Povlačenje, povlačenje“, vikao je pretpostavljeni putem radio- veze dvadesetorici britanskih marinaca, zalutalih na španskoj teritoriji. Vojnici kraljice Elizabete su nedavno tokom vojne vežbe na Gibraltaru greškom zašli nekoliko koraka na plažu pod suverenitetom kralja Huana.

Vlada Španije je ovaj incident okarakterisala kao sasvim beznačajan. Ali ne samo zato što dve zemlje odavno nisu u neprijateljstvu, ili što su već decenijama ujedinjene u NATO-u i Evropskoj uniji.
Prethodnih dana su, zapravo, vođeni osetljivi pregovori o uspostavljanju španske vlasti nad Gibraltarom posle tri veka britanske uprave. Obe strane najavljuju da bi do leta mogao biti postignut konačan dogovor.

Šest kvadratnih kilometara teritorije od najveće strateške važnosti dopalo je Britanaca 1704. kada su anglo-holandske snage napale Španiju tokom unutrašnjih dinastičkih sukoba u ovoj zemlji.Gibraltar sada ima status kolonije Velike Britanije sa visokim stepenom samouprave.

Posebno telo Ujedinjenih nacija za dekolonizaciju, međutim, već nekoliko decenija razmatra opcije za budućnost mesta od kojeg Španci nikad nisu odustali.

Oni su više puta oružano i blokadom pokušali da povrate suverenitet nad Gibraltarom, ali se britanska zastava nikad nije spustila sa uzvišenja koje deli Atlanski okean i Sredozemno more.

Čovek je ostavio tragove na ovom fantastičnom mestu još u praistorijsko doba. Špic Pirinejskog poluostrva je bio u posedu Rimljana, Feničana, Kartaginjana, kada se bukvalno verovalo da je tu kraj sveta.

Arapin Tarik ibn Zijad se tu iskrcao 710. da bi potom sa vojskom krenuo u osvajanje vaskolike Iberije. U čast njegovu, uzvišenje koje dominira krajolikom beše nazvano Tarikova planina, što su Arapi izgovarali kao „gibel-Tarik“. Španci su od Arapa povratili ovaj prostor 1462, ali ime ostade.

Tokom dvadesetog veka podno Tarik-planine je izrastao moderan grad, čiji je zametak bio u tvrđavi. Iz nje je nekad kontrolisan ulazak u Sredozemno more, ali malo poluostrvo nikad nije bilo samo vojno uporište. Trgovina između obližnje Afrike i evropskog zaleđa činila je Gibraltar važnim pazarištem. Poslednjih decenija, rog Evrope privlači i veliki broj turista.

Gibraltarjani, ima ih 30 hiljada, kažu da nisu ni Britanci, ni Španci. Nastali mešanjem jednih, drugih i ko zna kojih sve naroda, njihovi preci su vodili stalnu borbu za viši stepen samostalnosti od britanske krune, ali i strepili od španskih napada. Sve do pre nekoliko decenija, većinu u lokalnoj skupštini su postavljali vladari iz Londona. Stanovnici „stene“ dobro pamte i špansku blokadu od 1969. do 1985. kada je granica bila gotovo hermetički zatvorena, što beše još jedan pokušaj Madrida da iznudi vlast nad Gibraltarom.

Danas, iako su Velika Britanija i Španija ostavili sve velike bitke i nesporazume negde u istoriji, stanovnici Gibraltara ponovo osećaju zebnju. Nedavna runda pregovora je održana bez predstavnika Gibraltara, što nagoveštava da će odluka o budućnosti građana „stene“ biti doneta bez njihovog uticaja.

Neki među Gibraltarjanima zato poručuju da će svi kolektivno otići u izbeglištvo put Velike Britanije ako jedan od dragulja iz krune kraljice Elizabete bude dat Špancima. Da li ozbiljno misle?U svakom slučaju, biće još pregovora na kojima će se možda čuti i reč Gibraltarijana. Kako god da bude, međutim, izvesno je da će velika kamena gromada na razmeđi Atlantika i Sredozemlja ostati tamo gde je i bila milionima godina. 

Dnevnik, februar 2002.