Srbijom rukovode razni tajkuni koji su potstrekivali ratove i u njima profitirali. Oni imaju jak razlog da opstruišu suštinske promene, kao što je demokratizacija, sagledavanje prošlosti, otvaranje tajnih dosjea. A bez toga nema identifikovanja odgovornih za stanje u kome se nalazimo. Delovi tajnih službi opslužuju nezanične centre moći. Nova vlast nije uspela da stavi pod kontrolu te službe i one deluju izvan pravnog sistema. Neke od njih su se raspale na manje celine koji sarađuju sa ljudima iz prethodnog režima koji su danas stvarni vlasnici Srbije, kaže Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava.

Živimo o eri afera. Da li su one izraz demokratizacije ili nečeg drugog?

- Tajkuni operišu preko medija, pre svega tabloida, koji pokreću razne afere. One gotovo nikad ne završavaju pred sudom jer im je cilj, umesto istine i odgovornosti, stvaranje još veće konfuzija kod građana i njihova dezangažovanost. Kao što može da se vidi, građani su trenutno u nekoj vrsti depresije, bez nade, što upravo odgovara takvim krugovima. Na delu je primitivizacija javnog diskursa kroz medije što vlada ni na koji način ne sprečava. Medijske slobode se zloupotrebljavaju, nema odgovornisti za javno izgovorenu reč. Tako je Srbija, pored ostataka tajnih službi, opterećena i medijima koji su, umesto instrumenta demokratizacije, faktor opstrukcije.

Da li vlada uopšte ima šansu protiv tih cenatra neformalne moći?

- Sadašnje stanje je izraz vladine nemoći, ali i izbora. U tom smislu i vlada je, ovakva kakva jeste, neka vrsta taoca, ali istovremeno i kriminalizovana, bar neki njeni delovi jer nijedna afera nije razjašnjenja. Tako, na primer, u slučaju Davinić nije jasno da li su po sredi finansijski interesi, ili se iza svega krije nešto drugo, recimo sukob prozapadne i proruske struje oko pristupanja Partnerstvu za mir. Sve ove opcije su u opticaju pri čemu nemaju izraz u javnoj debati, a naročito ne u medijima. Afere se ne rešavaju, a čini se da ova vlada niti želi, niti je sposobna za to. Kao posledica imamo Srbiju koja se svetu nameće kao faktor nestabilnosti.

Iz vaših ocena proističke da smo za mandata ove vlade krenuli u regresiju u odnosu na postignuća prethodne.

- Đinđićeva vlada je imala vlastitu viziju Srbije u Evropi što je jako važno, ištla je susret onome što se u Srbije očekivalo i samoincijativno je vukla poteze koji su pokazivali da ta vlada ozbiljno misli. Ona naravno nije bila u mogućnosti da kontroliše ni vojsku, niti u punoj meri policiju i sudstvo, što se pokazalo pogubnim, ali u nekoliko sfera je napravila značajene iskorake od čega i sadašnja vlada ubire plodove. Kapitalni učinak te vlade je hapšenje Miloševića i njegov odlazak u Hag jer je to omogućilo da tribunal u Hagu postane relevantan. Naravno, i sam Koštunica je shvatio da je to jedini mogući pravac i zato sarađuje s haškim tribunalom, doduše pod pritoskom.

Ipak, on često dobija pohvale sa Zapada?

- Koštunica je uspeo tek toliko da svetu nametne utisak da ako njegova vlada ode, na vlast će doći radikali. Na tome se temelji podrška Zapada ovoj vladi koja istovremeno radikale predstavlja kao strašilo i tajno sarađuje s njima. Tako su oni umrtvili domaću scenu i pridobili strani faktor. Zapravo, delovi vlade, zajedno sa nacionalističkim strukturama iz senke koji čine takozvani patriotski blok i dalje opstaju na projektu koji je očigledno poražen. To se odražava na dijalog na Kosovu, koji žele da odlože, na događe unutar Bosne i Crne Gore. Očigledno neki u vladi opstaju na tim pozicijama. Kada se sve to uveže imamo situaciju u kojoj smo svi taoci.

Kakva nam je perspetkiva?

- Srbija ulazi u fazu za koju je veoma teško proceniti će se dogoditi. Društvo se raspalo, a institucije su kriminalizovane, zbog čega nam je potrebna vlada koja ima viziju ili će se stvari i dalje odvijati pod pritiskom međunarodne zajednice. S ozbirom da Srbija nije sposobna da se sama uredi kao stabilna država, ona preko nerešenih problema, a pre svega takozvanog srpskog pitanja, drži regionalne odnose i temu granica otvorenim. Beograd je ceo region stavio u ulogu taoca zbog svoje nemoći na unutrašnjem planu i neprihvatanja realnosti. S druge strane, međunarodna zajednica je još strpljiva i spremna je da nas podrži zbog čega snižava kriterijume za evropsku integraciju Srbije.

Da li je zvanični Beograd srepman za početak dijaloga na Kosovu?

- Srpski nacionalisti su i krenuli u rat da bi odustali od Kosova i dobili kompenzaciju na drugoj strani. Kako sada stvari stoje, bar prema izjavama naših političara, Crna Gora je mnogo važniji zalogaj nego Kosovo koje služi kao sredstvo za ucenjivanje međunarodne zajednice. Međutim, iz sveta poručuju da će pregovori o Kosovu brzo početi te da, ako Srbija ne pristane, oni će je isključiti što bi bilo pogubno, a naročito za Srbe koji treba da ostanu tamo da žive. Istovremeno, ovde se stvara pogromaška atmosfera, što pokazuje nedavno ubistvo srpskih mladića. Propaganda iz Beograda pravi podlogu za njihov egzodus kao što je svojevremeno učinjeno sa Srbima iz Hrvatske.

Zar bi bilo kome ovde odgovarale nove kolone izbeglica?

- U Srbiji su, između ostalog, dosta uticajne grupe tajkuna koji su došli iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. To je svojevrsni izbeglički lobi koji je protiv povratka rasaeljenih. Oni imaju računa da se povratak ne odvija na način kako se odvija i zato rade u cilju zaustavljanja tog procesa, što se najbolje moglo videti po načinu interpretacije događaja oko vojne operacije Oluja. Hrvatske izbeglice se koriste samo kao instrument za ucenu Zagreba. Istovremeno, mređunarodnoj zajednici se preti egzodusom Srbima sa Kosova, što bi bila ogromna cena za njih s ozbirom kako se tretiraju izbeglice u Srbiji koja nema ni ekonomsku moć, ni političku odgovornost da im pomogne.

Dnevnik, septembar 2005.

Crkva u službi politike

Srbija preko delovanja Srpske pravoslavne crkve u Makedoniji i Crnoj Gori i dalje ostaje na nacionalističkom programu. To pokazije da se nije odustalo od teritorijalnih pretenzija prema Makedoniji i Crnoj Gori. Bez obzira što oni potežu kanonske zakone, u pravoslavnom svetu crkve su nacionalne, a Makedonija je nezavisna država. Beograd pokušava da osnuje sopstvenu crkvu u Makedoniji cepanjem tamošnje MPC, što je na neki način negiranje državne nezavisnosti ove zemlje. Kad je u pitanju Crna Gora, može se reći da je ona u centru srpskog nacionalizma i glavna meta, a ne Kosovo kao što se misli.

Za prenos suđenja iz Haga

Svedočenje Vojislava Šešelja na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu izazvalo je burne reakcije. Veći deo gledalaca direktnog prenosa podržava njegove stavove, ali oni inteligentniji nacionalisti smatraju da bi prenose trebalo ukinuti. Iako mi je imputiranu da lobiram kod američke ambasade da se prenosi iz Haga prestanu, smatram da su oni dugoročno gledano korisni. Ipak, mislim da ih treba kombinovati s komentarima stručnjaka koji bi objasnili neukom svetu taj pogubni koncept i posledice koje Srbija snosi. Sadašnji komentari koji prate prenose samo pojačavaju stavove oputženi - kaže Sonja Biserko..