31. Salon arhitekture: Održivost pod upitnikom
21:20Tekući Salon arhitekture u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti pokazuje da je struka dinamično pulsirala tokom prethodne godine. Međutim, već sledeće izdanje referentne manifestacije moglo bi da donese arhitektonsku oseku usled globalne ekonomske krize. Provokativni slogan „Održivost – Pragmatični optimizam” između ostalog postavlja pitanje da li moguće očuvati trend urbanističkog buma karakterističnog za Srbiju, a naročito za Beograd tokom poslednjih nekoliko godina
Jednogodišnji presek tendencija na polju oblikovanja životnog prostora
ponudio nam je 31. Salon arhitekture u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti.
Referentna strukovna smotra koja će potrajati do kraja aprila za moto ima provokativan
slogan „Održivost – Pragmatični optimizam” što omogućava različita „čitanja”.
Kuda se kreće globalna arhitektura, da li joj trenutno najviše preti ekonomska
kriza ili su unutrašnje konceptualne dileme još ozbiljnije? Je li struka u
Srbiji na rubu nove stagnacije ili…
Publici je predstavljeno osamdesetak radova, znatno manje u odnosu na lane.
Kustostkinja izložbe Ljiljana Miletić–Abramović kaže za „Ekonomist” da se na
taj način diže kvalitet manifestacije. S obzirom da su većinu u žiriju činile arhitekte
ovdašnjeg porekla koje stvaraju u inostranstvu, a to su Tanja Damljanović i
Stanko Gaković iz Sjedinjenih Država i Bratislav Gaković iz Velike Britanije, dobijena
je neupitna kompetentnost: o nagradama su odlučivali poznavaoci finesa domaće
scene koji rade tamo gde se diktiraju trendovi.
Gran pri Salona pripao je Bojani Cvejić i Milanu Dimitrijeviću za projekat
hotela „Townhouse 27“ u beogradskoj Ulici maršala Birjuzova. Pored glavne,
dodeljene su i nagrade autorima upravne zgrade „Poršea”u Krnjači, zatim
kreatorima enterijera za konceptualnu radnju „Supermarket” u Višnjićevoj ulici
na Dorćolu, kao i za projekat „Studio”, takođe u Beogradu. Priznanje za
arhitekturu izložbe pripalo je kustosu postavke na prošlom „Oktobarskom salonu”,
a za najbolju publikaciju izdanju „Beograd u mapama”.
Tendencije
Već iz podele nagrada vidljiva je „beogradizacija” srpske arhitekture, s
obzirom da su među laureatima autori samo dva projekta koja se ne odnose na našu
prestonicu (za stambeno-poslovni kompleks u Budvi u kategoriji „Arhitektura” i
za rekonstrukciju škole u Irskoj u segmentu „Gosti salona – delo u
inostranstvu” ). Uočljiva je i tendencija takozvanog „recikliranja prostora”,
odnosno prenamene odranije postojećih objekata, kao i nastavak dominacije
privatnih investitora, odnosno odsustvo projekata od javnog značaja.
Trend inovativne revitalizacije starih prostora, a primer „Supermarketa” se
naslanja na ranije uspešne poduhvate kao što su „Beton hala” na Savskom
pristaništu ili „Magacin” u ulici Kraljevića Marka, za Ljiljanu
Miletić-Abramović je dobar znak. Ona kaže da to pokazuje kako je srpska
arhitektura izašla iz „turbo-stila” karakterističnog za devedesete godine
prošlog veka. Neomoderna jednostavnost materijala i oblika zamenila je
postmoderni haos od pre desetak godina koji je u Srbiji bio metastazirao u
maniju nadziđivanja.
Druga izražena tendencija je predominacija privatnih investitora. Njihovo
pojavljivanje pre nekoliko godina je predstavljalo značajan zaokret u Srbiji
jer je u eri socijalizma investitor uglavnom bio anoniman, bezličan. Privatni
ulagači su zato iz ugla arhitekture glavno obeležje srpske tranzicije. Međutim,
u svetu je trenutno u trendu reafirmacija javnog ulaganja u kapitalne objekte,
kao što su bolnice ili škole. Toga i dalje nema u Srbiji u značajnijoj meri.
Predstoji oseka?
Činjenica da je na konkurs uoči Salona prispelo 180 radova ukazuje da je
struka veoma dinamično pulsirala tokom prethodne godine. Ali, Miletić-Abramović
kaže da su to projekti nastali pre nego što je ekonomska kriza ozbiljno zapljusnula
svet i dodaje da bi već na sledećem salonu mogla da zavlada oseka. Ona izražava
bojazan da bi zbog globalne krize moglo doći do stagnacije u domaćoj
arhitekturi i građevinskom sektoru koji su u poslednjih pet godina bili u
silovitom zamahu.
Ukazujući na činjenicu da se u Srbiji često pozivamo na period od pre
dvadeset i više godina sa namerom da istaknemo kako je tada bilo mnogo bolje,
Miletić-Abramović ukazuje da ta matrica nije sasvim primenljiva na arhitekturu.
Prethodnih nekoliko godina bilo je veoma dinamično, mlađa generacija arhitekata
je stasala, investitori nisu oklevali. Narasla je i građevinska operativa, pa
bi negativne posledice ekonomske krize mogli da osete, ne samo oni koji
planiraju životni prostor, već i oni koji ga realizuju, dodaje ona.
Ali, strah od ekonomskih nedaća je samo jedan od momenata koji su uticali
da se u motu ovogodišnjeg salona nađe pojam „održivost”. On referira i na
preispitivanja unutar same struke koja traži nove koncepte i ideje pošto je
došao kraj epohe takozvane „inkoničke arhitekture” koja je sa grandioznim
ostvarenjima obeležila devedesete i prvu polovinu tekuće decenije. U tom smislu
održivost se odnosi na traganje za novim tehnologijama i materijalima koji su
ekonomski, ali i ekološki prihvatljivi.
Uticaj
Uvek važna tema, kako u svetu, tkao i kod nas jeste odnos esnafa i kreatora
urbanističke politike, a to su pre svega privatni investitori i država. Ako se
stanje posmatra iz ugla činjenice da je samo lane u Beogradu izgrađeno 4.000
nelegalnih objekata, moglo bi se postaviti pitanje da li u našoj zemlji uopšte
postoji politika oblikovanja životnog prostora. Ali, kako je čak i odsustvo
politike neka politika, pravo pitanje je da li manifestacije poput Salona utiču na odlučivanje o urbanizmu koje je uvek
ideološki uslovljeno.
Ljiljana Miletić-Abramović kaže da ova manifestacija ne utiče uvek direktno,
ili vidljivo, ali posredni uticaj svakako postoji. Na Salonu se iz godine u
godinu razotkrivaju i preispituju tendencije u domaćoj arhitekturi, što utiče
na orijentacije stvaralaca i, što je podjednako važno, na one koji će tek da
stvaraju, a to su studenti. Nadahnut uspešnim projektima koji po prvilu donose
globalne trendove, esnaf prenosi te uticaje na investitore i relevantna mesta
odlučivanja u državi.
Miletić-Abramović kaže da smo kao sredina arhitektonski objektivno mnogo
napredovali poslednjih godina, iako i dalje kaskamo za stremljenjima u
razvijenom svetu. „Recikliranje prostora”, na primer, tamo je bilo aktuelno pre
desetak godina. Mi smo konstantno kasnili za globalnim trendovima, a opšti sunovrat
iz devedesetih samo je produbio taj raskorak. U tom smislu drugi deo slogana
ovogodišnjeg Salon - „Pragmatični optimizam” dolazi valjda kao nada da nas novi
izazovi neće odvesti u još jedno arhitektonsko tavorenje.
OKVIR 1: Jednostavnost
Osim uspešne transformacije od ranije postojećih prostora, a na
ovogodišnjem Salonu primeri za to su prvonagrađeni „Townhouse 27”, zatim
„Supermarket”, kao i bivši objekat društvenog standarda na Novom Beogradu, u
realizaciji enterijera dominira neomoderna jednostavnost. Ona je vidljiva, kako
u oblikovanju javnog enterijera, tako i korporativnog, odnosno privatnog
stambenog prostora. Do samo pre nekoliko godina taj trend smo doživljavali kao
sasvim futuristički, a sada je on osvojio mnoge lokacije u Beogradu.
OKVIR 2: Država kao investitor
Ljiljana Miletić-Abramović kaže da se posle razornih uragana po priobalju
SAD reafirmisalo takozvano javno investiranje čiji je nosilac država. Ovakav
pristup nije nepoznat na našim prostorima. Tako su, na primer, u Jugoslaviji
tokom pedesetih prošlog veka planski građene mnoge bolnice, od Prištine do
Ljubljane (u Beogradu je tada nastao KBC „Dragiša Mišović”). Miletić-Abramović
smatra da bi novi ciklus javnog investiranja u Srbiji bio pragmatičan odgovor
izazovima ekonomske krize.
Постови
0 коментара