Ko je stariji: prošlost ili budućnost?
06:11
Upravo dolazi
vaša budućnost! Evo je, stigla je, ali odmah ćete videti kako odlazi. Sve do prethodne
tačke rečenica koju čitate bila je budućnost, ona je trenutno za vas sadašnjost
i tako će biti do ovog mesta. Tačka! Nema više prethodnog iskaza u budućnosti ili
sadašnjosti, on se nepovratno smestio u prošlost. Čak i ako biste ga ponovo pročitali,
pa i beskonačan broj puta, ne biste mogli izbrisati trenutak u kome je po prvi put
otišao u istoriju. Neporecivo! Ali i pomalo nelogično, zar ne? Ispada da je ova
rečenica stigla iz budućnosti, prohujala kroz naše sada i otišla u prošlost. Izgleda
da je njena budućnost starija od prošlosti.
Da li to
protivreči poimanju vremena? Zar se ono ne kreće u suprotnom smeru, od istorije
ka budućnosti? Da li prethodni primer pokazuje da naši časovnici lažu? Za početak
ipak bacimo samo veo sumnje na njih. Zapravo, štos (ili, možda, prevara) da se sve
oko nas kreće u smeru kazaljki na satu koje navodno osvajaju parče po parče budućnosti
i nema toliko veze sa satovima. Problem proizilazi iz toga što mi ne vidimo (ili
nećemo da vidimo) da je naša mladost starija od starosti. Ona je dojurila, kao i
sve ostalo, da bi se upisala u istoriju. Odakle je dojurila? Pa iz budućnosti, naravno!
Znači li to onda da „naopako” računamo protok vremena? Hm!
Osobe A i B
Razmotrimo slučaj još nerođene osobe. Označimo je sa slovom A. U budućnosti se nalaze njeno rođenje, život i smrt. Rođenje stiže najpre, ali čak i u tom trenutku negde „živi” smrt te osobe. I ona će jednom doći. Ako u pomalo iščašenu perspektivu uključimo drugu osobu (nazovimo je B) koja će se roditi još kasnije, (posle smrti A) možemo reći da će u njenoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti onaj A uvek biti istorija. Iz naše pozicije, međutim, taj A se još nije ni rodio. Subjektivne (relativne) tačke oslonca u vremenu trenutno živućih smeštaju sudbine osoba A i B u budućnost. Oni su iz neodredivog trenutka započeli svoje putovanje da bi nas jednom stigli u prošlosti.
Mogli bismo
šaljivo reći da smo svi mi zaposleni u privatnom preduzeću „Sadašnjost”, kod gazdarice
Prošlost. A budućnost? To je samo sirovina koju obrađujemo, pretvarajući je u finalne
proizvode (iskustvo, nasleđe, pamćenje, jednom rečju istorija). E sad, još jedno
pitanje: da li budućnost ide u susret nama ili mi hrlimo njoj u naručje? Da li ona
kao sirovina stiže u pomenutu firmu, ili smo mi terenski radnici? Bar jedno od ovo
dvoje bi moralo da se kreće. Obostrana statičnost je isključena jer u tom slučaju
čovek i budućnost nikada se ne bi sreli.
Ko putuje
Referentna
tačka za protok „našeg” vremena smo mi sami iako, zapravo nismo ništa naročito u
odnosu na sve ostalo. I mi se krećemo, prostorno i vremenski, što znači da naša
pozicija nije relevantna. Doduše, bilo bi pogrešno zaključiti kako je irelevantna.
Ona je, najpreciznije rečeno, relativna. Ako bi naša tačka oslonca u vremenu bila
apsolutna, onda bi se budućnost kretala. Kako rekosmo, ta tačka nije apsolutna,
ona je proizvoljna i relativna (mogli smo biti juče, sutra ili nikad).
 |
| Salvador Dali |
Ali, istovremeno
je i subjektivna. E, tu je caka. U subjektivnoj stvarnosti mi se često „igramo”
zamenjujući relativno apsolutnim i obrnuto (to radimo i u najbanalnijim situacijama
samouvereno verujući da se svi na Zemlji, pa i ona sama okreće oko nas, a ne oko
svoje ose). Ako stvari posmatramo na takav način, mi ne idemo nigde iz subjektivne
pozicije. Krećemo se jedino u „tuđem” vremenu, gde nas najpre ima, onda nema, pa
možda opet ima.
Iz naše
lične perspktive, putuje budućnost koja se pred našim očima (sadašnjost) presvlači
u prošlost da bi tamo konačno stala. Doduše, postoje bliska i daleka prošlost, perfekt
i pluskvamperfekt, što stvara iluziju da postoji putovanje i u prošlosti, kroz koju
jezdi nekadašnja budućnost. Ali, čak i ako je tako, ta prošlost (jedinstveni trenutak
koji je samo jednom stigao) nikad više neće biti u našoj subjektivnoj budućnosti
i sadašnjosti, što znači da je putovanje u prošlosti irelevantno iz lične pozicije.
Mirovala-putovala, sasvim svejedno za nas.
Novo, a bajato
Naša subjektivna
tačka oslonca daje nam za pravo da merimo „svoje” vreme, pri tome verujući kako
iz sekunde u sekundu, iz dana u dan, srljamo u budućnost, a ne obrnuto. Časovnici
stoga uopšte nisu krivi (pa mi smo ih napravili, zar ne). Njihove skazaljke se repetitivno
kreću s leva u desno (suprotno od smera zemljine rotacije) „mereći” protok vremena
od prošlosti ka budućnosti. Oni čak relativizuju taj tok tako što imitiraju cikličnost
u kretanju nebeskih tela stvarajući zabludu da je danas nedelja kao što je bila
i pre sedam dana. A danas je samo danas, kvantum vremena kojeg nikada nije bilo
i više ga nikad neće biti.
Dva časovnika, dva vremena
Prema (još) važećim teorijama, vreme je relativno. To proizilazi iz specijalne teorije relativiteta koja kaže da svaki sistem ima svoj tajming. Tako će dva podjednako tačna časovnika izmeriti različito trajanje nekog događaja u određenom sistemu, u zavisnosti da li se nalaze u njemu ili izvan njega. Na primer, izlazak Sunca iza tvrđave na Petrovaradinu neće trajati isto za opčinjenog posmatrača na Štrandu kao za nekoga (ako takav uopšte postoji) ko isti događaj posmatra odnekud izvan naše galaksije.
Kazaljke
smo usmerili ka budućnosti zato što (neobuhvativu) stvarnost možemo da podnesemo
jedino u obliku entiteta. Kao sadržaj, a ne kontekst. Ako bismo za merilo prihvatili
ovo drugo, linearno računanje vremena bilo bi dovedeno u pitanje. Susrećući se s
budućnošću, mi ukidamo entropiju (nepoznato) i smeštamo je u galeriju ličnog i kolektivnog
sećanja. Oslonjeni na poznato (istorija) i suočeni s neizvesnim (što ipak dolazi),
leđa okrećemo prošlosti, a pesnice prema budućnosti. Bez obzira ko putuje (mi ili
vreme), ono što je u budućnosti već (potencijalno) postoji i to postojanje je
starije od suočavanja s nama.
Da rezimiramo.
Ovaj tekst (entitet) prilično miriše na prošlost u „vašoj” stvarnosti. U „mojoj”
on je bajat već nekoliko dana (od trenutka kada je stavljen potpis ispod njega).
Možda vi trenutno „pakujete” konstataciju kako ste upravo pročitali gomilu gluposti.
Takav zaključak je već u sledećoj rečenici istorija (vaša, naravo). Za autora to
je (neizvesna) budućnost. Tek ako do njega stigne vaš sud, on će s gorčinom zaključiti
da je protraćio vreme koje je nepovratno iz budućnosti prohujalo u prošlost. Pazite,
iz budućnosti u prošlost! Dakle, shvatate li konačno ko je stariji?
Reporter, januar 2006.
Reporter, januar 2006.
Brže i sporije
Većina nas
je iskusila dane u kojima vreme nekako sporo protiče. Ovo nam se naročito dešava
kada smo suočeni sa stresnim situacijama, dok strepimo od neizvesnosti ishoda. Nasuprot
tome, postoje i trenuci koji prođu za čas, zapravo mnogo brže nego što smo hteli
ili očekivali. Stoga, na gomilu pobrojanih ideja dodajmo i to da je vreme, osim
što je relativno i subjektivno, takođe i „nestalno”. Dakle, čak ni isti subjekat
ne meri uvek svoje vreme na isti način. Nekad je sporiji, a nekad brži.
Постови
0 коментара