Neposredno posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore, profesor Vojin Dimitrijević izneo je predlog da se u našoj zemlji sankcioniše svako negiranje genocida, počinjenog u Srebrenici u leto 1995. Ideja čelnika Beogradskog centra za ljudska prava izazvala je oprečne reakcije u javnosti, od potpunog odbacivanja do prihvatanja. Dimitrijević je za „Dnevnik” dodatno pojasnio svoj predlog.

- Treba ići putem onih koji su ranije proglaisli kažnjivim negiranje holokausta. To su pre svega uradili Nemci, jer je reč o njihovoj ružnoj prošlosti, ali i neki drugi, poput Francuza. Oni nisu imali neku posebnu potrebu za tim, sem zbog stida prema onom što je radio kvislinški režim iz Višija. Sledeći taj trag i mi bi smo mogli da donesemo zakon kojim bi se kažnjavalo negiranje genocida u Srebrenici jer je on utvrđen od strane relevatnih međunarodnih institucija.

Ali, u ovom društvu još ne postoji konsenzus oko toga šta se tačno dogodilo u Srebrenici. Kako onda doći do zakona koji regulište tu temu?

- Ovde ne treba da se bavimo pitanjem da li je bilo genocida. Francuski zakon se poziva na ninberšku presudu koja čak nije ni bila upućena toj zemlji. Pa ipak, neke konstacije iz Ninberga niko ne sme osporavati u Francuskoj. Mi bismo mogli da se pozovemo na one presude koje se odnose na dešavanja u Srebrenici. Ima i drugih oglašenih genocida, pa tako ne može da se kaže da ga u Ruandi nije bilo. Naš zakon bi trebalo da se bavi tragičnim događajem u Srebrenici.

Neke političke stranke, na primer radikali, su eksplicitno protiv vašeg predloga.

- Ako su radikali protiv toga, neka su! Oni su stranka koja ima poverenje 30 odsto birača, pa neka budu protiv. Ne moraju se moliti radikali za zakon koji bi kažnjavao negiranje genocida u Srebrenici, kao što su moljeni za donošenje novog ustava.

S druge strane, među onima koji pozdravljaju vaš predlog, čuju se i opaske da je sličan zakon u Nemačkoj funkconisao u pravnoj ravni, ali da je dosta teže bilo u pogledu suočavanja sa odgovornošću u moralnom smislu.

- Te stvari traju. Meni se čini da se, i pored ubrzanja istorije, od Srba očekuje da suviše brzo raskrste s pršlošću. Nemcima je, u uslovima prosperiteta, trebalo od 1945. do 1968, dakle 23 godine, da dođu generacije koje su pitale očeve šta su oni radili u ratu. I to jedino tako može da se reši. Možda kod nas ta priča može da ide nešto brže, ali ne može odmah. Zato i zakon koji kažnjava negiranje genocida treba napraviti sa izvesnom veštinom.

Kako biste objasnili jak otpor koji postoji, kako prema vašem predlogu, tako i prema suočavanju sa dešavanjima u devedesetim uopšte?

- Čovek kao što sam ja je spreman da naiđe na vrlo histerične otpore jer je to deo ljudske prirode. Ako ne voliš da priznaš da ti je dete zločinac, po istom modelu gledaš da minimiziraš, da ne primetiš taj zločin. Kod nas, zapravo, najviše zabrinjava što ima onih koji priznaju da je u Srebrenici počinjen zločin, ali da ga nije bilo dovoljno. To su oni koji izvikuju „Nož, žica, Srebrenica!”. Takvi ne smatraju da se nije desio zločin, već da nije ubijeno dovoljno Blošnjaka.

Mogla se čuti i dilema da li bi akt koji zabranjuje negiranje genocida u Srebrenici, na izvestan način, suzio slobodu izražavanja i govora. Šta kažete na to?

- Ako bi mene neko tužio da sam lopov, a ja dobijem presudu da nisam, svaka javna tvrdnja da sam ja lopov posle sudske odluke bila bi krivično delo. Dakle, pošto postoji utvrđena činjenica da je u Aušvicu počinjen holokaust, da je u Ruandi bilo što je bilo, a da je u Srebrenici izvršen genocid, pričati da to ne postoji nije deo slobode govora. E to je ono što treba regulisati zakonom koji bi kažnjavao negiranje činjenica utvrđenih od strane relevantnih međunarodnih organa.

Dnevnik, mart 2007.