Nanotehnologija! Budite sigurni, ova reč će se sve češće izgovarati. Obećavajuće revolucionarna, ali i prilično kontroverzna multicisciplinarna naučna disciplina pobuđuje sve veću pažnju, kako naučne elite, tako i globalne javnosti. Definitivno, ne bez razloga. Nanotehnologija bi mogla da podari čoveku neslućene mogućnosti kontrole materije, na izvestan način da mu dadne božanske moći. Istovremeno, ona preti da postane opasna „igračka” u rukama nedoraslog homosapijensa.

Najjednostavnije rečeno, cilj i zadatak nanotehnologije je da obezbedi funkcionalno upravljanje i modeliranje veoma sitnih čestita (nano - milijarditi deo metra) na nivou molekula. Reč je o saentističkom području na kome se sreću raznovrsne discipline, od primenjene fizike i molekularne hemije, pa sve do mašinstva i elektrotehnike. Primena nanotehnologija se razmatra u najrazličitijim sferama života, od medicine do energetske efikasnosti.

Najaktuelnija istraživanja (o njima se pričalo prošle sedmice na naučnim skupovima u Americi) odnose se na izradu biogoriva. Stručnjaci tvrde da bi upliv nanotehnologije u proizvodnju ove vrste energenata doveo do revolucionarnih promena. Naime, postupak prozvodnje alternativnog energenta (biogorivo to i dalje jeste) sada traje oko 90 minuta. Uz nano-rešenja, on bi mogao da se smanji na četiri minuta, a za neke vrste biomaterijala i na svega par desetina sekundi.

Pobrajanje svih primena, ili ideja o primenama nanotehnolgije je sizifovski posao jer je ona je „viđena” u koječemu. Osim toga, reč je o naučnoj oblasti koju je sa laičkog stanovništa veoma teško objasniti. Zapravo, za „neznalce” možda i važniji aspekt cele priče je onaj socijalni. Od kako je krajem pedesetih prošlog veka, najpre u teoriji pomenuta ova oblast, a kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih kada su načinjeni prvi konkretni koraci, globalna javnost se podelila.

Oko nanotehnologije sučeljavaju se „nano-optimisti” i „nano-pesimisti”. Prvi kažu da je reč o neslućenoj mogućnosti koja se u istorijskom kontekstu može porediti sa pronalaskom vatre ili sa industrijskom revolucijom. Impelmentacija znanja, koja su za sada većim delom u teorijskoj sferi, mogla bi da donese izuzetne benefite čoveku i njegovoj planeti, kao što je lečenje teških bolesti, rast životnog standarda i konfora, izbegavanje energetskih kriza, očuvanje životne sredine.

S druge strane, „nano-pesimisti” upozoravaju da se cela priča ne može i ne sme jednoznačno (pozitivno) tumačiti. Oni kažu da se ispod reči nanotehnologija može ispisati čitava lista zastrašujućih scenarija. Za poređenje se uzima pomenuta industrijska revolucija koja je čoveka uvela u eru konfornog života i potrošačko doba, ali je istovremeno izazvala razne oblike socijalne patologije (intrapersonalna zapuštenost, kolektivna otutđenost, ratovi), kao i onečišćenje životne sredine.

Jaz između bogatih i siromašnih, kako pojedinaca, tako i društava je posebna tema sučeljavanja pristalica i protivnika nanotehnologije. Zagovornici kažu da bi nanotehnika učinila dostupnijim lečenje svim slojevima stnaovništva, da bi pojeftinila i povećala produktivnost u proizvodnji hrane i drugih dobara (što bi ih učinilo dostupnim svima), da bi rešila energetske i ekološke probleme, kao bogatih, tkao i siromašnih zamalja, da bi ubrzala čovekov iskorak u svemir.

Međutim, kažu skeptici, tu se definitivno ne iscrpljuju sve mogućnosti nanotehnologije. Šta više, ova partija ukazuje da bi cela priča mogla lako da sklizne stramputicom, kao što se dešavalo i sa nekim drugim „revolucionarnim” otkrićima (dinamit, vazduhoplovstvo, atomska nauka). Nanotehnolgodija bi mogla da uključi u buduće sukobe obnovljive „nano-ratnike”, na primer. Ne treba zapostaviti ni upozorenje o produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih jer bi u dolazećem razdoblju svet mogao da se deli na nano-kontrolore i nano-zavisnike.

Baš kao što se dogodilo, i to ne tako davno, sa genetskim inženjeringom ili sa kloniranjem, nanotehnologija će verovatno postati jedna od onih ekstremno kontroverznih tema u svetu. Iako su vlade pojedinih zemalja spremne da otvore fondove za istraživanja u ovoj oblasti, sve su glasniji i protivnici cele priče (kako oni koji su za totalnu zabranu nanotehnologije, tkao i oni koji su za striktnu kontrolu dešavanja u laboratorijama). Zato se sada jedino može pretpostaviti da će čovek krenuti u nano-smeru, ali ne i gde će ga to odvesti.

Dnevnik, oktobar 2007.