Iz Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) u Sjedinjenim Američkim Državama prošle sedmice stigla je vest koja je po sadržaju parilala susretu lidera osam najrazvijenijih zemalja u Nemačkoj, parlamentarnim izborima u Francuskoj ili krađi Bušovog sata u Albaniji. S razlogom, jer tim stručnjaka čuvenog MIT-a je objavio da je izvršen uspešan prenos električne energije bežičnim putem.

Slučaj je hteo da u ekipi naučnika bude i Marin Šoljačić, koji je južnoslavenskog porekla. On i kolege su počeli da se bave bežičnim prenosem struje prošle jeseni, dakle u godini kada je obeleženo vek i po od rođenja Nikole Tesle koji je ostao upamćen, između ostalog, po tome što je trdoglavo verovao u bežičnu struju. Međutim, osujetile su ga velike ambicije i manjak novca, a pratila ga je i opšte ubeđenje da je ideja neizvodljiva.

Za razliku od Tesle, koji je pokušavao da pošalje električnu energiju na veliku daljinu i to preko antene visoke 29 metara, stučnjaci MIT-a su se ograničili na samo dva metra. Uzeli su dva bakarna kalema, oba sa prečnikom od 60 santimetara, a u istu prostiriju su stavili sijalicu od 60 vati. Pošto su teorijski dokazali da je zamisao moguća, bacili su se na eksperiment. I sijalica je zasvetlila.

Šta se dogodilo? Dva kalema, napajala „redovnom” strujom, počeli su da „komuniciraju” elektromagnetnim talasima, dakle bežično. Te talase uhvatio je prijemnik na kome se nalazila sijalica i svetlo je obasjalo sobu. Šoljačić to upoređuje sa staklenim čašama i njihovoj reakciji na zvuk. Ako ljudski glas pogodi pravi ton, čaša će pući. U slučaju struje, prijemnik „pogađa” frekvenciju talasa, bukvalno hvata struju i prenosi je potrošaču.

Među brojnim komentarima u svetu, možda je najilustrativnija opaska jednog britanskog naučnika koji je rekao da je na MIT-u izveden eksperiment koji je mogao da se dogodi pre dvadeset ili trideset godina. Zanimljivo je to što do uspeha ovog poduhvata nisu dovela nova naučna saznanja, već sve dinamičnije tržište bežičnih komunikacija, poput mobilne telefonije i „vajrels” Interneta.

Svestan da je rezultat izazvao globalno oduševljenje, Šoljačić pomalo ipak smiruje loptu kada kaže da treba obaviti još mnogo toga pre nego što dođe do komercijalizacije bežične struje. Iako se pokazalo da ona može da „putuje” čak i kroz zidove i druge fizičke prepreke, ostaje da se domet proširi i poboljša nivo iskorišćenosti. Naime, u eksperimentu prijemnik je uhvatio samo 40 odsto odaslate energije.

Kada jednom uđe u komercijalnu upotrebu, bežična struja bi najpre mogla da se iskoristi za napajanje mobilnih uređaja, poput prenosnih kompjutera, telefona ili muzičkih plejera. O tome se govori već nekoliko godina, sa opaskom da su kablovi za punjene jedine preostale žice. Jedna britanska kompanija je još 2003. ponudila podlogu koja je bežično punila baterije svih uređaja koji su stavljeni na nju.

Međutim, moderni „gaxeti” svakako neće biti ekskluzivno polje primene bežične struje. Za naučnike, ali i za inženjere biće naročit izazov da kuće, pa čak i zgrade, pretvore u prostore bežičnog prenosa električne energije. Krajnja ambicija je da se svi kućni uređaji napajaju bez kablova. I o tome se pričalo pre vesti iz MIT-a, jer je reč o logičnom koraku pošto je već sada moguća daljinska kontrola tih aparata.

Veoma važan aspekt cele priče jesu i zdravstveni rizici. Naučnici kažu da za sada ne postoje upozoravajući pokazatelji. Oni objašnjavaju da organska materija, dakle i ljudsko telo, reaguje na električne talase. Zbog toga je, na primer, moguće ispeći pile u mikro-talasnoj peći. Ali, ljudsko telo ima nultu reakciju na magnete talase, što znači da je bežični prenos struje potpuno bezbedan po ljude.

Dnevnik, jun 2007.