dana organizovao susret sa novinarima kulturnih redakcija beogradskih medija, a mi smo sa Andreom ćaskali u opuštenoj atmosferi „Pomodora”.

Ovih dana sve oči su uprte u London zbog Olimpijade. Verovatno bi većina stanovnika planete htela da bude tamo. Ti si, međutim, odlučila da najveći sportski spektakl "prespavaš" u Beogradu i da se svojoj londonskoj rutini vratiš pošto se ugasi olimpijski plamen. Zašto tako?

- Čini mi se da je došlo do jednog kolektivnog nesvesnog londonskog konsenzusa - napustiti grad u toku Olimpijskih igara, ko god može. O tim minijaturnim "egzodusima" ljudi pričaju još od zime - ne postavlja se pitanje gde ćete na godišnji odmor, već gde ćete za vreme Olimpijskih igara. Možda se ionako kržljavi kolektivistički duh Londona ispraznio tokom kraljičinog jubileja početkom juna, ili smo se jednostavno uplašili meteža. I kod mene je proradio taj instinkt, sa zadovoljstvom sam prepustila svoje mesto u metrou nekom posetiocu Olimpijskih igara.

Da li si ti, Andrea, britanska spisateljica koja piše na srpskom ili srpska književnica koja živi u Velikoj Britaniji?

- Nezahvalno je kategorizovati samu sebe. Mislim da je u "Narcisima" prevagnuo glas srpske spisateljice u Velikoj Britaniji, ali sam potpuno svesna da će se moj spisateljski glas, ako ne i jezik na kom pišem, menjati - između ostalog činjenicom da već više od devet godina živim u Velikoj Britaniji. Pisanje na srpskom jeziku jeste nešto što mi je veoma važno, moja živa veza sa kulturom iz koje potičem, pa čak i moje izbežište.

Književni kritičar Petar Arbutina je za tvoju knjigu rekao da je kao retko koja uspela da uhvati i opiše emociju emigrantskog života, koji je inače česta tema srpske književnosti. Da li je u knjigu pretočeno tvoje životno iskustvo?

- Imigrantsko iskustvo je zasigurno nešto što dobro poznajem i pošto je to iskustvo neodvojivo od mene, prirodno se nametnuo iskreni, direktni ton. Pored mog ličnog iskustva, moja porodica je čitav 20. vek preživela u raznim migracijama, prekookeanskim i evropskim. Možda sam odabrala ključna mesta, i svetlija i tamnija, da dočaram dijapazon emocija jedne imigrantkinje u Velikoj Britaniji. Dosta toga sam u romanu napajala iz ličnog iskustva, što mi je pomoglo da u prvencu uverljivo prenesem fragmente takvog života.

Dubravka Ugrešić ocenjuje da tvoj rukopis ima autentičan šarm, uz opasku da se baš on - šarm - najteže pronalazi u književnim tekstovima. Čini se da taj šarm delimično proizilazi iz svojevrsnog ironičnog tona koji deluje baš nekako britanski, karakterističan za tamošnju književnost, film...

- Samoironičan ton je nešto što sam svakako odnegovala u Velikoj Britaniji. Britanci su majstori samoironije, možda zato što kroz smejanje samima sebi imaju najviše šanse da šarmiraju. Mnoge nacije ne moraju da idu toliko daleko da izmame osmeh, ali šta ćete, imate i mnogo težih nacionalnih bremena.

Sa fakultetskom diplomom, roditeljskim zaleđem, širokim krugom prijatelja u Beogradu, smešila ti se prilično lagodna mladost, lagodna bar za ovdašnje prilike. U tom smislu, odlaskom u London kao da si izabrala teži put. Nisi se pokajala?

- U tim godinama zaista se ne razmišlja o lakšem ili težem putu, barem je ta vrsta pragmatičnosti meni bila potpuno strana. Ako sam potpuno iskrena sama pred sobom, u trenutku odlaska nisam ni znala zašto zapravo odlazim iako sam roditeljima i svim ostalima koji su me sa negodovanjem pitali ponudila po neko uverljivo obrazloženje. U samom trenutku odlaska bila sam zapravo prestravljena, ali jača je bila radoznalost i žeđ za nečim novim. Sada mi se čini da je i manje bitno koji vas motivi vode jer će se oni gotovo zasigurno izmeniti u novom kontekstu, u novoj zemlji, ako odete relativno mladi i neizgrađeni. Mislim da je jedna od najvećih vrednosti mog odlaska u činjenici da mi je doneo samostalnost, pa i u spisateljskom, kreativnom smislu. Čini mi se da je osamostaljivanje za mladu ženu još uvek izazovnije nego za muškarca, iako bih da se ogradim od bilo kakvog prizvuka žrtve. Takođe moram da primetim da je sama konstrukcija pitanja sasvim neobična za uvrežene britanske vrednosti - a to je zaleđina roditelja. Usvojila sam te vrednosti i mislim da roditelji treba da gurnu svoju decu što dalje od svoje zaleđine, za njihovo dobro. Ja sam se svojima zahvalila, pa i u posveti knjige, što su možda i protivno uvreženim srpskim vrednostima, protivno svojim vrednostima, dopustili da odem.

U recenziji tvoje knjige Nataša Marković, urednica "Plavog jahača", koji je i izdao tvoju knjigu, primećuje da glavna junakinja tvoje knjige uvek sa sobom vuče svoj zavežljaj iz zavičaja u kome su čvarci, sarme, čarape iz Srbije, zbog čega je stalno muče pitanja: na kome jeziku se vodi ljubav, gde je dom. Da li će taj zavežljaj, zapravo teret, biti inspiracija za nastavak prvenca ili roman sa nekim drugim likovima sličnih sudbina?

- Nisam iscrpla sve što o imigrantskom životu želim da kažem. Pomenula sam već da je moja porodična istorija toliko bogata pričama nastalim preplitanjem svetova, kultura i istorije, da zaista ne moram da se puno naprežem oko istraživanja i građe. U duhu samoironije, to je već svakako veliki motiv. Ono na čemu sada radim jeste zbirka priča koja doduše ne tematizuje imigrantsko iskustvo u toj meri, ali na taj izvor inspiracije ću još da se vraćam.

Da li imaš ambiciju da objaviš svoj prvenac na engleskom, koliko je britanska publika zainteresovana za književnost imigrantske populacije?

- Razmišljam i vežbam prste za kucanje na vrata engleskih izdavača. Britanska publika jeste zainteresovana za druge ali ispričane sopstvenim glasom, nažalost. To je nešto poput interesa za stir fry, ali bez kineskih začina, prilagođen britanskim ustima. Veoma je malo prevedene književnosti. Tako je jedan od "imigrantskih" bestselera u Britaniji "Kratka istorija ukrajinskih traktora", koja ne samo da je bazirana na kulturološkim stereotipima, već suštinski ne govori ništa o imigrantskom iskustvu. Postoji veća propulzivnost za priče druge generacije imigranata ali to su suštinski priče potpuno iznikle i uklopljene u tamošnji, domaći diskurs.

Danas, avgust 2012.           

Neretko, ovde u Beogradu sebe "častimo" epitetima da smo kosmopolitska sredina, prisećamo se zlatnih godina Festa, Bitefa i slično. Za London se bez sumnje može reći da je jedna od prestonica sveta. Iz perspektive nekoga ko živi tamo, a živeo je ovde, uočavaš li razliku između te dve sredine?- London je bez sumnje jedna od prestonica sveta koja nema vremena za nostalgiju u onoj meri u kojoj na primer dekadentni ostaci aristokratije imaju izvan Londona, prisećajući se zlatnog doba britanske imperije. Postoji jedan prividan sloj kosmopolitizma u Londonu, poduprt potrošačkom kulturom, u kom se taj osećaj podražava proizvodima iz raznih delova sveta. Postoji i drugi sloj, prostor u kome izniču mikrosvetovi, u kome recimo dnevne transakcije vrše velike banke ali i rusko-jevrejske mafije, dok kredite daju bogati iz zaliva na ime časti. Pored pozorišnih predstava visoke produkcije, u severnom Londonu recimo nastupa najbolji pripovedač zapadne obale Afrike, a neko iz ulične bande se iskrada da svira sa svojim hip-hop bendom. Zbog tih mikrosvetova, prepunih jednako zanimljivih koliko i teških životnih priča, London je kosmopolitska sredina. Što se tiče pozicije Beograda, ponekad mi se čini da gubi trku u prostoru gde ima realnu šansu - a to je prostor jugoistočne Evrope, Balkana, onda kada duh napaja na nostalgiji za prošlim vremenima. Kao najveći nostalgičari često istupaju upravo oni koji su najviše kritikovali sistem u kom je država subvencionirala velike kulturne manifestacije i industrije kulture. U domenu kulture ja to shvatam ovako: Beograd je u onoj meri kosmopolitski u kojoj priznaje svoj autentični kulturni prostor bez grčevite potrebe da ga brani, kudi ili veliča, i u onoj meri u kojoj je radoznao za glasove drugih bez obzira odakle tačno ti glasovi dolaze. Za opipavanje kosmopolitskog pulsa jednog grada ne morate da idete u alternativno pozorište, možete i na rubove grada, u taksije, gradski prevoz, pijace. Ja se često prijatno iznenadim upravo u tim miljeima.

Vodiš svoj blog pod pseudonimom Andie McTrkulja. Da li je taj pseudonim pokušaj bega od identiteta ili štos, zapravo tvoje još jedno ironično cerekanje nad sopstvenim i životnim iskustvom svih emigranata ovog sveta?

- Pored nekih sasvim banalnih razloga, taj pseudonim jeste neka vrsta humora. Učinilo mi se da bi mom holivudskom nadimku Andie sasvim lepo pristajalo poškotlanđeno ličko prezime. Ipak, blog ne ažuriram već neko vreme, možda i zato što sam se zasitila sopstvene začuđenosti nad kulturološkim razlikama, i humora koji se napaja na tom izvoru. Došlo je vreme za nove teme a blog je svakako pomogao da se one jasnije artikulišu.