Srpsko pitanje i klasici marksizma: Zašto su Marks i Engles za Srbe tražili motku bez šargarepe
17:21
Engles je sa oduševljenjem i lakoćom učio srpski iako je bio bio podozriv prema Srbima, ali i prema Hrvatima. Marksa su naročito iritirali Crnogorci zbog čega ga je njegov saborac tešio da će jednom doći kraj "homerovskom varvarstvu"
„Kolaps Srba je famozan!”,
piše Engels 25. jula 1876. iz Mančestera Marksu u London, dok se turska vojska
sprema da zauzme Knjaževac. Tih dana besni Prvi srpsko-turski rat, snage Porte
su u naletu, srpsko kneževstvo će nešto kasnije od potpune propasti spasiti
diplomatija velikih sila. Engels pravi kratku genezu srpskog plana i razloga za
neuspeh. „Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo
je svuda mokro – Crna Gora izdaje Srbiju iz svojih interesa, Bosna pogotovu
neće da diže ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne
miču ni prstom. Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na vlastiti račun i
posle razmetljive ofanzive, bez ozbiljnijeg poraza, da beži u svoju hajdučku
jazbinu. To će i Rumune naučiti pameti, a onda od ruskih planova ništa“, piše
Marksov ideološki sabrat.
Mesec dana kasnije
Engels je ljut na englesku štampu što sa sentimentom izveštava o ustanicima
koji trpe zločine turske vojske. „O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca naravno
svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batina – čak i Forbs, opet jedini razumni
ratni dopisnik, govori s očiglednom toplinom o većoj vojnoj sposobnosti turskih
trupa, te ni belom caru nije tako lako intervenisati“, opisuje geopolitičke
prilike u ratu i oko njega Engels, likujući što Rusija ostaje po strani. Skloni
jetkim i ironičnim kvalifikacijama svojih savremenika (austrijski car Franja
Josif za njih je bio dokaz da bogovi uzmu najpre pamet onome koga hoće da
unište, ruska Katarina Velika obična bludnica, a Napoleon Treći lupež po
profesiji), oni su u međusobnoj prepisci knjaza Miloša nazivali "starim
štićenikom" austrijskog reakcionara Meterniha, a knez Mihajla „običnom
ruskom kreaturom"
Ovakve
kvalifikacije Srba i „srpskog pitanja” od strane klasika marksizma lako mogu da
se "nategnu" u sadašnjem vremenu, zapravo zloupotrebe u smislu
tumačenja da su utemeljivači jednog važnog pravca u društvenoj teoriji bili
antisrpski raspoloženi. Međutim, stvari posmatrane u širem kontekstu ukazuju da
Marks i Engels uglavnom nisu bili blagonakloni malim narodima, a da su zazirali
o geopolitičkih promena u Evropi. I koliko god da je njihova misao zaokružena u
pogledu izvođenja velike revolucije i uspostavljanja novih, pravednijih
društvenih odnosa, toliko su njihovi pogledi po pitanju odnosa snaga među
državama u tadašnjoj Evropi bili konzervativni, šta više, retrogradni. U tom
smislu, oni u slabljenju Otomanske carevine vide opasnost od ruske
predominacije, a podjednako zaziru od panslavizma.
Marks, između ostalog,
pokušava da dokaže kako Crna Gora nema pravo na samostalnost u odnosu na
Otomansku carevinu. Najpre, on pominje prvi član Svištovskog mira zaključenog
1791. između Tuske i Austrije uz posredovanje Engleske, Holandije i Rusije, gde
piše da će se dati amnestija onima koji su "ustali protiv svojih zakonitih
vladara, i to: Srbima, Crnogorcima, Moldavcima i Vlasima", čime je istakao
da taj međunarodni ugovor jasno kaže ko je kome gospodar. Drugi dokaz je
tvrdnja da "Crnogorci koji žive u Carigradu, a ima ih 2.000 do 3.000,
plaćaju porez po glavi, a u sudskom postupku sa podanicima drugih sila u
Carigradu uvek su bez prigovora smatrani za turske podanike i tako i
tretirani". Engels u jednom pismu teši Marksa: „Samo tričavo pitanje Crne
Gore, gde takođe na kraju krajeva turski red mora pobediti homerovsko varvarstvo".
Njih dvojica su
evropske narode delili u dve grupe. Na jednoj strani su bile velike,
prosvećene, kulturne nacije, nosioci, privrednog i civilizacijskog napretka,
ali i revolucionarnog duha. U toj grupi su keltsko-romanski potomci (Englezi,
Francuzi, Nemci) i ostali zapadnoevropski narodi, a od Slovena jedino Poljaci.
Pozivajući se na Hegela da postoje i oni drugi koje je tok istorije nemilosrdno
zgazio, oni konstruišu grupu "otpadaka naroda", to jest ostataka
nekadašnjih nacija. Po Engelsu, oni "sve do svog potpunog uništenja ili
denacionalizacije ostaju nosioci kontrarevolucije, kao što je uopšte već cela
njihova egzistencija protest protiv velike istorijske revolucije". U tu
grupu uvrštavaju Gele u Škotskoj, Bretonce u Francuskoj, Baske u Španiji, ali i
Rumune, Grke (tvrdili su da su to zapravo Sloveni koji su primili grčki jezik i
običaje), kao i svi Južni Sloveni.
Ipak, klasici
marksizma su ljubopitljivo proučavali Slovene, obojica su učili ruski i
poljski, a Engels čak i srpski, i to s uspehom. Čitajući sabrane pesme Vuka
Stefanovića Karadžića, čak je konstatovao da mu učenje našeg jezika ide veoma
dobro, te da je on lakši od bilo kog drugog slovenskog jezika. Ali, generalno
nepoverenje prema Srbima, kao i Slovenima uopšte (izuzev Poljaka) je konstanta.
Tako, na primer, Fridrih Engels u tekstu „Demokratski panslavizam" koji je
objavio u Marksovom listu 1849, oštro odgovara na inicijativu sa Slovenskog
kogresa održanog godinu dana ranije, formulisanu od strane ruskog socijaliste i
nihiliste Mihaila Bakunjina. „Na sentimentalne fraze o bratstvu, koje nam se
ovde serviraju u ime najkontrarevolucionarnih nacija Evrope, odgovaramo da je
mržnja prema Rusima bila i jeste prava revolucionarna svest kod Nemaca, da joj
je od vremena revolucije pridošla mržnja prema Česima i Hrvatima”, piše Engels.
Očigledno, veoma loša percepcija budućnosti u kojoj će svetska revolucija
zapaliti baš slovenski istok i pod svoje uzeti sve Slovene.
Danas, april 2013.
Danas, april 2013.
Постови
0 коментара