Life style: Ko vežba zlo ne misli
20:47Istraživanja pokazuju da savremeni čovek sve više vremena provodi sedeći, što kod kuće, što na poslu. Kada se tome dodaju sati koji prođu u spavanju, ispada da se najmanje krećemo. Stručnjaci upozoravaju da smo zbog toga izloženi brojnim zdravstvenim rizicima, bez obzira jesmo li pušači ili nismo, da li smo skloni alkoholu ili ne, odnosno gojazni ili mršavi. Rešenje je u predanom i čestom fizičkom vežbanju. Neki to rade u teretanama, neki kod kuće
Posle dizanja iz kreveta i jutarnje higijene, savremeni čovek najčešće
poseže za kafom sa kojom seda u – stolicu. On sedi i dok se vozi do kancelarije
u kojoj ga, uz kratke prekide, čeka najmanje osam sati – sedenja. Posle radnog
dela dana, odlazi kući gde se sa daljinskim upravljačem „zavaljuje” u fotelju
radi prepuštanja TV-programu ili ispred kompjutera, u stolicu koja je možda
potpuno ista kao ona u kancelariji. Kada, za promenu, sa kolegama ode na piće
ili sa porodicom u bioskop, on opet sedi.
Futurističke spekulacije kažu da će čovek u procesu evolucije ostati bez
nogu. Zapravo, neće baš sasvim, jer će se one transformisati u još jedan par
ruku. Futurolozi objašnjavaju da će se to dogoditi jer homosapiens neće imati razlog
da hoda. Umesto toga, preko će mu biti potreban još jedan par ruku radi
pritiskanja dugmića po svakojakim spravama koje će ga okruživati. Ovo će
naročito važiti za ljude koji se otisnu u svemir gde, zbog bestežinskog stanja
i nema uslova za hodanje kao na Zemlji.
Ali, ne moramo ići tako daleko u budućnost. Nažalost, medicina već beleži
štetne posledice koje izaziva predugo sedenje. Više istraživanja pokazuje da je
to jedan od faktora koji drastično povećavaju rizik od bolesti sa smrtnim
ishodom, kao što su kardiovaskularni problemi ili rak. Prema tim
istraživanjima, narušavanje zdravlja zbog dugog sedenja pogađa sve ljude, bez
obzira na to da li su pušači ili ne, da li su ili nisu skloni alkoholu, jesu li
gojazni ili mršavi…
Stoga istraživači šalju dramatična upozorenja da je dužinu sedenja tokom dana
potrebno skrati, a da se istovremeno poveća nivo fizički aktivnosti. U urbanim
sredinama to je moguće izvesti na različite načine, najčešće uz „fingiranje” fizičkih
potreba. Na primer, na posao se može krenuti malo ranije kako bi se do
kancelarije pešačilo jednu ili dve stanice na linijama gradskog prevoza, auto
treba parkirati dalje od posla sa ciljem da se dobije prilika za barem malo
šetnje.
Javne teretane
Ipak, značajnija korisnost od fizičkih aktivnosti u urbanim sredinama
postiže se tek čestim i predanim vežbanjem na otvorenom ili u zatvorenom
prostoru, džogingom, vožnjom bicikla ili rolera. Teretane su naročito privlačne
jer one nude mnoštvo načina za vežbanje. Savremena vežbališta su opremljena
najrazličitijim spravama, ona su organizovana konceptualno tako da postoje
zasebne celine: centralni prostor, kardio-arena, odeljci za individualne vežbe…
Aktivnosti se sprovode uz nadzor stručnjaka za fitnes, nekad i lekara.
Teretane korene vuku iz antičkih vežbališta u kojima su se vojnici spremali
za ratove, a gladijatori za atraktivne borbe pred publikom. Prva vežbališta u
zatvorenom pojavila su se pri gimnazijama i univerzitetima u Nemačkoj, sredinom
19. veka. U narednim decenijama ona su masovno izgrađivana u Zapadnoj Evropi i
Severnoj Americi. Teretane i biznis spojili su se u drugoj polovini 20. stoleća
u Sjedinjenim Državama, ali ne toliko zbog zdravlja, koliko zbog potrebe za
lepšim izgledom gradskih momaka i devojaka.
Međutim, nisu svi u prilici da odlaze u teretane: negde ih jednostavno –
nema, kao što je slučaj sa manjim sredinama, u velikim gradovima mnogi koji bi
možda i išli odustaju od te namere jer smatraju da su suviše daleko. Iako sume
novca koje treba izdvojiti za boravak i vežbanje na ovakvim mestima generalno
nisu visoke, za neke su to izdaci koje ne mogu da priušte. I četvrti, ne manje
bitan faktor koji odbija potencijalne posetioce teretana je stid, zbog telesne
građe, viška kilograma, nespretnosti u fizičkim aktivnostima…
Bez obzira zbog kojeg od ovih razloga ne posećuju vežbališta, neki se
odlučuju da kod kuće obezbede uslove za održavanje fizičke spremnosti. U
zavisnosti od veličine prostora i finansijskih mogućnosti, oni osmišljavaju
male, privatne teretane. Najpredaniji u tome se dovijaju na svakojake načine
kako bi izbegli prostorna i materijalna ograničenja, pa sami prave sprave ili
kupuju one „portabl”, odnosno sklopive, zatim višenamenske naprave za vežbanje
na kojima je uz male izmene moguće izvoditi različite aktivnosti.
Kućna varijanta
Kada se malo razmisli, lako se shvata da postoji mnoštvo mogućnosti za
vežbanje u kućnim uslovima. Nekima je dovoljan CD ili DVD plejer u koji se
stavlja disk sa audio ili video instrukcijama. Ta varijanta zadovoljava
pristalice aerobika, joge i još neki istočnjački veština za vežbanje. Uz minimalna
ulaganja moguće je stvoriti mesta za fizičke aktivnosti koja ne opterećuju
često skučen stambeni prostor. Primer za to su šipke za razgibavanje koje se
montiraju na okvirima vrata.
Minimalna ulaganja u fitnes opremu su i nabavka sitnih predmeta za
vežbanje, kao što su mali tegovi, gume za stezanje, opruge sa ručkama za
rastezanje i slične naprave (neki se verovatno sećaju „stomak-eliminatora” koji
je primer prvog proizvoda prodavanog po konceptu tele-šopa na prostoru
nekadašnje Jugoslavije). Prednost ovakvih sprava je, osim što nisu skupe i to
što zauzimaju malo prostora, lako se vade iz fioka i ormara, izvlače ispod
kreveta i tamo vraćaju posle vežbanja. Ipak, mnogi su sumnjičavi po pitanju
korisnosti.
Veće izdatke i prostor zahtevaju naprave koje nude ozbiljnije mogućnosti za
vežbanje. Primer za to su sobni, trenažni bicikli. U prodaji se danas mogu
pronaći uglavnom oni magnetni, koji imaju displeje na kojima se tokom vežbanja
prikazuju podaci o pulsu, utrošenim kalorijama, broju virtuelni kilometara koji
su pređeni okretanjem pedala u mestu i slično. Pošto ovakve sprave po pravilu
zahtevaju više prostora, proizvođači su ponudili kompromisnu varijantu, reč je
o biciklima koji se sklapaju poput stola za peglanje.
Ozbiljne teretane u kućnim uslovima traže dosta novca i prostora, najčešće
celu prostoriju. Oni koji je nemaju, pribegavaju adaptaciji pomoćnih prostorija
kao što su podrumi i tavani. Takva vežbališta imaju više sprava, među njima su
osim trenažnih bicikala i pokretne trake za trčanje u mestu (one mehaničke su
jeftinije, znatno skuplje su sprave čije trake se samostalno okreću), zatim
naprave za vežbanje različitih grupa mišića. Kompletna kućna teretana može da
košta i preko 10.000 evra.
Vežbati što više
Ima li smisla vežbanje u teretani, kućnoj ili onoj javnoj? Iako neka
istraživanja pokazuju da je to samo zamagljivanje činjenice da savremeni čovek
živi izuzetno nezdravo i da je efekat vežbanja (naročito ako ono nije
svakodnevno i ako je kratko) po opšte zdravlje zanemarljiv, većina lekara predlaže
ovakve aktivnosti. Doduše, oni upozoravaju da izbor vežbi i sprava treba
podrediti konstituciji i zdravstvenom stanju vežbača, a ne njegovim željama i
fiks-idejama.
Završna poruka je: vežbajte što više. Do posla i prodavnice pešačite ili
idite biciklom, umesto kolima, odnosno javnim prevozom. Smanjite vreme
provedeno ispred televizora ili kompjutera u korist vežbanja u kućnoj
varijanti. A ako u svom domu ne možete da obezbedite uslove za fizičke
aktivnosti, idite do teretane umesto u kafiće i restorane. I tamo ćete pronaći
društvo, slušaćete dobru muziku, poslužiće vas pićem. Naravno, voćnim sokom
umesto alkohola.
Постови
0 коментара