„Pitomci mirno!”, komandovao je preksinoć tačno u 17,30 načelnik Vojne akademije general-major Vidosav Kovačević. Na platou ispred Doma Narodne Skupštine, kako se sada zove zdanje nekadašnjeg saveznog parlamenta, nastao je muk. Nekoliko stotina pitomaca, postrojenih „pod konac”, te par hiljada građana bez i jedne reči iščekivali su počasni vod sa srpskom zastavom. Čula su se samo zvona sa obližnje crkve svetog Marka i mlataranje krila golubova, koji se nisu obazirali na generalsku zapoved.

Na prve taktove svečane koračnice, iste one koja je svirana dok je vrhovni komandant oružanih snaga bio Josip Broz Tito, cokule su opalile po asfaltu. „Pozdrav zastavi”, komndovao je Kovačević, a nekoliko minuta kasnije će narediti stav mirno i za „Bože pravde” koja je zagrmela iz grla više od stotinu članova mešanog muško-ženskog hora. Dolazak limuzine sa predsednikom Republike Borisom Tadićem izmamio je aplauze građana. Svečana bina po njegovom prispeću bila je kompletna i ceremonija je mogla da počne.

Svršeni pitomci 126. i 127. klase Vojvne akademije postali su juče prvi oficiri vojske nove države. Posle devet decenija, Srbija je dobila 281 potporučnika, na čija pleća bi u narednih pola veka trebalo da padne teret odbrane. S njima su diplomirala i 22 buduća oficira Crne Gore, te 17 momaka iz Republike Srpske.  Obraćajući im se, Vojvislav Koštunica je rekao da je srpska vojska prvi put posle Kajmakčalana izašla na ulice prestonice, po kojima ponosno korača. „Živela Srbija!”, povika premijer i dobi složan odgovor iz postrojenih ešalona.

Koštunica, ili nije znao, ili nije hteo da pomene, da je zadnji put na ovom mestu srpska vojska koračala pre 62 godine. Jer, to je onaj zatamljeni deo naše istorije. A bio je takođe septembar, i to sudbonosni, kada je Milan Nedić sa šeširom na prsima otpozdravljao vojnicima nejakog Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Novine su tada zabeležile da je na platou ispred Doma Skupštine bilo oko 100.000 građana, što je 1944. značilo - ceo Beograd. Klicali su Nedićevoj vojsci samo nekoliko sedmica pre nego što su partizani i Crvena armija umarširali u Beograd.

Iz govora aktuelnog srpskog premijera moglo se naslutiti da će i ovaj septembar, kao i prva jesen nezvisne Srbije posle toliko decenija, i te kako  biti sudbonosna. „Kosovo je duboko utisnuto u vašim srcima i vašoj svesti jer je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda... Uvek bilo i zauvek će ostati u Srbiji. To ćemo neizbrisivim slovima zapisati u Ustav da tako bude dok postoji Srbija... Srbija će braniti Kosovo svim demokratskim sredstvima i od toga nikada neće odustati”, poručio je Koštunica.

A onda je premijer uručio satove četvorici najboljih po odsedima, Banjalučaninu Željku Ćoriću iz Odseka za vazduhoplovstvo, Pribojčaninu Bojanu Dragutinoviću iz Odseka mornarice, Slobodanu Cvetkoviću iz Odseka kopnene vojske, kao i Urošu Rackoviću iz Odseka logistike. Nedugo zatim, Boris Tadić uručio je pozlaćenu sablju Rackoviću, koji je sa prosekom ocena 9,86 bio najbolji u klasi, Boriša Jovanović je sa ocenom 9,68 zaslužio posrebrenu sablju, dok je Slobodan Cvetković sa prosekom od 9,67 poneo oficirsku sablju.

Ovi momci su bili najbolji posle četiri godine školovanja, u slučaju logistike i celih pet, 33 do 55 ispita, pet hiljada nastavnih časova. Vazduhoplovci su, uz teirijsku nastavu, ostvarili i 800 sati naleta, mornari su preplovili 8.000 nautičkih milja, pripadnici kopnenog odseka prešli 3.500 kilometara sa borbenim vozilima i ispalili 100.000 komada municije različitog kalibra. Kako reče komandant Akademije, budući srpski oficiri učeni su da ratuju, ali i da pregovaraju. Zato svi oni znaju barem po jedan strani jezik.

„Ukaz broj 129 predsednika Republike Srbije od 16. septembra 2006. Na osnovu člana 151, tačka 1 Zakona o vojsci primaju se u profesionalnu vojnu službu i unapređuju u čin potporučnika Vojske Srbije diplomirani pitomci 126. i 127. klase Vojne akademije. Predsednik Republike Boris Tadić, svojeručno”. Značajna životna etapa za 281 mladića je završena. Završili su visoke vojne škole i dobili su posao. Na tome im mogu pozavideti hiljade njihovih vršnjaka sa biroa za zapošljavanje ili oni koji se bave sitnim švercom. Još ako se ispuni sve ono što su im Koštunica i Tadić obećali, a to je bolja opremljenost vojske, viši standard života i, nadasve mir.

Ipak bacanje šapki u vis sačekaće još malo. Prvi srpski potporučnici, zajedno sa kolegama iz Crne Gore i Republike Srpske, njih tačno 320, treba da prodefiluju ispred zdanja Doma Skupštine. Kada je vojni orkestar raspalio „Marš na Drinu”, ešaloni su počeli sa strojevim korakom u mestu. Osećaj siline je prasnuo na sve strane. Kako i ne bi kada ti momci, u svečanim i opeglanim uniformama, vežbaju strojeve radnje već pet godina. Povorka je otišla najpre u Bulevar Kralja Aleksandra. Zaokret su napravili na onom mestu na kome se u kultnoj pesmi Bore Čorbe „okupljaju taksisti kod JAT-a”.

A kada je čelo sa zastavom izbilo pored zgrade Glavne pošte, nad platoom ispred Skupštine su se pojavila četiri aviona Ratnog vazduhoplovstva. Zadnji put ovuda se letelo 5. oktobra 2000, kada su se specijalni policajci premišljali da li da bace iz helikoptera suzavac na pobunjeni narod. Maršira srpska vojska kao da stiže iz Soluna. Majke i sestre plaču i kliču, ali umesto cveća, u rukama drže digitalne foto-aparate. Ne zarezuju srpski oficiri semafore koje je neko zaboravio da isključi. Oni gromko oprobavaju asfalt na Bulevaru koji je postavljen pre samo dve nedelje.

Građani aplaudiraju, poneko briše suze. Ali, srpska vojska ne vidi nikoga i ništa. Ne zarezuje ni velike bilborde na kojima se reklamiraju automobili, kozmetika, banke. Oglašivači, verovatno trljaju ruke jer su za džaba dobili sat i po prenosa na državnoj televiziji. Na jednom od dva velika jarbola ispred Doma Skupštine, sa kojeg se vijori ogromna srpska zastava, metalni dvoglavi orao se nakrivio. Nije bilo nikoga da vrati znamenje u pravi položaj, ali složnoj bratiji potporučnika ni to ne smeta.

Jer, još samo nekoliko metara i stiže - veliko finale. Postrojeni, sačekuju objavu da je oficeijelni deo svečanosti završen. Kleknuće ovi momci na jednu nogu, kao po komandi, ali bez komande, prekrstiće se, a onda će obojiti nebo svojim šapkama. Lete šapke po jesenjoj košavi na sve strane. Novopečeni oficiri se ne trude da ih pronađu, jer uskoro će i prva plata pa će kupiti nove. Osim toga, treba izdržati očekivanu invaziju, a to je mnoštvo poljubaca, zagrljaja i čestitanja. Sve je trebalo da bude krunisano vatrometom, ali MUP nije dozvolio zbog jakog vetra. Neko reče: „Eto, došlo i to vreme da je policijska naredba starija od vojne”.

Narod je polako počeo da se razilazi oko sedam časova, dok su najbolji među pitomcima ušli u zgradu Doma Skupštine. U njihovu čast je organizovan prijem. Čestitali su im, izemđu ostlaog, Aleksandar Karađorđević, nekoliko ministara, generali. Predrag Marković, predsednik Narodne Skupštine, reče kako je njegov deda služio u kraljevoj gardi, otac u Titovoj, a on u - nijednoj. Ali, dodade, podjednako je ponosan i na dedu i na oca. Novi oficiri su primali čestitke i fascinirano posmatrali velelepno zdanje.

Od skora su tu biste Cara Dušana, Karađorđa i Nikole Pašića, ali i spomen-ploča na Prvo zasedanje nestvrstanih 1961. U skupštinskim holovima izloženi su originalni Sretenjski ustav z 1835. i sultanov hatišerif iz 1839. Ali zvanice se mnogo ne osvrću na istoriju. Političari i vojni atašei su se izmešali, razmenjuju kurtoazne pozdrave i po koju reč. Crnogorski oficiri zamenili su doskorašnje znamenje sa grbom Crne Gore. Srpski na svojim odorama i dalje imaju oznake Vojske Jugoslavije, čiji je vrhovni komandant bio Slobodan Milošević. I dok se šampanjac toči u Skupštini, ispred nje, po mraku i na vetru, obična vojska - pešadinci na odsluženju vojnog roka, uklanja metalne ograde i binu.

Dnevnik, septembar 2006.