...rekao je kralj Milan na šta mu je ministar Garašanin odgovorio: „Vaše  veličanstvo, ja govorim tako jako, da kada bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me nesumnjivo morali čuti u Nišu i bez telefona“

Samo sedam godina nakon prvog Belovog telefona iz 1876. godine, u Beogradu je obavljen prvi telefonski razgovor, čime je započela mukotrpna era telefonizacije u Srbiji. To se dogodilo 14. marta 1883, a glavni „krivac” je bio Panta Mihajlović, koji je godinu dana ranije od kralja Milana dobio koncesiju za podizanje telefonskih stanica u Beogradu. Tadašnji žitelji prestonice nisu bili upoznati sa mogućnostima ove novotarije, pa su se oglušili na Pantin poziv da u svoje kuće uvedu telefon. Slično je bilo i sa državnim institucijama, u kojima nije bilo sluha za Pantine ideje.

Pošto nije bilo korisnika, pionir srpske telefonije je sam i od svojih para povezao zgradu „Tri lista duvana“, a te 1883. godine tu je bilo smešteno inženjersko odelenje Ministarstva vojnog, sa kasarnom na Paliluli. Prvi razgovor su obavili vojni ministar Teša Nikolić i kapetan Kosta Radisavljević. Oni su bili oduševljeni, a Teša je odmah odjurio u dvor i obavestio kralja Milana o čudnoj napravi. Kralj je kasnije i sam ragovarao i dao je nalog Narodnoj Skupštini da u budžetu izdvoji sredstva za uvođenje telefona. Međutim,  poslanici su taj predlog glatko odbili.

Mihajlović je kasnije instalirao još dve linije, povezao je Licej (današnji Beogradski univerzitet) u Kapetan Mišinom zdanju sa požarnom četom, kao i Narodnu Skupštinu sa policijom. Panta je napravio još jedan korak pa se obratio tadašnjem garadonačelniku Beograda da za potrebe opštinske službe uvede telefon, na šta mu je ovaj odgovorio: „More kakav telefon, daj ti meni kaldrmu“. Zbog takvog odnosa gradskih oca, javni telefonski saobraćaj u Beogradu je započeo tek 1898. godine kada je u Kolarčevoj zadužbini instalirana prva induktorska telefonska centrala sa 50 brojeva.

 Prvi međumesni razgovor je obavljen polovinom januara 1886. godine. Za vreme primirja u srpsko-bugarskom ratu, u Nišu su vršene pripreme da se po isteku primirja Bugari isteraju iz Pirota, da se osveti poraz u bici na Slivnici i da se povrati čast srpskom oružju. Poslanici stranih sila neprestano su savetovali srpsku vladu da zaključi mir. Kralj Milan se tome protivio, šifrovane depeše su danonoćno letele između Niša i Beograda. Kralju se učinilo da to ide jako sporo, pa je naredio Anti Jovanoviću, inspektoru vojnih telegrafa, da se za 48 sati postavi telefonska veza.

Posle dva dana iz Beograda su stigli državni mehaničari Dragomir Brzak i Gustav Haber, zajedno sa telefonskim aparatima. Nakon uspostavljanju telefonske linije, prvi razgovor su obavili kralj Milan i Milutin Garašanin. Zbog slabe čujnosti kralj je više puta ponavljao: „Milutine govori glasnije“, na šta mu je ministar Garašanin odgovorio: „Vaše  veličanstvo, ja govorim tako jako, da kada bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me nesumnjivo morali čuti u Nišu i bez telefona“. Prva međumesna telefonska veza u Srbiji uspostavljena je preko žica koje su služile za telegrafisanje.

Dnevnik, maj 2008.