Sladoledi: Evo poslastice!
20:42Iako je postalo sasvim uobičajeno da ga konzumiramo i tokom zimskih meseci, ipak se o sladoledu najviše misli i priča kada je vruće. I nije tako samo kod nas. Ova poslastica ne zna za prepreke, vole je podjednako u demokratskim zemljama i u surovim diktaturama. Šta više, čak ni lokalne različitosti nisu ništa mogle sladoledu pa se širom planete uživa uz iste ukuse. Ipak, postoje i zanimljive specifičnosti od zemlje do zemlje
Sa dolaskom još jednog leta sladoled se opet vraća na velika vrata u našu
svakodnevicu. Iako više nije kao nekada, kada ga je bilo moguće kupiti samo
tokom najtoplijeg dela godine, jer sada ga veliki supermarketi nude i za vreme
ciča-zime, sladoled je za većinu sezonska „zanimacija”. Kako i ne bi bila jer,
osim vrućina, ka ovoj poslastici mame nas sladoledžijskih frižideri na svakom
ćošku i poslastičarnice u kojima su „umesili” svakojake ukuse.
Kao što pretpostavljate, tako je u celom svetu. Sladoled je omiljen na svim
kontinentima. Na njegovom putu do golbalne popularnosti nisu mu se isprečili ni
lokalni običaji, ni ekonomska beda, diktatorska samovolja ili verska
netolerancija,. Svi vole sladoled. Šta više, u društvima sa veoma jakom
tradicijom, kao i onima koja je nemaju, narod voli iste ukuse. U Srbiji,
Japanu, Sjedinjenim Državama ili Gani, obrni-okreni je isto.
Sladoled je velika industrija, čak tolika da su se sladoledžije
organizovale u globalnu asocijaciju. Iz velikih fabrika svake godine stižu novi
ukusi, oblici, pakovanja. Ipak, do dan danas ovaj biznis nije izgubio zanatsku
crtu. Najbolji sladoledi i dalje dolaze iz malih, ali priznatih i poznatih
manufaktura. Kao i pre pola veka, ili ceo, i sada se mogu čuti „hladne”
preporuke tipa: „Znaš, tamo u onoj ulici, u maloj poslastičarnici… Tamo je
najbolji!”.
U nekim zemljama proizvodnja i prodaja sladoleda je detaljno regulisana
zakonima što je i logično jer u pitanju je namirnica za ljudsku ishranu. U
drugim država se (za sada) ne meša mnogo. Proizvođači, sa svoje strane, ne
zaboravljaju ni na koga: za mušterije koje ne vole mleko, ili su alergični na
njega prave sladolede od vode, u nekim sredinama spremaju od kozjeg mleka, za
vegetarijance od sojinog ili pirinčanog.
Leda i meda
Od davnina ljudi su pokušavali da se rashlade hranom. U dolini Eufrata i
Tigrisa, gde je kolevka ljudske civilizacije, pre 4.000 godina hladili su
namirnice. Egipatski faraoni su angažovali vojske robova da im sa visokih
planina donose led. U staroj Grčkoj su za letnjih meseci na pijacama prodavali
led preliven medom. Perzijanci su tokom zima smeštali smrznutu vodu u podzemne
prostorije, tako dobro napravljene da je led tamo opstajao i po najvećim
vrućinama.
Na izmaku srednjovekovnog mraka sladoled je pravu šansu, a gde bi drugo,
nego u naprednim gradovima severne Italije. Vrlo brzo je postao omiljena
poslastica po plemićkim palatama. Evropom ga je raširio običaj međudvorskih
udaja i ženidbi. Tako je iz Italije sladoled najpre stigao do Francuske, a kada
ga je engleski kralj Edvard Prvi probao odlučio je da sladiledžiji ponudi
doživotni posao i penziju ali da ovaj, zauzvrat, nikome ne odaje recept.
Kao i u slučaju „noblesa”, Italijani su raširili sladoled i među običnim
svetom. Ovaj slatki biznis doneli su čak i do skandinavskih zemalja, preneli na
druge kontinente. U Parizu je tako u drugoj polovini 17. veka otvoreno čak 250
poslastičarnica. Sladoledžije su naprečac stekle simpatije. U zemljama gde se
govori engleski dobili su čak i nadimak „hoki-poki men” zato što su po ulicama
i trgovima uzvikivali „Eko poko”, što bi moglo da se prevede kao: „Evo (dobrog)
zalogaja!”.
Polovinom 18. veka recepti su „procureli”, pa su i domaćice mogle da spremaju sladoled. Oksfordski rečnik je tada
zabeležio ovu reč. Tokom 19. stoleća registrovani su i prvi patenti što je bio
uvod u rađanje jedne velike industrije. Masovna proizvodnja sladoleda ipak je bila
moguća tek pošto je pre stotinjak godina usavršen frižider. Ubrzo je krenula
prava „sladoledomanija”, na sve strane otvarane su sladoledžinice, napravljeni
su specijalizovani kamioni za uličnu prodaju.
Sladoledomanija
Amerikanci su apsolutni šampioni po privrženosti sladoledu. Prema jednom
dokumentu iz 2005. oni godišnje pojedu 23 litra po glavi stanovnika. Kod nas tu
količinu nazivamo porodičnim pakovanjem. Za petama su im Novozelanđani i
Austalijanci koji godišnje „smažu” po 20, odnosno 18 litara. Ove količine su
još impozantnije kada se uporede sa navikama u nekim drugim zemljama, na primer
sa Velikom Britanijom gde godišnje po glavi stanovnika troše samo šest litara.
I pored lokalnih navika i običaja, sladoled ne poznaje granice. To lepo
ilustruju liste najpopularnijih ukusa. U Sjedinjenim Američkim Državama godine
1994. 28 odsto tržišta zauzimali su sladoledi od vanile, 15 procenata je
otpadalo na one sa aromom oraščastih proizvoda (lešnjak, badem i ostali), sa
13,5 odsto sledili su sladoledi voćnog ukusa, zatim čokolade (12,5). Na sličnoj
listi u Japanu, omiljeni ukusi su, opet vanila, voće (naročito jagoda),
čokolada.
Ipak, svako tržište ima specifičnosti. U obližnjoj Grčkoj dodaju mastiku i
maslinovo ulje što sladoledima daje jedinstven ukus. U Argentini sladolede
prskaju rastopljenim pralinama. U Indiji i Pakistanu, zemljama koje su do
ratova doveli međusobni nesporazumi, i danas je podjednako popularna hladna
poslastica kulfil, proizvod koji je gušći od sladoleda. Neka tržišta su
prihvatila nešto što bismo mogli da opišemo kao zaleđeni jogurt. I tako redom.
Mnogo kalorija
Sladoledi se najčešće prave od mleka. Iako postoje razlike od tržišta do
tržišta, sadržaj mlečne masti se kreće između 10 i 13 procenata, a kod
visokomasnih ide i do 16 odsto. U sastav ulazi i devet do 12 procenata mlečne
tvari koju čine proteini i laktoza. Tu je i 12 do 16 odsto šećera. Više od
polovine sadržaja čini voda iz mleka i ostalih sastojaka. Treba reći da su čak
i oni sladoledi koji imaju malo masnoća visokokalorični.
Postupak industrijske proizvodnje nije preterano složen zbog čega fabrike
sladoleda postoje i u najnerazvijenijim zemljama. Ipak, i u ovoj branši postoje
brojni izazovi, kao što su čuvanje i obrada mleka ili pravljenje mikseva. Na
primer, da bi se na jednom drvenom štapiću formirao sladoled sa dva ukusa,
potrebno je vršiti postepeno spajanje za vreme hlađenja kako bi se izbeglo
formiranje velikih kristala leda.
Kada je reč o čuvanju, transportu i načinima prodaje sladoleda, i tu
postoji mnoštvo varijacija. Nama su uobičajni ulični frižideri i poslastičarske
vitrine. Na filmovima smo videli šarene kombije koji lagano, uz muziku „klize”
po ulicama američkih gradova i zaustavljaju se pored svakoga ko digne ruku. U
nekim afričkim i azijskim zemljama sladolede prodaju i na biciklima koji su
opremljeni specijalnim komorama za hlađenje. Uz australijske plaže pristaju
sladoledžijski čamci.
Dakle, kako god da bilo, sladoled uvek nalazi put do mušterija koje ga
dočekuju sa osmehom. Ipak, da lice ne bi ostalo bez tog osmeha, ne treba
zaboravljati nekoliko činjenica. Osim što je kaloričan, sladoled je i
visokokvarljiva roba. Zato valja paziti kako želja za slatkim rashlađenjem ne
bi „skliznula” u stomačnu tegobu. Ne sme se zaboraviti ni to da ni preterano
rashlađivanje nije zdravo, jer kada se prekardaši, eto prehlade ili nečeg
goreg. Zato pazite ali, pre svega, užvajte!
Постови
0 коментара